Kerum je, gospodo, u pravu

Pre tri godine i pre nekoliko dana, na državnoj televiziji, gradonačelnik Splita, drugog grada po veličini u Hrvatskoj, širio je mržnju i netrpeljivost prema Srbima, ali ni onda, ni danas hrvatska država
ne interveniše, što samo potvrđuje Kerumovu tezu da većina Hrvata podržava ono što on priča

 
Hajde da stvari postavimo na ovaj način, hipotetički, naravno; gradonačelnik Novog
Sada, drugog po veličini grada u Srbiji, neka se u ovoj fikciji zove Žika, gostuje
na „RTS“-u i, uz ostalo, kaže da nikada ne bi pristao da mu Hrvat bude zet, uz dodatak
da Hrvati u Srbiji moraju da znaju gde im je mesto. Šta mislite šta bi se dogodilo?
Da razigravamo moguće posledice; još iste večeri „RTS“ bi se ogradio od Žikinih
izjava, osuđujući ih, razume se; sutradan bi predsednik Vlade Srbije ili ministar
pravde zatražio hitnu reakciju Tužilaštva, zbog govora mržnje i širenja međunacionalne
netrpeljivosti; Vlada Vojvodine pokrenule bi inicijativu da Skupština Novog Sada
krene u proces Žikine smene; u ime nevladinog sektora Miljenko Dereta, najverovatnije,
na vanredno sazvanoj konferenciji za novinare oštro bi osudio govor mržnje gradonačelnika
Žike, dodajući da je to samo još jedan dokaz fašizacije srpskog društva (pod uticajem
devedesetih), dok bi Sonja Biserko, sedeći Dereti sa desne strane, najverovatnije
zatražila intervenciju Evropske komisije. Ne mogavši sve to da izdrži Žika podnosi
ostavku već drugog dana posle intervjua „RTS“-u. Da, tako bi bilo.
U zamenjenoj ulozi, ali sada stvarnoj, gradonačelnik Splita, drugog po veličini grada
u Hrvatskoj, Željko Kerum, ponovio je pre neki dan, gostujući na „Hrvatskoj televiziji“,
priču od pre tri godine, izgovorenu na istom mestu; da nikada ne bi prihvatio Srbina
za zeta, da Srbi u Hrvatskoj moraju da znaju gde im je mesto, da cela Hrvatska misli
kao on, ali nema priliku da to i kaže… I kakve su reakcije? Nikakve, ni onda, ni
sada. Poneki komentar u novinama, žalovito saopštenje Milorada Pupovca, dva tri pisma
Srba proteranih iz Hrvatske i… kraj.

VIŠI NIVO LUDILA
Do trenutka nastanka teksta koji čitate čast države Hrvatske u vezi sa ovim pitanjem
branio je jedino Tomislav Klauški, trenutno najbolji komentator u hrvatskom novinarstvu
(objavljuje na portalu index.hr) i to na jedini ispravan način; tvrdnjom da Kerum
nije samo budala i da na njegove izlive šovinizma i otvorene netrpeljivosti prema
Srbima trebalo bi da reaguje država. Zbog čega, pita Klauški, ćuti predsednik Vlade
Hrvatske Milanović, Tužilaštvo, predsednik države Ivo Josipović, koji je, nema ni
mesec dana, u svađi sa Pupovcem rekao da je on (Josipović) predsednik svih Srba
u Hrvatskoj, njihov zaštitnik. Istina, na Kerumovo ustaštvo osvrnuo se i njegov sugrađanin,
novinar i književnik Ante Tomić, spuštajući ga na dno društvene lestvice, ali sa
osnovnom idejom, na kojoj je i postavljen tekst, da Kerum Srbe koristi tek kao opravdanje
za poslovni i finansijski slom pred kojim se nalazi. Tomić tu ne vidi druge opasnosti.
Ni Klauški, ni Tomić ne bave se onim što je Kerum rekao, i sada i pre tri godine,
a predstavlja suštinu njegove priče, ne bave se Željkovom tvrdnjom da njegovo mišljenje
o Srbima deli većina hrvatskog naroda. Neki javnosti poznati Hrvati tvrde da to
nije tačno. Ne, gospodo, Kerum je u pravu. Tačno je ono što on kaže. Da je drugačije,
gradonačelnik Splita bio bi smenjen još pre tri godine. Umesto toga njegova lista
je na parlamentarnim izborima krajem prošle godine u Dalmaciji ostvarila odlučan
rezultat, Željko i njegova rođena sestra Nevenka dobili su mandat u Saboru Hrvatske.
Da li je potreban jači dokaz da Kerumovo mišljenje o Srbima deli većina Hrvata?
U reagovanju na poslednje Kerumovo divljanje Milorad Pupovac sugeriše da bi se, posle
ovoga, na Srbe u Hrvatskoj moglo gledati kao na Jevreje. Zbog čega to kaže, iako
zna da poređenje nije dobro, da zamagljuje suštinu problema?
Kerum je, uz navedeno, Srbima pripisao i kontrolu nad hrvatskim bankama, što je
zaista viši nivo ludila, pošto Srbi ne kontrolišu banke ni u Srbiji, a kamoli u
Hrvatskoj, ali to asocira na atmosferu iz Vajmarske republike (Nemačka posle Prvog
svetskog rata), u kojoj su na površinu izbile snažne antisemitske parole među kojima
je značajno mesto zauzimala o Jevrejima koji kontrolišu nemačke banke, što je Pupovcu
savršeno odgovaralo da povuče paralelu Srbi-Jevreji. Svesna greška. Jevreji u Nemačkoj
jesu bili označeni kao bankarske gulikože, zelenaši, društveni paraziti, ali niko
ih nije pozicionirao kao agresore na nemačku državu. Srbe u Hrvatskoj niko ne brani
sa službene hrvatske pozicije iz razloga što svi, od običnog seljaka, preko Milanovića
i Josipovića, do samog Klauškog, brane teoriju da su domaći, „hrvatski Srbi“ početkom
devedesetih izvršili agresiju na hrvatsku državu. Dakle, srpska pozicija u današnjoj
Hrvatskoj ne odgovara položaju Jevreja u predhitlerovskoj i nacističkoj Nemačkoj,
kako sugeriše Pupovac, već poziciji Nemaca posle Drugog svetskog rata, u Poljskoj
ili Čehoslovačkoj, na primer. A zbog čega Pupovac, kako rekoh, svesno greši? Zbog
definicije rata.
 

DEFINICIJA RATA
Srbi u Hrvatskoj ostaće u sadašnjem položaju, građana drugog reda vrlo dobro znaju
gde im je mesto, kako reče Kerum, jer na glavi svakoga dana, u običnim i retkim
životnim situacijama, osećaju teret optužbi da su „agresori i zločinci“. U Hrvatskoj
je danas moguće živeti kao Srbin, ali nije moguće da Srbin živi ravnopravno sa Hrvatima.
Čak ni u slučaju Milorada Pupovca. Ta atmosfera, svakodnevno hranjena hrvatska javnost
dokumentarnim filmovima o Domovinskom ratu, postavljenih na armaturi „Hrvatska je
napadnuta – Srbi su agresori“, televizijskim emisijama u kojima su Srbi isključivo
negativci, a Srbija država na putu „obnove fašizma“, održava u životu i učvršćuje
stav: „Srbi moraju znati gde im je mesto“.
Pupovac, svejedno je iz kojih razloga, nema snage, neće, plaši se da rat u Hrvatskoj
definiše onako kako se on jedino može definisati – kao građanski rat, i otuda njegovo
ovakvo držanje i stav koji Hrvatskoj savršeno odgovara. Umesto da kaže: na tlu Hrvatske
vođen je građanski rat, uzrokovan pokušajem Hrvatske da se osamostali, Srbi u Hrvatskoj
za taj rat nisu krivi ili su krivi koliko i Hrvati, on i dalje beži od te istine
i brani nešto što se, u ovakvoj konstelaciji istorijskih „istina“ i postavki, ne
može braniti.
Ljudi poput Keruma dobro prolaze u najširoj hrvatskoj javnosti, ali ih tamošnji intelektualni
krugovi ignorišu, izbegavaju. To su za njih redikuli, zatucani Vlaji, primitivci
koji sramote Hrvatsku, sirovine iz Hercegovine… i sve je tako dok u priči nema Srba.
A kada se oni pojave hrvatska intelektualna i politička elita najpre satanizuje
„remetilački faktor“, pripremi teren i povuče se na osmatračku poziciju kao puž
u kućicu, i prepusti Katoličkoj crkvi i „sirovinama iz Hercegovine“ da nastave posao.
Tako je bilo i 1941. i 1990. godine. Kad se okončaju prljave i krvave rabote, tanki
sloj hrvatske inteligencije opet izlazi na svetlo dana, traži da se Kerumi sklone,
vrate tamo odakle su došli, da ne sramote hrvatsku državu, hrvatstvo uopšte. U toj
priči je Krležina teza o dva kamiona ustaša pridošlih iz Hercegovine.
Pristup položaju Srba u Hrvatskoj, već dve decenije zasnovanom na postavci „zna
se gde je njihovo mesto“, doveo je do toga da se danas u Hrvatskoj, ne računajući
politički eksponirane ljude, kao što je Pupovac, gotovo niko od javnih ličnosti,
iz sveta kulture, glume, sporta… ne izjašnjava kao Srbin. Uprkos činjenici da su mnogi
od njih srpskog porekla. Da bi se to ilustrovalo nema boljih primera od dvojice sjajnih
sportista, reprezentativaca Hrvatske u fudbalu i košarci, Miladina Prše, poznatijeg
kao Dado, i Arijana Komazeca. Ni jednog od njih, naravno, niko, nije prisiljavao da
se izjasne kao Hrvati, ali je u Hrvatskoj atmosfera takva da i jedan i drugi znaju,
izjasne li se kao Srbi, da će okončati reprezentativni status, dovesti sebe i porodicu
u neprijatnu situaciju, izgubiti vrednost na tržištu sportske Evrope.
Pre devet godina, posle jedne utakmice između Slovenije i Hrvatske, koju je Hrvatska
dobila, slovenački „Dnevnik“ objavio je izveštaj sa meča u kojem je pisalo: pobednički
gol postigao je Srbin Dado Pršo. Usledili su otvoreni i perfidni pritisci do te
mere, da je mučeni Miladin zagrebačkim „Sportskim novostima“ izjavio: „Ja sam Hrvat,
presretan sam što sam dobio majicu sa hrvatskim grbom i što sam mogao Hrvatskoj
nešto malo pridonijeti. Ja sam Hrvat, sve ostalo su gluposti“.
Miladin Dado Pršo, rođen u Zadru, potiče iz srpske, pravoslavne porodice. Njegov
bratanac, Milan, bio je pre sedam godina nada FK „Crvena zvezda“, ali nije uspeo.
Njegova porodica živela je izbeglički život u selu Zuce, ispod Avale. Rođak Dado
ih je pomagao, slao novac, trenerke i kopačke za malog Milana.
Slučaj Komazec takođe je tragičan; bežeći od srpskog porekla, u strahu da mu se
nešto ne dogodi, jer su mu navijači KK „Šibenik“ pretili fizičkom likvidacijom,
Arijan je izjavio da su njegovi poreklom Nemci.
Srećom, Hrvati u Vojvodini i Beogradu nemaju takve i slične probleme. Što se Srba
u Hrvatskoj tiče njih će razni Kerumi i dalje smeštati „tamo gde im je mesto“, sve
dok se neko, a to još uvek može da bude Milorad Pupovac, ne odvaži i kaže da je
rat u Hrvatskoj počeo zbog hrvatske secesije i antisrpske histerije.

Izvor: PEČAT

Piše Ratko Dmitrović