Кажи оно што видиш

Зашто jе проблем да кажемо истину, да jе Косово окупирано, а да jе Црна Гора Србиjи неприjатељска држава

Иако лингвисти тврде да Срби имаjу jедан од наjсавршениjих jезика на свету (не рачунаjући граматику), то Србима скоро нимало не помаже у животу, у политици пре свега, да ствари назову правим именом. Примера jе безброj, али хаjде да бацимо поглед само на оне крупне и актуелне.

Пуних 15 година ломимо jезик, и себе у jезику, пакостимо наjближима, увесељавамо друге, наjвише сопствене неприjатеље, описуjући шта jе ово што сада имамо и гледамо на Косову и Метохиjи. Из те недефинисаности произашло jе све што смо књижили као лоше на државном и националном плану, од 1999. године наовамо. А све jе jасно.

Ако нека оружана сила, у овом случаjу НАТО сила, упадне у jедну државу, у овом случаjу Србиjу, заузме део њене териториjе (Косово и Метохиjа), поништи устав и законе те државе, протера њену воjску и полициjу, и већину народа, уведе своjе законе и своjе оружjе, како се то стање зове? Воjно, лексички, логички – окупациjа. Нема другог термина, не постоjи. Све друго jе заметање трагова, кукавичлук, страх, дефетизам, све… само ниjе одговараjућа дефинициjа.

Да jе Скупштна Србиjе одмах по окончању бомбардовања, или након „октобарске револуциjе“, донела такав став, у међувремену би се друге песме певале. Након тога Београд jе могао готово растерећено да преговара и с Бриселом и с Приштином, прихвата споразуме коjи би обезбедили колико-толико нормалан живот преосталих Срба на Косову, иде и преко с данашњег становишта „пуних линиjа“, али увек би изнад свега тога лебдела одредница да jе Косово и Метохиjа „привремено окупирана териториjа“. То би и у свету, упркос сили, имало деjство, представљало брану оволиком понижавању каквом смо изложени.

Дакле, већ 15 година одбиjамо да кажемо шта нам jе пред носом исписано. И плаћамо цену за то.

Црна Гора, Словениjа, Хрватска, Македониjа… признале су „државу Косово“, односно комадање Србиjе. Пре три дана подржали су приjем те творевине у Унеско, понели се према Србиjи краjње неприjатељски. Треба ли да их мрзимо? Не. Да с њима прекинемо дипломатске односе? Ни то. Треба само да кажемо оно што видимо, оно што jесте: да су Црна Гора, Словениjа, Хрватска и Македониjа Србиjи неприjатељске државе. Приjатељске нису, неутралне нису. Четврто не постоjи. Да, имамо тамо и родбину и приjатеље, али то не мења ствар; то су Србиjи неприjатељске државе.

Не треба из овога извлачити посебне закључке, можда само став да jе краjње време за примену правила с почетка текста: читаj као што jе написано. У преводу, кажи оно што видиш. Оканимо се барем ових заблуда.

Извор: НОВОСТИ

Везане виjести: Колумнисти / Ратко Дмитровић