Католичка црква затрла ускоке

У издању Српског народног већа из Загреба недавно је представљена нова књига Драгана Вукшића „Жумберачки ускоци“, невероватно путовање у, умногоме заборављену, српску историју у којој се мешају митови, легенде, али и сурово унијаћење од Римокатоличке цркве.

– Реч је о Србима који су се на подручје Жумберка, територије оивичене хрватско-словеначком границом, Самоборским горјем, реком Купом и путем Метлика – Ново Место, населили у оквиру четири сеобе, у периоду од 1530. до 1540. године. Жумберачки ускоци први су изборили права и статус на територији Хабзбуршке монархије и фактички су били први војници – крајишници касније основане Војне крајине, али и прва организована српско-православна група на територији једноверске римокатоличке Хабзбуршке монархије – прича Вукшић, пуковник у пензији који се, после политичких и војних тема, одлучио да напише књигу о народу и крају коме и сам припада.

– Жумберак је до 13. века припадао Хрватској, а од тада, све до укидања Војне крајине имао статус „унутрашње аустријске покрајине“. Нисам сигуран да су се икада у историји мањом етничком и верском скупином бавили толики цареви, краљеви, римске папе и православни српски патријарси… – прича овај аутор.
Према прикупљеној историјског грађи, у Жумберак се кроз четири сеобе (1530, 1531, 1538 и 1539), доселило око 3.500 људи са подручја Гламочког поља, Уне и Унца, Срба и Далмације.

Траг у времену

Књигу „Жумберачки ускоци“ очекује београдска промоција, а Драган Вукшић каже да се одлучио на ову тему из простог разлога да се остави траг у времену.
– Жумберак умире, у етничком и социолошком погледу. Ускоро тамо неће бити потомака жумберачких ускока. Питаће се: ко су били ти људи, шта се с њима догодило? Ваља оставити трага – што није написано, није се ни догодило.

– У „братску хришћанску“ Хабзбуршку монархију „ускакали“ су углавном уз помоћ војске, под борбом с Турцима. Већи део ускока потиче са подручја данашње Црне Горе, Рашке, Косова, Полимља, Херцеговине и јужне Далмације. Други део потиче са подручја североисточне Србије, а почели су да се селе после пада Смедерева. У царским документима зову их на латинском Сервиани (Срби) и Расциани (Рашчани), али и „Власи“, због посебног друштвеног статуса, што су многи злоупотребљавали и у етничком (националном) смислу – прича Вукшић.

Према историјским изворима, 1835. године у Жумберку је живело око 7.000 ускока, у 600 домаћинстава и више од 80 етнички и религијски чистих села, која носе називе по презименима родова. Само девет села је било мешовито, јер су у њима прва празна станишта добиле ускочке војводе, а 18 села је било хрватско-католичко.

Омекшавање „динарског елемента“

Драган Вукшић каже да је поента његове књиге да скрене пажњу на унијаћење Срба Жумберка.
– То је стварност мог народа, више од четири стотине година. Јединствен циљ тог „удруженог злочиначког подухвата“ је да жумберачки ускоци престану да буду оно што јесу, да се одрекну и забораве ко су, шта су и одакле су и да постану оно што нису. Унијаћење, проглашавање Власима и сењским ускоцима су само средство за омекшавање „тврдог динарског елемента“, метод ради остваривања крајњег циља – однарођивања и похрваћивања – каже Вукшић.

– Највише ускока било је 1890. године – скоро 10.000. Данас их има до 500. У књизи се нисам бавио пребројавањем људи на националној основи, већ сам покушао да докажем етничко порекло жумберачких ускока; осудим однарођивање и пребројавања од стране попова и хрватске историографије и нагласим да је право сваког појединца да се национално изјасни како жели – објашњава наш саговорник и подсећа да су управо Срби из Жумберка били на мети суровог „удруженог подухвата“ покатоличавања, а да тај „крст“ носе и данас.

– Жумберачким ускоцима никада није било лако да буду оно што јесу. Од досељавања су били, данас су и биће док их буде, страно тело: дотепенци, Власи, расколници, православни шизматици и тропрсташи и све у том смислу. Најтеже је, ипак, било за време присилног унијаћења средином 18. века, за време Првог и Другог светског рата, „хрватског прољећа 1971“, а о распаду Југославије да не говорим. Жумберчани су волели Југославију као нико други, па су у критичним тренуцима налазили уточиште у југословенству. У разбијању Југославије учествовали су, колико знам, само неки нечасни појединци.

Аутор: Ђ. Баровић

Извор: Вести онлине

Везане вијести:

Никола Милованчев: O Србима и православној вери на …