Прође тако још неколико уобичајених дана. Можда баш и не уобичајених, али ипак нема значајнијих догађаја. Ноћи су исто тако уобичајене. А можда и нису. Ипак ми, макар и шутке, од њих и у њима

Једног дана око подне одједном је почела страшна пуцњава негдје у правцу Диоша и Дарувара. Тако јака и изненадна још се никад до сада није чула. Потрајало је то једно пола сата и онда одједном

Кроз Сталовицу смо прошли углавном шутећи. На прозорима и плотовима нема никога. Ваљда се опет спремају за дочек неке ноћи пушкарања, па су се рано повукли у куће. Ваљда је и то некакав знак да

Одједном врисну Бара, настави да гласно плаче и оде кући, а коња-ждријебе остави. Имбра без ријечи отрча за њом кући, па се ускоро са мамом Кларом врати по коња. Ваљда јој је рекао да печемо

Нас тројица смо прескочили канал па идемо према мјесту гдје се обично крмачамо. „Виђ’, овдје је опет некаква фришка стаза“, огласи се Живко. „Изгледа да је од ноћас. Има угажене траве која је још зелена“,

Откако сам дошао са Полума, само два пута сам ишао са кравама у ливаду. Није било питања око мога боравка у Орловцу. Помагао сам Милеви и дјеци цијепат и уносити дрва. На томе се завршило.

Сутрадан је дошла кума Марица Брицинка. Одмах се договорише о разлогу доласка ако би то било тко питао – дошла да си однесе нешто крумпира, гринцајга и који парадајз. Она је тједан дана била у

„Ту ћемо откинути неколико клипова и свезати их у салвету, направити цуло. Од тада имамо изговор да смо ишли обилазити курузе. Даље преко ливаде Грабара, па покрај Шимуновића куће“, каже ми мама. Јасновачка дворишта и

Покуцам. Чујем Гојков глас и отворим врата. За столом сједи Гојко и моја мама!? Станем као укопан и гледам, а она пође према мени, пригрли ме и поче ме љубити. Кад сам дошао себи, питам:

„Него, ’ајде да се сада ми договоримо како ћемо с тобом. Знаш, ако ти остајеш овдје, мама и Јованка су у смртној опасности. Оне се не могу изговарати да си ти потребан Милеви у Орловцу.

Оде он, а ево Гојка. Некако ми наздрави и сједе на пањ. Однесем ја већ сложен нарамак пред кухињу и брзо се вратим, узбуђен и знатижељан шта ће ми рећи. Сад имам некакав осјећај да

Заспао сам изненада, нисам ништа размишљао. Била је то прва сигурна ноћ, ноћ без злослутних неизвјесности, каквих је било на стотине од почетка 1941. године. Док сам ја опрао ноге, Стево је већ заспао. Ујутро

Е, па сад је стварно доста и превише. Имам крваво, стравично, појединачно и групно, погибељно, самртничко искуство. Још само немам нож у грлу, а то ми свакога дана стално пријети. Морам се макнути од џелата.

Већ је негдје половица августа, машинање се приводи крају. Опет једна немирна ноћ са много пуцњаве у варошу. Чуле су се и мине. Једна је пала негдје близу у нашој башчи. Грмило је од рафала,

Драго Вукелић је ријетко долазио к нама јер за то није било покрића, оправдања. Сви његови послови везани су за шуму и дрва, а ми ту нисмо имали честих потреба. Дошао је једном предвечер, већ