Током евакуациjе српских трупа преко Албаниjе Добровољачки одред маjора Воjина Поповића представљао jе заштитницу 2. српске армиjе. У Добровољачком одреду било jе „обвезника добровољаца – српских поданика”, 244 и 86 „добровољаца српских поданика – необвезника”, што значи да jе држављана Краљевине Србиjе у Добровољачком одреду било 330, или 17,4 одсто од укупног броjа добровољаца у Добровољачком одреду, док су 82,6 одсто били Срби аустроугарски држављани или укупно 1.564 људи. Од тог броjа, њих 153 се затекло у Србиjи и приjавило се у добровољце (осам одсто), 183 њих jе дошло из САД као добровољци (9,6 одсто), 708 су били Срби, аустроугарски држављани, српски ратни заробљеници (37,3 одсто), а 520 Срби, аустроугарски

Долазак добровољаца у штаб Одбране Београда дочекан jе са изненађењем jер jе команда била обавештена да jе цео одред изгинуо на Дунавском кеjу Сремски добровољачки одред после поноћи 7. октобра 1915. године прихватио jе борбу са неприjатељским трупама. У нападу на Дунавском кеjу „на нож”, од куле Небоjша до кафане „Шаран”, тешко jе рањен командант одреда Игњат Кирхнер, а jединица jе доживела тешке губитке од митраљеске и топовске ватре. Само од експлозиjе тешке гранате у Банатскоj улици бр. 40 погинуло jе 40 добровољаца. Током 7. октобра Сремски добровољачки одред тукао се против аустриjских и немачких трупа на београдским улицама и имао jе, од 360 људи, 223 избачених из строjа. А

Од Добровољачког одреда, после борби 1915. и повлачења у одступници српске воjске, jануара 1916. остало jе свега 500 људи способних за борбу Северно од Букове главе, на Гаџиноj пољани, Други добровољачки батаљон, оjачан jедном четом Првог добровољачког батаљона, водио jе борбу прса у прса са бугарским jединицама, тако да су ровови два пута прелазили из руке у руку. ,,Од 218 људи 1. чете Другог батаљона за три четврти сата не оста до 56, 3. чета се преполови, од 60 Херцеговаца из Америке оста 6-7 људи. Истовремено, крвио се Први и Трећи даље у лево. Поред свих губитака, поред зиме, поред растегнута фронта и надмоћи неприjатеља добровољци држаху положаjе тврдоглаво. Али

У ноћи између 13. и 14. октобра 1915. године Бугарска jе напала Србиjу на целоj линиjи фронта, а добровољци су заузели стратешке положаjе Милан Мицић jе историчар и књижевник. Аутор jе двадесет две књиге из историографиjе, историjске есеjистике, документарне и кратке прозе и поезиjе. Бави се темама везаним за историjу колонизациjе Воjводине у 20. веку и српским добровољачким покретом у Првом светском рату. Од остатака Јадарског четничког одреда и приспелих Срба, аустроугарских држављана из САД, пребеглица из Аустроугарске и ратних заробљеника Срба, jануара 1915. године, у Крагуjевцу, основан jе Први добровољачки батаљон, под командом маjора Воjина Поповића Воjводе Вука, jачине од око 1.000 људи. Брзо после формирања 1. добровољачког батаљона

Холандске болничарке биле су прве жене коjе jе за пожртвованост и храброст престолонаследник Александар одликовао орденом. Др Арчибалд Раjс и др Ариjус ван Тинховен, a нешто касниjе и публицисти М. Ј. Брусе и Хенри Хаберт, сусрели су се са последицама коjих су се у Србиjи прибоjавали чим су чули за вест о атентату. Ево шта Брусе каже у свом предговору Ван Тинховеновом дневнику: „Од свих народа Европе српски народ je наjстрашниjе пропатио. Од четири и no милиона становника милион je убиjено или умрло од глади и беде, скоро целокупно мушко становништво Србиjе одведено je на принудни рад у немачке и аустриjске фабрике и пољопривредна газдинства. И тим несрећницима je потребна

  Вршена jе наjжешћа пропаганда ширењем лажних гласина, као што jе била она о наводном убиству немачког министра у Београду. Код Милана Кашанина, тада аустриjског поданика, a касниjе jугословенског писца и историчара уметности, можемо прочитати какву je улогу мобилизациjа одиграла у jедном студентском животу. У poману „Привиђења” главни лик – Кашанинов алтер eгo – размишља о своjоj првоj великоj љубави, холандскоj студенткињи коjу je упознао током студиjа у Леjдену. Kao зрео човек, он води дневник на холандском како би пред своjом породицом – женом и дететом – могао да сачува своjе таjне. „Све његове намисли, међутим, пореметила jе погибиjа хабзбуршког надвоjводе Франца Фердинанда у Сараjеву на Видовдан 1914. Као и

Кристофер Кларк ултиматум из 1914. назива„знатно блажим” од услова постављених у Рамбуjеу. У Рамбуjеу се унапред знало на шта се циљало. У листу „Хазет ван Антверпен” од 11. jула 1914. пише: „Од српске владе неће се тражити ништа што би повредило национална осећања или штетило суштинским интересима нациjе. Али ће jоj се свакако указати на то да у тоj земљи живе пацови коjи шире затроване клице. Уколико Србиjа изjави како jе спремна да се обрачуна с тим глодарима, уколико се сложи са уништењем тих легала гусеница, показаће на таj начин своjу жељу за правдом и доказаће своjу намеру да заузме беспрекоран став спрам своjих суседа.” Оваj цитат дочарава омиљену метафорику

По речима Лика де Воса, професора на Универзитету у Левену, постоjао jе план да се атентат на Фрању Фердинанда изврши jош 1913. у Бланкенберхеу. Један други пример jе Маринус ван дер Лубе, коjи jе своj отпор према надолазећем нацизму платио главом. Године 1931. кренуо jе пешице кроз Југославиjу у претпоставци да ће тако стићи све до Кине. Какав лик! Ниjе тада имао поjма да ће завршити на степеницама Раjхстага као његов наводни палитељ. Можда jе и он био jедан од броjних месечара коjи нису исправно сагледавали размере. Не могу да се не сетим и револуционарних шездесетих када су се провоси нагутали силног сузавца зарад бољег друштва. Природно jе очекивати, дакле,

Словенци често заборављаjу да за своjу независност добрим делом треба да захвале Србима, jугословенству, пa и Гаврилу Принципу Бечка глумица Тила Дириjе настанила се у Загребу и тамо je током Другог светског рата спасавала српску децу из усташких логора налазећи им усвоjитеље, односно замену за њихове поубиjане родитеље. Путуjући, дакле, Европом, човек открива разне унакрсне везе и схвата да je свет заправо jедно велико клупко неразмрсивих прича. Ako тo важи за свет, онда свакако у jош већоj мери важи за Балкан. Узмимо шизофрену пограничну луку Трст, духом средњоевропски али географски гледано италиjански. Притом, вероватно ни Тршћани попут Бечлиjа не воле да чуjу да су предворjе Балкана. С породицом сам недалеко

Глумица Тила Дириjе описала jе масовно националистичко певање по берлинским кафанама: Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе – рат jе Ниjе рат одмах избио, али jесте подстицана еуфориjа. И то са много плех музике. Не треба преjудицирати питање кривице, али наjвеће весеље jе изгледа, ипак, владало у Берлину. Барем ако jе веровати речима немачке глумице Тиле Дириjе коjа jе описала масовно националистичко певање по берлинским кафанама: „Јело се хлади, пиво се млачи, нема везе – рат jе!” Више о томе може се прочитати у књизи „Столеће мог оца” холандског писца Херта Мака. Срби ван Србиjе су jош пре избиjања рата обрали бостан. Можда бисмо о томе могли да

Предсjедник Академиjе наука и умjетности Републике Српске Раjко Кузмановић отворио jе данас у Народноj и универзитетскоj библиотеци Српске у Бањалуци изложбу фотографиjа “Немоjте нас заборавити”, коjа jе инспирисана обиљежавањем стотину година од почетка Првог свjетског рата. Кузмановић jе рекао да изложбе, попут ове, говоре о историjи српског народа и свjедоче о величини љубави коjу су људи некада имали према домовини. “Камо среће да се данашње генерациjе односе према домовини, према Србиjи, са љубављу и жељом да живе и напредуjу”, рекао jе Кузмановић. Аутор изложбе Бранислав Станковић рекао jе да су на изложби представљене фотографиjе коjе jе Ристо Марjановић, званични фото-репортер Врховне команде српске воjске направио у Првом свjетском рату, те

  Принципово дело било je пример ината: пуцао je у колониjални, кастински принцип друштва коjи му je наметан као нормалан и усрећуjући. Субота, 28. jун 2014, Видовдан Синоћ je овде, у „Златноj моруни”, одржано представљање збирке приповедака посвећених Принципу, a вечерас се овде завршава туристичка тура посвећена Првом светском рату. Заправо je требало да овде отпочне, a заврши се у Сараjеву. Тамо се с обе стране етничке границе иначе прописно обнавља сећање, свако на своj начин: у западном делу се уз носталгичне звуке валцера и царских квартета Бечке филхармониjе може ускочити у улогу Фрање Фердинанда; у источном делу се уз звуке православне црквене музике може ускочити у улогу Гаврила Принципа,

Савез потомака ратника Србиjе 1912-1920. позива вас на изложбу фотографиjа “Албум сећања на наше претке из Првог светског рата” Изложба фотографиjа проjекта „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ приказиjе фотографиjе, ратне дневнике, воjничка писма, дописне карте, споменице и осталу историографску грађу учесника Првог светског рата. То су jединствена сведочанства о ратним авантурама и страдањима српског воjника у ратним годинама, потиснутог са страница светске историjе. Изложба „Албум сећања на наше претке из Првог светског рата“ резултат jе напора да се данас, сто година касниjе, ода дужна почаст том малом човеку из Великог рата за цивилизациjу, и да се његово велико жртвовање за правду, истину, слободу и човечанство не

  Фламанске новине користе атентат за међусобно идеолошко вређање и препуцавање, користећи се притом запрепашћуjуће простим jезиком То што холандски часопис „Тукомст” средином 1917. године немачког цара jош назива „мирољубивим” заиста звучи комично, али знамо да су таj холандски недељник финансирали Немци како би ширили своjу пропаганду. Фламанске новине, пак, сместа користе атентат за међусобно идеолошко вређање и препуцавање, користећи се притом запрепашћуjуће простим jезиком. Католички лист „Ханделсблад” први почиње 30. jуна 1914, два дана после атентата: „Из либералне штампе послат jе сигнал у читав свет; прочитаjте неке либералне новине, у нашоj земљи, у Холандиjи, Енглескоj, Францускоj, Немачкоj или Италиjи, jедина замерка коjа се упућуjе пострадалом надвоjводи jесте његов католицизам.