arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

Српска Рамонда: Годишњица страдања Срба у Бјеловцу, Сикирићу и Лозничкој Ријеци

Навршило се 32 године од масакра над Србима у братуначким селима Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека. Муслимански злочинци из Сребренице предвођени Насером Орићем убили су 14. децембра 1992. године у ова три села 68 мјештана, а укупно током Одбрамбено-отаџбинског рата њих 109. „Тог 14. децембра 1992. муслиманске снаге тзв. Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића у раним јутањим часовима извршиле су напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали Дрине једно поред другог. Становнике ових села је пробудила рафална паљба и повици са околних брда: „Ћетници, све ћемо вас поклати! Предајте се! Хватај живе!…“, а који су се чули при нападу

Злочин у селу Јошаница: Цивили и дјеца нису преживјели Никољдан 1992

Молитвеним сјећањем на страдале српске цивиле и борце и полагањем вијанаца данас су обиљежене 32 године од злочина над 56 свирепо убијених у Јошаници на Никољдан 1992. године, а преживјели су послије три деценије дочекали да починиоцима почне суђење. На дан када је требало да сломе крсни колач, тада је мучењем и одсијецањем дијелова тијела муслиманска војска из Горажда звјерски масакрирала више стараца, 21 жену и троје дјеце. Милости нису имали ни за двогодишњу Данку Тановић, Драгану Вишњић од десет година и њеног три године млађег брата Дражена. Најстарија жртва у овом покољу био је деведесетогодишњи старац Раде Пљеваљчић. Парастос је служен код споменика у јошаничком засеоку Хоџићи за 73

Неки погубљени пред очима родитеља: Међу жртвама рата у Хрватској 87 д‌јеце до 18 година

Међу жртвама рата у Хрватској, као и у акцији хрватске војске у БиХ у регистру Документационо-информационог центра “Веритас” води се 87 д‌јеце до 18 година, а посебно је потресно то што су неки погубљени пред очима родитеља, који су потом убијени. Директор “Веритаса” Саво Штрбац је рекао да јавност највише зна о убиству дванаестогодишње Александре Зец и њених родитеља Михајла и Марије у Загребу у децембру 1991. године, али да то, нажалост, није усамљен случај. Осим породице Зец у којој је отац био Србин, а мајка Хрватица, погубљене су и четворочлане мјешовите породице Козбашић у Петрињи у новембру 1991, Ченгић у Ервенику код Книна у јануару 1992. и Олујићи у Церни код

Паулин Двор – мало место познато по великом злочину

Злочин у Паулин Двору годинама је био прикриван, а ни сада се о њему не говори. Управо се ноћас навршава 33 године од убиства 19 цивила у овом месту. Место Паулин Двор данас територијално припада општини Шодоловци иако путно није директно спојено са местима ове општине. Да бисте до Паулин Двора дошли из било којег дела ове општине неопходно је да прођете кроз Ернестиново или Храстин. Ово место као и већина која припадају поменутој локалној самоуправи насељено је двадесетих и тридесетих година прошлог века породицама солунских добровољаца и колониста из различитих крајева новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, махом из Лике. Ранија пустара у времену Аустроугарске монархије имала је осамдесетак

Ноћ када су хрватске снаге убиле 18 цивила

Посмртни остаци жртава побијених 1991. у Паулин Двору код Осијека, у покушају прикривања злочина после рата пребачени на Велебит, где су откривени 2002. године. У ноћи између 11. и 12. децембра, навршиће се 33 године од када је више припадника 130. бригаде Хрватске војске (ХВ) упало у кућу Андрије Буквића у селу Паулин Двор код Осијека и у знак одмазде због смрти саборца ликвидирали 18 цивила, 17 Срба и једног Мађара. Они су у поменутој кући били у некој врсти кућног притвора. Просечна старост ликвидираних била ј 64 година, а међу њима је било осам жена и четири брачна пара. Само из породице Катић убијени су Дмитар (82), његови синови Милан

Бојан Вегара: МИТИНГ НА КРАЈУ РАТА

Чули смо да је сутра на Илиџи митинг за останак у Српском Сарајеву и ту ноћ договорили да узбунимо обје школе и да блокирамо путеве. Разрадили смо тактику и отишли у Жуновницу да кажемо остатку раје и Зеничанима. Договор је брзо пао. Писале су се пароле. Шиле су се заставе. Искупљале тољаге, пендреци, димне бомбе и топовски удари. Максимално наложени да изазовемо пажњу свјетске јавности и да са свог не идемо. Договорисмо се, да послије великог одмора блокирамо пут СФОР-у за Игман и то код подвожњака у центру Хаџића. А онда да кренемо пјешке на Илиџу. Ујутру смо сви дошли у школу на први час. Нико није изостао. И нико

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

gospic.jpg

О Месићу и Госпићу

СВЈЕДОЧЕЊЕ БРАЋЕ ДРАШКА И БОЈАНА КАЛАЊА ИЗ ГОСПИЋА, ЧИЈИ СУ РОДИТЕЉИ ЂОРЂЕ И МИРЈАНА УБИЈЕНИ 18. ОКТОБРА 1991. НАКОН “СМРТОНОСНОГ САСТАНКА” НА ЛИПОВОЈ ГЛАВИЦИ Госпићка баjка Боjан Кад сам дошао на ВМА на препознавање, само знам да jе био jако ружан дан, jануар, деведесет и друге. Дошао сам тамо, jа и jедна тетка, препознао сам га по том каишу… Отац jе често ишао у куповину. Баш се сjећам тога каиша. Купили смо га скупа у Дерми у Госпићу, у кожарскоj радњи. Маму сам препознао… Она jе радила зубе код доктора Јохмана, препознао сам зубе. Кад ми jе доктор Станкови рекао, мени jе било тешко. Једноставно, нека тежина у плућима. Нисам

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Vukovarski_bluz.jpg

Трагедија у Вуковару почела српским жртвама

Три деценије од када су снаге ЈНА и српски територијалци протерали хрватске паравојне снаге из града на Вуки и Дунаву, у Хрватској се спремају да гламурозно и уз домољубни декор обележе „пад Вуковара“, а Срби жале за битком изгубљеном за дипломатским столом. Вуковар није и не може бити град херој. Може једино да буде град жртва! А истински хероји, уз 1.100 житеља настрадалих током те 1991, јесу његови становници који су преживели све страхоте у борби за голи живот. Данас ће се сви они, као и читав свет, сетити како је пре тачно 25 година завршено тромесечно систематско уништавање града. Трагедију једног града Хрвати су вешто искористили да добију признање

„Јер … ми смо иста крв“, пјеснички првенац Ђурђице Драгаш у Бањој Луци

У Кући Милановића, у суботу 09. новембра 2024. у 18 часова биће представљена збирка поезије „Јер…ми смо иста крв“ Ђурђице Драгаш Вуковљак. Ријеч је о првој пјесничкој збирци коју чине стихови пуни сјете и туге, а коју Ђурђица посвећује свим невиним жртвама Покоља. Ђурђица Драгаш Вуковљак је уредницa привредно-политичке рубрике Првог програма Радио Београда. Иако се дуго бави писањем а њени текстови и пјесме су објављивани на сајтовима удружења грађана „Јадовно 1941.“ и РТС-a, до сада није објавила књигу. Збирка пјесама Јер… ми смо иста крв њен је књижевни првенац. О поезији, књижевном изразу и инспирацији за ову збирку говориће сценариста Наташа Дракулић, испред издавача Момчило Мирић, предсједник удружења „Јадовно 1941.“ из

ПОВРАТ ПАРНИЧНИХ ТРОШКОВА ЗА ОДБИЈЕНЕ ТУЖБЕНЕ ЗАХТЈЕВЕ У ХРВАТСКОЈ

Дана 28.12.2024. истиче рок у којем сви они, који су платили парничне трошкове досуђене Републици Хрватској, и њихови законски насљедници могу поднијети захтјеве за поврат наплаћених тражби на надлежном државном одвјетништву у Хрватској. Ово се односи на трошкове парничног поступка досуђене Републици Хрватској након 31. јула 2003. године, у поступцима за накнаду штете због убојства блиске им особе током рата те ради накнаде штете покренутим на основу Закона о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација и Закона о одговорности Републике Хрватске за штету узроковану од припадника хрватских оружаних и редарствених снага током Домовинског рата, а којима су тужбени захтјеви одбијени. Ненаплаћене тражбине се отписују, а за

Ђурђица Драгаш: Коридор мог живота

Прошле су године, стасале генерације које се не сећају рата, које до Бањалуке путују најбржим путем, преко Хрватске. Радујем се због тога, али у име свих нас којима је Коридор заиста био пут живота још једном кажем – хвала онима који су нам га подарили! Нека је вечна слава свима који су на њему заувек остали! Година 1992., Лика, Република Српска Крајина. Прелепо мајско јутро мирише на расцветале воћке и траву окупану росом. Возимо се добро познатим путем, аутомобил као по навици лагано сече кривине. Не бринемо о томе да ли ће нам неко доћи у сусрет. Већа је вероватноћа да на овом путу сусретнете неку зверку него аутомобил. Нема

Milan_Bastasic_1.jpg

Милан Басташић: Оружани прогон Срба са Билогоре

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.