Отаџбински рат Архиве - Страница 10 од 501 - Јадовно 1941.

Ђурђица Драгаш: Делија се не предаје лако!

16. август 2024.

Трактор! Џаба му се смеју, џаба му се ругају… у њему је више снаге, поноса, љубави и живота него што ће они икада моћи и да замисле. Породичним консензусом дођосмо до закључка да је крај нашег “олујног” пута био 11 и 12. августа 1995. Нису датуми тад били много важни, време се мерило пређеним километрима и умором, ал’ некако се сагласисмо да су ова два означила крај. После 8 дана кише, сунца, прашине и чемера, стигли смо у Војводину, у оно што од тад зовем резервним завичајем! Нисмо имали ништа, али имали смо све јер смо били заједно. Добро је да, опијени срећом што се коначно можемо окупати и спавати

Ко је био Др Милан Булајић?

15. август 2024.

Др Милан Булајић је рођен у мјесту Вилуси код Никшића, (Краљевина Југославија), 6. септембра 1928. године. Умро је у Београду 29. новембра 2009. године. Био је међународни стручњак за геноцид, интернационални експерт за изучавање геноцида са гледишта међународног права, историчар и историограф геноцида, и југословенски дипломата у области међународних односа и међународног права. Др Милан Булајић је био покретач идеје и оснивач Музеја жртава геноцида, затим оснивач Фонда за истраживање геноцида, један од оснивача и први координатор Међународне комисије за утврђивање истине о Јасеновцу, као и замјеник председника одбора САНУ за сакупљање грађе о геноциду над српским и другим народима у XX вијеку. Био је покретач идеје, и заједно са

Ђурђица Драгаш: И ја сам из колоне

12. август 2024.

Ми, који смо неповратно изгубили део живота, ми које је колона “пресекла”, увек ћемо носити њен жиг. Наш живот никада неће моћи да се назове нормалним. Недавно, на промоцији моје збирке песама посвећене страдању Срба у НДХ, пришла ми је колегиница из РТС-а. Представила се, рекла где и шта ради, а онда ме погледала у очи и онако, готово заверенички додала – и ја сам из колоне. Тих пар речи било је довољно да се препознамо и разумемо. И није то први пут. За ових 29 година често сам, чувши их, до тада непознате људе доживљавала као своје. Као да нас је “припадност” колони чинила приснима и уједињенима. Тај сурови знак,

ЗАБОРАВЉЕНИ ЗЛОЧИН ХРВАТСКИХ СНАГА НА ДИНАРИ: Навршава се 29 година од ликвидације девет српских заробљеника, који су бачени у вртачу

26. јул 2024.

Девет припадника Српске војске Крајине, познаника, комшија и рођака, из буковичких села Братишковаца, Ивошеваца, Велике Главе, Ервеника и Кистања, 26. јула 1995. године, на Динари, на пределу Медено брдо, заробили су припадници Хрватског вијећа одбране и Хрватске војске . Везисти СВК “ухватили” су разговор на непријатељској страни који потврђује да су сви живи заробљени. Аутор: ВЦ Ускоро је кренула и акција “Олуја”, која је довела до пада РСК, егзодуса крајишких Срба и много нових жртава, због чега је ова група са Динаре пала у други план, подсећа Документационо-информациони центар “Веритас”. У току 1998. године, преко Комисије за нестала лица Херцег Босне стигла је вест да су ловци на Динари у

У ВЈЕЧНОСТ СЕ ПРЕСЕЛИЛА ГОРДАНА ЈАНИЋИЈЕВИЋ: Одлазак најхрабрије српске новинарке

19. јул 2024.

У дану када СПЦ слави свештеномученика владику Саву Горњокарловачког и годишњицу страдања ђенерала Драгољуба Михаиловића одјекнула је вијест да је овоземаљски свијет напустила угледна српска новинарка Гордана Јанићијевић, дугогодишња новинарка куће Политика, а касније уредница емисије „Српски св(иј)ет“ које се емитовала на ТВ ИН4С. Гордана Јанићијевић је рођена 22. августа 1959. године у Смедереву, од оца Ђорђа и мајке Радмиле. – Одрасла сам у старој, честитој српској породици у Умчарима. Прадједа је погинуо на Солунском фронту, дјед је био за краља тако сам ја у породици слушала другачију причу од оне званичне. Комунисти су нас послије рата ојадили и мислим да се никада нисмо опоравили. Управо дјед ми није дозволио

ХАБЗБУРШКИ НЕООСМАНИЗАМ: Запад залуђује Сарајево обећањима да би НАТО проширио до Саве и Дрине

15. јул 2024.

Чиновници ЕУ Ђозеп Борељ и Оливер Вархељи, поводом годишњице догађаја у Сребреници, саопштили су да је то “један од најмрачнијих тренутака у модерној европској историји” и запретили: “Међу нама нема места за оне који негирају геноцид, покушавају да прекрајају историју и величају ратне злочинце”. Пише: Борис Субашић Службеници актуелне “немачке Европе” су “заборавили” на немачки геноцидни програм према Словенима у Другом светском рату и аутентични НДХ пројекат истребљења Срба, у коме су активно учествовали многи муслимани из БиХ. ЕУ је “заборавила” и да је Јерусалимски муфтија Хусеини долазио у НДХ да поздрави оснивање муслиманске СС “Ханџар” дивизије од 21.000 добровољаца. Тај “заборав” историчари описују термином “процес дугог трајања” у коме

ЗБОР НА КОСОВУ У ДАЛМАЦИЈИ 1893.

10. јул 2024.

Између Динаре и Јадранског мора у Далмацији, по прилици на један сат од Книна, лежи ово друго Косово поље, које се пружа скоро до Сиверићког рудника. Приредио: Томо Радусин Народ, српски који је био послије пропасти српскога царства принуђен, да, усљед разнијех недаћа својих, оставља своја прађедовска огњишта и да се на позив аустријских владалаца са оружјем у руци и са својим иметком пресели у разне крајеве Аустријско-Угарске монархије – обичавао је, да у новој постојбини затечена пуста мјеста назива онијем именима каковијем је називао своја мјеста, ријеке и планине своје пређашње царевине. Тако је Косово у Далмацији добило име своје од Косова у Старој Србији, на коме је пропало

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ: Звао се Слободан Стојановић и само је хтио да нађе свог пса

6. јул 2024.

Имао је само једанаест година када су га, једне дубоке јунске ноћи 1992. године, родитељи шапатом пробудили и руком му дали знак да је вријеме да крену. У збјег. У бијег пред смрћу. Зору нису смели да дочекају у својој кући, у свом селу Доња Каменица, у братуначко-зворничком крају. Разуздано и крволочно зло се спремало да у то своје уобичајено “радно време” дође по њих. Као што је претходних зора долазило по друге сељане српске вере и нације. Искрадали су се на прстима, погнути, у страху да не нагазе на неку грану и све остало што од себе звук даје. Плашили су се властитог кашља… Чуо се само псећи лавеж,

Страдање нашег народа

4. јул 2024.

Драган Радовић: Страдалници су, тог пролећа 1942, могли да бирају између две смрти, оне на обали, од усташа, или оне у таласима хладне Дрине. Најчешће су се опредељивали за другу – као мање страшну – јер су на обали усташе силовале девојке и отимале новорођенчад од мајки, набадали их на бајонете, па бацали у Дрину. Пише: Слађана Илић Недавно је у Источном Сарајеву, у издању Фондације “Заборављени коријени”, објављена капитална књига. Реч је о зборнику први пут штампаних докумената о страдању Срба у Другом светском рату у романијском крају и у деловима источне Босне, који данас обухватају општине: Соколац, Пале, Источни Стари Град, Олово, Кладањ, Власеницу, Хан Пијесак, Рогатицу, Вишеград,

Операција “Коридор 92”: 32 године од најважније битке за живот Републике Српске

23. јун 2024.

Навршава се 32 године од Битке за Коридор 1992. године, која је најзначајнија победа Војске Републике Српске у Одбрамбено-отаџбинском рату и изузетно војничко остварење, које се издваја од свих осталих у том херојском добу српске историје. Пише: Јелена Марковић Операција “Коридор 92”, позната и као пробој коридора живота, била је највећа операција Војске Републике Српске (ВРС) спроведена током грађанског рата у Босни и Херцеговини против Хрватског вијећа одбране (ХВО) и Хрватске војске (ХВ) у Босанској Посавини. Операција је вођена од 24. јуна до 6. октобра 1992. године. Циљ је био поновно успостављање путне везе између западног и источног дела Српске Републике Босне и Херцеговине. Разлог за покретање операције било је

Ђурђица Драгаш: Мирисало је Дивосело на јутарњу росу, на јабуке и покошену траву

21. јун 2024.

Силно се намучих пре пар дана покушавајући да, на Гугл мапи, пронађем, бар приближно, место где је некад била наша породична кућа у Дивоселу. Kажем место зато што од куће, после неколико напада хрватске војске почетком 90-их, није остао ни “камен на камену”. Kад у претраживач упишете Дивосело, једино што добијете као резултат је велика зелена пустош. Нема кућа, нема пута, нема ораница… Само зелено “море” које гута све пред собом. Тражила сам, увећавала, покушавала да пронађем неки траг живота према којем би се оријентисала… После много муке, успела сам (бар тако мислим) да некако лоцирам парче зеленог прекривача испод којег би требало да су остаци наше куће. Успут сам

У Белом Потоку у Београду одржан 14. Сабор Билогораца

16. јун 2024.

После Смедеревске Паланке, Руме, Гроцке, Панчева и Новог Сада, у Белом Потоку недалеко од Београда, у хотелу „Сучевић“, 9. јуна 2024. се одржао шести пут Сабор Билогораца, 14. по реду од 2010. године у организацији Завичајног удружења „Билогора“. Пише: новинарка „Српског кола“ Весна Пешић Окупљање на Сабору Билогораца и овај пут било је проткано помешаним осећањима радости због сусрета пријатеља и рођака, бивших комшија и сабораца, али и туге због губитка завичаја, читавог једног света који после више од тридесет година није ни заборављен ни прежаљен. На Свечаној скупштини удружења присуствовала су три од четири члана Штаба Територијалне одбране Општине Грубишно Поље из 1991. године Милена Мркшић, Раде Кљајић, Регина

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

5. јун 2024.

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

РАЗБИЈАЊЕ МИТА: „Бијеле траке“ у Приједору 1992. године

1. јун 2024.

Манифестација „Дан бијелих трака“ у Приједору сваког 31. маја, из године у годину, привлачи све већи број људи и све већу медијску пажњу. Њоме се жели обиљежити 31. мај 1992. године, када су, наводно, власти у Приједору наредиле муслиманима и Хрватима да носе бијеле траке око руке. Траке су, наводно служиле, како би се ове групе становништва обиљежиле и лакше биле уочљиве приликом ликвидације. Ипак, историјски извори оповргавају ову теорију. Овдје ћу изнијети доказе који побијају ову теорију, али и дотаћи се још неких чињеница око сукоба у Приједору 1992. године. Пођимо редом… Не постоји наредба о стављању бијелих трака на руку Заговорници „бијелих трака“ често истичу да је 31.

Ђурђица Драгаш: Било их је 12!

27. мај 2024.

Отишли су памтећи једино откуцаје мајчиног срца и топлину њеног тела. Журили су да виде свет, да га чврсто обгрле ручицама, да га удахну, да му се осмехну. Желели су да полете ка сунцу и трче шареним ливадама. Сањали су мирис кише, први снег и додир мраза на образима. Питали су се колико је слано море и може ли се прегазити толика вода. Маштали о игри, несташним дечјим увојцима, о љубави и стидљивим погледима испод трепавица. Радовали су се мајчином крилу и очевом снажном длану. Потрчали су ка животу верујући да ће га загрлити, осетити, оживети…. Али… овај свет није био спреман за њих! Отишли су, не угледавши га, без