У Грахову сам. Пред Спомен-домом који носи име Гаврила Принципа нанизано двадесет мртвачких сандука са посмртним остацима погинулих српских бораца. Одједном у пола богослужења, детонације 15. март 1995. У Фркашићу сам подно планине Пљешевице. Само десетак километара далеко од Коренице. У некаквој сам бараци коју зову затвором. У једној од њених мемљивих просторија, пет-шест муслимана које су припадници Српске војске Крајине заробили на сјеверозападном дијелу бихаћког ратишта. Упознајем се са једним од њих. Презива се Пајазетовић и био је из Велике Кладуше. Каже ми да је био у војсци Фикрета Абдића, дакле у Народној одбрани Западне Босне,  те како су га Алијини заробили. Срећан је што су га сада Срби

6. јануар 1995. Станица Јавне безбједности Српски Бихаћ доставила је данас Војном тужилаштву у Бањалуци кривичне пријаве против Н.Н. извршилаца који су у јесен деведесет и четврте на свиреп начин уморили више од двадесет цивила. Њихова измасакрирана тијела пронађена су у српским селима Рачић и Дољани, десетак километара од Бихаћа… Један од њих је био са извађеним срцем на грудима… Другоме је његова одсјечена глава пронађена у каци пуној кома… Трећем су биле извађене очи… Једна жена, која је имала више од осамдесет година, висила је на грани објешена од своју мараму… Све оно што сам раније чуо о овом злочину била је истина… Подаци о свему томе постоје. И

30. новембар 1994. Негдје сам око Воларица. На бихаћком ратишту. Закаснио сам у акцију због које сам дошао чак са Јасенице, на другој страни ратишта… На небу ниједног облака, али је врло хладно. Прва дрварска бригада, вратила се са задатка. Сједим уз ватру, са Славком Кукрићем, Славком Рујевићем, Мирком Јовичићем… Поред нас и Мићо Влаисављевић, начелник штаба Другог крајишког корпуса. Рече нам да је ту и Ратко Младић. Отишао је, вели пуковник, у акцију са студентима… Само пола сата касније стиже вијест да је Младић рањен… Одмах смо помислили на оно најгоре… Али тамо, издалека, видим како Младић иде… Пада ми камен са срца…. Прилази нам и смије се. –

Акција на Бихаћу и званично је стала у тренуцима кад смо били најјачи и најближи нашој великој побједи… Наши се више и не укопавају у ровове. Мало гдје их више и има… 16. новембар 1994. Други дан сам на дијелу бихаћког ратишта око Заваља и Ведрог поља. Јединице српске војске дошле на свега око осам стотина метара до првих градских кућа. За мало па се ушло у Бихаћ… Тамо из правца Ведрог поља долазе наши… Већ се кују планови како ће се, уласком у Бихаћ, славити наша велика побједа… На кривини пута који води доље према првим борбени линијама срећем Манојла Миловановића… Није могао сакрити радост због операције која иде

Данас се навршава 12 година од акције ЕУФОР-а у селу Бјелогорци код Рогатице, гдје је на кућном прагу убијена Рада Абазовић /47/, а тешко рањени њен малољетни син Драгољуб и супруг Драгомир. Италијански карабињери у раним јутарањим часовима 5. јануара 2006. године упали су у кућу породице Абазовић и почели да пуцају. У тој пуцњави смртно је рањена Рада Абазовић, која је од задобијених повреда преминула у фочанској болници, док су њеном сину Драгољубу /11/ и супругу Драгомиру нанесене теже повреде. Припадници италијанског контингента СФОР-а нису дозволили два сата да рањеној жени буде пружена љекарска помоћ. Санитет из Рогатице пришао је рањеној жени тек када су карабињери видјели да је

Јавили су ми да су јединице Седмог корпуса Армије РБиХ и Хрватског вијећа одбране, те дијелови Четврте гардијске 114. омишке бригаде Хрватске војске ушли у Купрес… Нисам баш тако пуно убијеђен да ћемо га икада више успјети вратити 1. новембар 1994. Српски борци данас кренули у велики контранапад на бихаћком ратишту. У колони сам пут Рипча заједно са борцима из Треће петровачке бригаде… Тамо од Хргара, иде Петнаеста… Ту је и Девета граховска… И Прва дрварска… Јединице запосједају положаје свака на свом правцу дејства… До сада нисмо имали губитака. Чини се да све иде по плану… Одмах испод Горјевца наилазимо на два погинула муслиманска војника. Кажу да су били високопозиционирани

Жупанијско државно тужилаштво у Ријеци саопштило је данас да је подигло оптужницу против тројице држављана Србије, старости 51, 53 и 69 година, зато што у октобру 1991. на подручју Личког Осика, Широке Куле и околине, као заповедници Територијалне обране и полиције, нису спријечили убиства 22 хрватска цивила. Они се терете да су као заповједници „били задужени за примјену ратних и хуманитарних прописа међународног права о безбједнодти грађанских особа током оружаних сукоба“, преноси Хина. Како се наводи, иако су знали да припадници њихових јединица убијају преостало цивилно становништво хрватске националности, нису предузели ништа да то спријече, као и да се починиоци убистава открију и казне. (Тањуг) Извор: Радио Телевизија Републике Српске

У Приједору ће у сриједу, 10. јануара, поводом Дана Републике, премијерно бити приказан документарни филм „Споменко на вјечној стражи“ аутора Милета Савића. Ријеч је о документарном сјећању на најмлађег борца Војске Републике Српске Споменка Гостића, који је снимљен у сарадњи са Борачком организацијом Републике Српске. Споменко Гостић, петнаестогодишњак који је одбио понуду да се склони од ратних страхота већ је раме уз раме са комшијама и пријатељима био борац Војске Републике Српске, погинуо је од гранате 20. марта 1993. године недалеко од свог села Јовићи на планини Озрен. Сахрањен је на мјесном гробљу Горњи Улишњак, гдје почивају његова мајка и бака. То мјесто, као и Споменково село Јовићи, данас се

24. октобар 1994. Кренуо сам на Купрес. У Злоселу, десетак километара пред градом из правца Шипова, застој. Препријечило се неколико великих фургона и камиона – сандучара. Паркирају се уз порушене куће. Ко су они и зашто су ту? Позадинац из Седме бригаде каже како су то неки људи из мјеста у Семберији који су овдје дошли како би покупили стоку. Краве и овце. Не слути ми ово на добро. Јер увијек су лопови знали прије многих других шта се спрема… Није ваљда да ће зла овдје опет бити. 25. октобар 1994. Муслимани почели до сада најжешћу офанзиву на бихаћком ратишту. Наше линије на многим дијеловима фронта су пробијене. Муслимани су

Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио 5. август 1994. У Книну сам. Јављено ми је да је Борислав Микелић одбио приједлог одлуке о уједињењу Републике Српске и Републике Српске Крајине. Пишем причу за моје у „нашем Ослобођењу“. Пратио сам и сусрет Јасушија Акашија и Карла Билта са руководством Републике Српске Крајине. Милан Мартић није допустио Микелићу да прозбори бар једну ријеч… Ћутао је и Акаши. Ни ријечи није проговорио. Само је слушао. И памтио. Послије састанка разговарао сам са њима двојицом… Нешто су ми и Билт и Акаши прозборили за новине. Онако успут. Ништа

Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам 22. фебруар 1994. Први овогодишњи одлазак у Книн гдје не престају превирања… Хоћемо ли се икад уразумити и макар између себе поштовати? Трвења у политичком врху САО Крајине не престају. Милан Мартић на једној, Милан Бабић на другој, Борислав Микелић на трећој, стари есдеесовци на четвртој страни… Не иде ово уз име једног народа осим оног којем припадам. Нисам сигуран де ће све ово изаћи на добро. Увјерава ме у ово и Илија Џепина,

Пред амбулантом на Грабежу у врећи тијело једног од погинулих. Поред вреће, пакет који је погинулом стигао од његових из Гламоча. Никад неће појести онај коме је то намијењено… 29. јули 1993. Више од три и по хиљаде Хрвата из Бугојна прешло је у селу Мрачај на планини Радуша код Купреса на територију Републике Српске. Међу њима је и око триста униформисаних Хрвата, припадника Хрватског вијећа одбране… Под једном од јелика сједе двије жене и неки господин. Кажу ми да је, прије рата, био директор „Кожаре“ у Бугојну. Једва је пристао на разговор. Прича ми како су муслимани заробили и одвели двадесет и шест најугледнијих Хрвата из Бугојна. – Нико

7. јануар 1993. Двадесетак људи кренуло је камионом из Купреса у правцу Равна да тамо, са својима, прославе Божић и Светог Стефана, своју крсну славу. У рејону Занаглинске шуме, у засједи коју су поставили припадници ХВО, убијено је једанаест људи, док их је десетак рањено. То је, иначе, једно од најопаснијих мјеста на купрешком дијелу ратишта, на којем су, хрватски војници, два пута постављали засједу и том приликом убили два српска цивила. 18. мај 1993. У Јасеници сам. Горе на Грмечу. Досадно. Лутам и причам са људима. Одлазим и до сеоске цркве. А у њој лешеви два војника. Речено ми је да су то српски борци који су синоћ погинули

Брвнару су запалили неки „нови Дрварчани“. Мислим да ово Дрвару није требало. Јер пећину су могли запалити сви други, осим људи из овог града 30. октобар 1992. Изнад Јајца сам из правца Мркоњић Града. На путу је толико чаура да се не можемо кретати чак ни аутомобилом. Кажу да је Јајце ослобођено и да су српски борци ушли у град. И то послије вишемјесечних борби. Непосредно поред дома у којем је, четрдесет и треће, одржано Друго засједање АВНОЈ-а, срећем познатог борца. Оног Бајића. Бају. Играли смо један против другог кошарку. Поклања ми кошаркашку лопту коју је нашао у дворишту једне од порушених кућа. Разговарам са Драгом Самарџијом, командантом једне од