arrow up
Ж | Ž
Ж | Ž

34 године од бруталног и некажњеног злочина над Србима

29. децембра су се навршиле 34 године од ликвидације 18 српских цивила, међу којима шест жена, из села Горњи Граховљани код Пакраца, које су “зенге” разапеле на дрвеће, а њихова тијела до данас нису пронађена, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”. Хрватске “зенге” ушле су у рано јутро 29. децембра, 1991. године у Горње Граховљане, опколиле село и сакупиле 18 житеља који су се ту затекли, те их уз псовке и кундачење спровеле до оближње шуме. Ту су их разапели, закивали ексерима кроз руке и ноге на дебла дрвећа и на крају их ликвидирале из ватреног оружја. Тада су убијени Бранко Арсенић /58/, Јевросима Барјактар /79/, Босиљка Босанац /60/, Јово

Јово Бајић: КУПРЕШКИ СРБИ 1993. ГОДИНЕ ДОЖИВЕЛИ ЈОШ ЈЕДНУ ПРЕВАРУ, ЈОШ ЈЕДАН БОЛ (ВИДЕО)

ФИЛМ МИЛОРАДА БАЈИЋА, СНИМЉЕН У КУПРЕСУ 14. НОВЕМБРА РАТНЕ 1993. ГОДИНЕ ПОСЛЕ РАЗМЕНЕ ТЕЛА ХРВАТСКИХ ВОЈНИКА И УБИЈЕНИХ СРБА Утврђено је да је хрватска власт тадашње Херцег-Босне, уместо тела убијених купрешких Срба, у девет врећа послала делове костура људи који су умрли знатно пре 1992. године. Један костур распоређен у четири вреће. Четрдесетоминутни документарни филм Милорада Бајића, снимљен у Купресу 14. новембра 1993. године, на најбољи начин одсликава суштину верског рата који се од 1992. до 1995. године водио у Босни и Херцеговини, па и на Купрешкој висоравни. Он, пре свега, говори о моралу зараћених страна које су учествовале у том сукобу и страдању и трагедији купрешких Срба. Тога дана

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ МАСАКР У МАШИЋКОЈ ШАРГОВИНИ: Како су „зенге“ без милости убијале Србе, мучиле заробљене и спалиле село!

Документационо-информативни центар „Веритас“ подсетио је јавност на 34. годишњицу страдања Срба у селу Шаговина Машићка код Нове Градишке, једном од најтежих и до данас некажњених злочина над српским цивилима током ратова деведесетих. Тим поводом, „Веритас“ је објавио детаљно саопштење о догађајима из децембра 1991. године, које преносимо у целости, без икаквих измена: „Ноћу 18/19. децембра 1991. године, припадници 108. и 121. бригаде Збора народне гарде (ЗНГ) и специјалци из групе “Свилени”, укупне јачине од 363 војника, извршили су пјешадијски напад на српско село Шаговина Машићка код Нове Градишке, смјештено на јужним обронцима Псуња, којег је бранило укупно око стотинак бранилаца, припадника ТО из овога и сусједних српских села и добровољаца

Хрватска на корак од признања Павелићеве „православне цркве“ – озбиљна опасност за Србе

У Хрватској је у току рехабилитација усташтва и у таквој ситуацији лако може да се деси да ХПЦ коју води рашчињени бугарски свештеник добије од хрватске државе и званично признање, каже директор Центра „Веритас“ Саво Штрбац. Ко год да је ових дана видео најаву да ће за божићне празнике у Загребу у популарној дворани „Лисински“ наступати православни хор из Бугарске, помислио би како, наизглед, Хрвати примерено пазе на своју православну браћу Србе као мањинску заједницу у овој држави — свако ко не зна да је бугарски хор и божићни концерт уприличила тзв. Хрватска православна црква, коју је основао злогласни Анте Павелић и усташка Независна Држава Хрватска за време Другог светског

Штрбац: До сада процесуирано око 4.000 особа у Хрватској за ратне злочине

Директор “Веритаса” Саво Штрбац изјавио је да је до сада процесуирано око 4.000 особа у Хрватској за ратне злочине међу којима је три одсто припадника хрватских оружаних снага, док су остало припадници ЈНА и некадашње Српске војске Крајине, као и неколико функционера. Штрбац је навео да Хрвати, не смањујући број процесуираних потврђују свој државни наратив да су ЈНА и домаћи Срби извршили агресију заједно са Србијом на Хрватску преко тих пресуда. – Они на тај начин доказују. Није важно, да ли је неко починио заиста то зашто га терете, већ је њима најбитније да то квалификују као ратни злочин. Важно је да се што више људи терети за ратни злочин

Ђурђица Драгаш: Знате ли ко је Стојадин Мирковић?

Имао је Цоле избор. Могао је, као и остали војници са којима је био у војном складишту Барутана крај Бјеловара, да послуша наређење мајора Милана Тепића и повуче се у заклон. Први пут се оглушио о наредбу. Децембар 1990. године. Крај скромне куће у селу Горње Лесковице на Повлену мешају се музика, песма, понос и сузе. Породица Мирковић, њихови рођаци и комшије прате у војску свог Стојадина. Цолету (како од миља зову овог веселог младића) се испунила жеља. Биће тенкиста и после овог славља креће пут Бањалуке, до Центра за обуку возача војних возила. Док весело и прилично пијано друштво слави Цолетов тест зрелости, мајка Аница крије сузе. Бринула би

Којекуде браћо Срб(љ)и…

Пише: Милован Бајагић Нови Сад 18.09.2025. Тржни центар ,,Променада“. Премијера филма о др Миодрагу Лазићу. Чувеном др Лазићу. Хероју српског народа који је жртвовао властити приватни живот и комфор да би спасавао животе, не само припадника свог народа, већ и животе војника непријатељских војски, не гледајући на веру и нацију. Човек који је спасао стотине и хиљаде живота, померио границе људске издржљивости и лекарске посвећености, оперишући десетинама сати узастопце са ногом у гипсу. Човек о коме би друге, богатије и јединственије нације подигле златни споменик и уврстиле његово име у свакодневни говор. Али на тужном крају, маска пада, човек остаје, херој се заборавља… Хероји се не стварају поступно, они се

Ђурђица Драгаш: Не питајте колико нас има

Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. Питате колико нас има…Има нас више него вас!!! Са нама спавају нерођена деца и пресахле мајчине груди. Иза нас осташе пуста села, изгубљена стада и неузоране њиве.Из наших костију расте трава по којој газите.Из наших очију побеже небо под којим ходате. Наша је крв на класју што зри у касно лето, на кућним праговима где нас нађоше звери.Наш пепео самује на згариштима. У сваком смо дрвету, листу, цвету, ветру што вам милује лице.У свакој смо капи мирисне кише, у пахуљи што се леди на прозору. Наша душа је у

Ђурђица Драгаш: Отет ми је завичај, зар се то заборавља

Када чујем реч “олуја”, пред очима ми се поново указује свитање 5. агуста, када сам се опраштала са завичајем. Имала сам 21 годину и била студент у Београду. Током распуста сам се враћала кући у Кореницу, где је моја породица морала да побегне 1991. из Госпића. Напад је почео 4. августа рано ујутро. Било је и раније гранатирања, али ово је било другачије. Није престајало сатима. На Радио Загребу, који смо једино могли да ухватимо, слушали смо Туђманов говор у коме нас позива “да останемо, да не пружамо отпор, да ће доћи хрватска војска и да они који нису ништа згрешили немају чега да се плаше”. То нас је управо

Отац Оливер Суботић: Хрватска – светски центар хришћанског атеизма 

Сви савесни Хрвати-римокатолици треба јавно да кажу свој став о масовној појави најгрубље верзије хришћанског атеизма у својој земљи. А пре свих то треба да учине римокатолички свештеници и бискупи који држе до Истине јер се срцем верује за правду, а устима исповеда за спасење (Рим 10, 10). Пише: Презвитер Оливер Суботић Недавни загребачки концерт хрватског певача познатог по живописном надимку „Томпсон“ је доживео различите осврте у ex-YU јавности. Критичке опсервације су, сасвим очекивано, биле најбројније у Србији, а било их је нешто мањим делом и у Хрватској (углавном међу интелектуалцима и политичарима са левице), док су у другим балканским државама биле спорадично приметне. Заједничко за све критичке увиде је то да

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови “специјалци” и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Централна свечаност поводом обиљежавања Дана ВРС

Централна свечаност поводом обиљежавања Дана Војске Републике Српске и Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ почела је данас у касарни “Козара” у Бањалуци, гдје је у току парастос за погинуле борце и цивиле у Одбрамбено-отаџбинском рату. Обиљежавању присуствују предсједник Српске Милорад Додик, премијер Српске Радован Вишковић, српски члан и предсједавајућа Предсједништва Жељка Цвијановић, замјеник министра одбране у Савјету министара Александар Гогановић, предсједник НСРС Ненад Стевандић. начелник Заједничког штаба Оружаних снага БиХ генерал Гојко Кнежевић и командант Трећег пјешадијског Република Српска пука бригадир Горан Максимовић. Присутни су и пензионисани генерали и официри ВРС, представници удружења проистеклих из Одбрамбено-отаџбинског рата, личности из јавног, политичког и друштвеног живота Српске и БиХ.

У Културном центру Бански двор у Бањалуци вечерас је одржана премијера филма "Косово-моменат у цивлизацији", режисера Бориса Малагурског.

Малагурски коначно и на Јутјубу објавио филм чију су забрану тражили у БиХ

Српски режисер Борис Малагурски коначно је, прије неколико дана, на свом Јутјуб каналу објавио филм “Република Српска: Борба за слободу”. Филм је сниман, између осталих земаља, и у БиХ, а представља причу о вишевјековној борби српског народа за слободу. Бројнима у БиХ је филм засметао, вјероватно због чега је чак била покренута и петиција да се он забрани. Међутим, Малагурски је филм снимио до краја, а сада је доступан и на његовом каналу. Извор: АТВ

Саво Штрбац: Шумови на вези између САНУ и “Веритаса”

У тексту “Неопходна историјска дистанца за научни скуп” (објављен 9. јула 2024. на овим страницама), објавио сам одговор Извршног одбора Српске академије наука и уметности (САНУ) на Иницијативу “Веритаса” да се у тој научној установи, половином идуће године, одржи Међународни научни скуп под називом „30 година по завршетку рата на подручју РХ 1995–2025”. Одговор САНУ објавио сам првенствено због става њеног Одељења историјских наука (ОИН) да због “неопходне извесне историјске дистанце” и “селективности документације” “у овом тренутку није могуће да се задовоље научне основе оваквог једног научног скупа како би се САНУ укључила у његову организацију”, очекујући реакцију и других релевантних научних институција и појединаца из Републике Србије (а и

Нисмо заборавили: Страдање породице Зец у Загребу

Александра Зец била је кћи загребачког месара Михајла Зеца, и вјеројатно сасвим обична дванаестогодишњакиња, која по ничем не би заслужила да се о њој пише, – да је нису свирепо убили. Увече око 23 часа, 7. децембра 1991. у њен дом у Пољаничкој улици 22. на загребачкој Трешњевци, банули су Синиша Римац, Муниб Суљић, Игор Микола, Небојша Ходак и Сузана Живановић (припадници Мерчепове јединице) са намјером да ухапсе Михајла Зеца, због његових наводних веза са побуњеним крајинским Србима. Он је некако успио је истрчати на улицу, и покушао побјећи, али га је Синиша Римац устријелио на удаљености од тридесетак метара.[1] Након тог су свезали 12 годишњу Александру и њену мајку

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Божић у Придворици 1942.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.