Огњена Марија Ливањска Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Огњена Марија Ливањска

Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?

8. новембар 2025.

Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? Пише: Гордана Достанић Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли. До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin),

Имена жртава усташког геноцида у Ливну и околини љета Господњег 1941.

8. август 2025.

У љето 1991. године, када jе у штампу кренуло прво издање књиге „Огњена Мариjа ливањска“, педест година након тог крвавог љета 1941, коjем jе посвећена, jош ниjе био дефинитивно утврђен ни списак стратишта, а камоли имена свих жртава усташког геноцида на подручjу Ливна и Ливањског поља. Ти подаци ниjесу у потпуности сређени ни до данас и како вриjеме пролази, све jе мање наде и изгледа да ће таj тужни и застрашуjући именик икада бити комплетиран, jер jе из дана у дан све мање свjедока и савременика, поузданих и вjеродостоjних. Уз све то, на овим просторима jе у међувремену прогрмио jош jедан рат, догодили се нови злочини и погроми над преосталим

Покољ Срба ливањског подручја 28. јула – 3. августа 1941.

29. јул 2025.

Покољ у шуми Копривници био је крвави увод у масовне покоље који ће се догодити до краја јула 1941. године на двадесет губилишта у околини Ливна, која су до сада утврђена. Усташе су упорно тврдиле да Србе протерују у Србију, а егзекуције су вршиле најчешће ноћу, све до масовних покоља које су извршили 29. и 30. јула. Када је, нажалост касно, Србима постало јасно да је почело њихово истребљење, више није било могућности за озбиљнији и организовани отпор јер су већ били разоружани, а они који би отпор могли организовати били су побијени. Дана 28. јула усташе су поклале Србе који су се лечили у ливањској болници. Истог дана у

Заклали су ми тек рођеног сина

18. јул 2025.

Школа у Челебићу jе током Другог свjетског рата изгорела. Послиjе рата jе обновљена, али без било каквог биљега коjи би подсjећао на jезиви злочин коjи се одиграо у њоj. У наjновиjим ратним сукобима деведесетих година прошлог виjека, ова суморна и окрвављена кућа jе поново разорена. Јуна 1990. године у Челебићу сам записао и ово: Школа у Челебићу, jедно од губилишта на коjему jе до пуног изражаjа дошла сва безумност, бестиjалност и свирепост усташког покрета, и данас стоjи као и оних крвавих jулских дана 1941. године када jе у њоj и пред њом на наjбездушниjи начин уморено близу четири стотине Срба из овог лиjепог села, углавном неjачи, од тек рођеног дjетета

РАСПОЛУЋЕНА ДИНАРОМ

7. јул 2025.

Динара по средини мене. Располутила ме. Располућена сам Динаром. Ја са два њена лица. Камен и шума. Румена руја и Сунцем сасушена танка трава. Једно ми лице босанско, друго личко, подвелебитско. Које је лице више моје и чија сам више ја? Ја личка и босанска кћи. Чија сам више? Пише: Цвијета Радић Под Динаром се поље пружило. Зеленило жутим класом пресечено огледа се у плаветнилу од лаких крила плавих птица понад Троглава. А у том пољу моји. Као на стражи вечној под мрамором на обе стране поља. Нема нам кућа да у њима ватра запламти, нема ни овце да заблеји, ни пса да залаје, ни коња да зарже… Ако! Али

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

1. јул 2025.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Изложба и промоција на Палама, у Сокоцу и Источном Сарајеву

3. јун 2025.

У оквиру своје активнсти представљања широј публици историје и богате заоставштине Срба Ливањског поља, приказивањем изложбе „Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“, уз истовремено представљање књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска, Удружење ОМЛ ће се, почетком јуна, обратити публици Републике Српске, на подручју Источног Сарајева. Очекујемо вас: Видимо се!

У Бања Луци одржане изложба и промоција

7. април 2025.

У организацији Удружења ОМЛ и Куће Милановић у Бања Луци, одржана је изложба Срби Ливањског поља – трагови кроз векове“ и промоција књиге Буда Симоновића „Огњена Марија ливањска“. У суботу, 5. априла т.г, у поподневним сатима, програм је отворила група „Баштионичарке“ песмом „Пјеваћемо што нам срце зна“. О баштини ливањских Срба, која је настајала вековима, говорила је Дијана Ковачић, члан УО Удружења ОМЛ. Програм је, након тога, настављен разгoвором Гордане Достанић и аутора књиге „Огњена Марија ливањска“, Буда Симоновића, чиме је публици представљено страдање ливањских Срба лета 1941. године, описано кроз исповести преживелих страдалника. Део потресне исповести Милице Ерцег Галке, читала је глумица Милица Миловановић. Након промоције присутнима се обратио

Најава: Бања Лука и Козарска Дубица, 5. и 6. април – Изложба и промоција књиге Огњена Марија Ливањска

31. март 2025.

Удружење ОМЛ наставља са својом активношћу представљања широј публици историје и богате заоставштине Срба Ливањског поља приказивањем изложбе „Срби Ливањског поља-трагови кроз векове“, уз истовремено представљање књиге Буда Симоновића Огњена Марија ливањска. За први викенд априла планирано је обраћање публици у Бања Луци и Козарској Дубици. Очекујемо вас: Видимо се! Извор: Удружење грађана „Огњена Марија ливањска“ Београд

Неизмишљена прича о њој

14. март 2025.

Сањала сам је ноћас. Онакву какву је не памтим. Каква је можда била некада давно, бар деценију и по пре мог рођења. Насмејана, а црне очи играју, гологлава, са пуштеном плетеницом преко леђа. Нигде њене црне мараме… Гледа ме и не говори. Само се смеје и маше, а као да лебди изнад поља. Да ли њеног, Ливањског, или нашег сремачког? Биће да је Ливањско. Биће да је отишла тамо на бесмртним крилима, да настави у вечности са онима које су јој узели на земљи. Како се таква бол може издржати? Где се скрива та снага којом твоје тело и душа поднесу толики губитак? Мужа, свекрве, браће, девера, сестара, снаха, синоваца,

ЦИПЕЛИЦЕ

10. март 2025.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

7. март 2025.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Цвита

21. фебруар 2025.

Од четрнаесторо преживјелих у јами Равни долац најстарија је била Цвита Бошковић из Доњих Рујана. Било јој тада четрдесетак година. Преживјела пакао живе гробнице у њедрима Динаре, али живот учинио своје. Стигле године, стигле посљедице мјесец и по дана проведених у безданици без довољно воде и без хране, болест сломила измождено тијело и ова храбра, поносна старица већ безмало тридесет година више није међу живима.Захваљујући њеном унуку Божу Лалићу из Аранђеловца, гдје је Цвита провела своју животну јесен, њено сјећање и казивање о том злом љету 1941. године остало је забиљежено на магнетофонској траци као живо свједочанство и порука да се зло љето више никада не понови:„Видимо ми да се

Ваше прво и друго ја

19. фебруар 2025.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: „Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

21. јануар 2025.

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом. Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан