
Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)
Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води. Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили жедни. Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти, па у потопу да изгинемо. Отврдла су уста наша од соли,













