Izgleda da su Sirijci i Iračani bili neophodni da bi prosečan Evropljanin video gde živi Ratko Dmitrović SUZAVCEM i vodenim topovima Evropa se brani od žena i dece. Sve što je decenijama predstavljano kao kolosalni uspeh čovečanstva, srušeno je na granicama Evropske unije. Evropa je ovih nedelja sve drugo samo ne ono zbog čega je stvorena. Ceo Stari kontinent plakao je pred jezivom fotografijom mrtvog Sirijca, petogodišnjeg Ajlana Kurdija, snimljenoj na turskoj plaži nedaleko od Bodruma, a samo desetak dana kasnije ista ta Evropa pendrečila je njegove najbliže rođake, na granici Mađarske, ne dozvoljavajući im da uđu u izabranu, bogomdanu oblast zvanu Evropska unija. Britanski političar, Piter Baklič, veli da

Šta se krije iza ubrzanogpribližavanja Vatikana i Srbije, i šta to jednima i drugima može da donese    Ratko Dmitrović OD vremena uspostave Vojne krajine (17. i 18. vek) nisu se, kao ovih godina, na Balkanu tako približili i poklopili interesi dveju hrišćanskih konfesija; katoličke i pravoslavne. U pravoslavlju neki to označavaju kao „jezivi ekumenizam“, drže da je u pitanju izdaja unutar Srpske pravoslavne crkve, lagano otklizavanje u zagrljaj Vatikana i postepeni prelazak na katoličanstvo. O čemu se radi? Mali je, suviše mali ovo prostor da bi se situacija najpre iznela na nivo makar površnog razumevanja, a potom tražio odgovor zbog čega je Vatikanu Srbija odjednom ovoliko važna, odnosno otkud

Šta se krije iza suza koje svet roni nad slikom mrtvog deteta, snimljenog na jednoj turskoj plaži Ratko Dmitrović Svetom vladaju novac, zlo i laž. Ponekad, kad već gasne nada, bukne neodbranjivom snagom ono što zovemo božijom pravdom, dobrom, ljudskošću, ono što na kraju ovu planetu još uvek održava u životu. Tada se trojstvo mraka povuče u senku, čeka i ubrzo vraća na scenu, još jače, bogatije, bestidnije. O čemu ja to? Svet je šokiran strašnom fotografijom mrtvog trogodišnjaka kojeg je more izbacilo na jednu plažu turske obale. Kao da spava; glava na strani, opružene noge i ruke s prstićima podignutim nagore. Baš kao da spava. I tu, na pesku

Šta sadašnjem režimu u Beogradu daje snagu, i obavezu, da prekine s decenijskim ćutanjem o uzroku rata devedesetih Ratko Dmitrović Ako ipak pristanu, a pristaće jedino pod pritiskom Nemačke, Hrvati će tražiti, realna je pretpostavka, da se kao dan sećanja uzme dan pogibije Josipa Jovića, na Plitvicama, možda neki datum u vezi s Ovčarom, operacijom Vukovar, dan pogibije redarstvenika u Borovu… Bošnjaci od Srebrenice odstupiti neće i nema te sile koja može da ih pomeri. Pre toga, Izetbegović se već izjasnio, Srbija mora da prizna „agresiju na Bosnu i Hercegovinu“. Da, reč je o inicijativi Aleksadra Vučića da se utvrdi dan sećanja na sve žrtve ratova na prostoru bivše Jugoslavije,

Može li jedna odluka Vlade Srbije, doneta ovih dana, da promeni tok istorije Srba Ratko Dmitrović ŠTA Srbin, srednjoškolac, čak i student, danas zna o Jasenovcu? Može li da sklopi drugu, nastavljajuću, relevantnu rečenicu, nakon one prve koja kaže da je to bio koncentracioni logor. Ne bih se kladio. Neko će reći, i biće u pravu, da nije bolje ni među ostalom populacijom Srba. Šta nama, informativno, asocijativno, spoznajno, kako hoćete, danas znače pojmovi: Jadovno, Prebilovci, Glinska crkva, Mehino stanje, Bajića jame, Jastrebarsko, Banski Grabovac, Veljun, Prkos… Sve su to mesta na kojima su masovno likvidirani Srbi; uglavnom maljevima, budacima, noževima, streljanja gotovo da nije bilo. Pored Jasenovca još nekoliko

Ako postoji istorijski kontinuitet u antisrpskoj politici, onda ga nalazimo kod Engleza. Evo dokaza Ratko Dmitrović Engleski ambasador u Srbiji, Denis Kif, dao je pre neki dan intervju Radiju Slobodna Evropa. Komentarišući lavinu kritika srpske javnosti na račun britanske politike prema Srbiji i Srbima, Kif je sve to podveo pod „sumanutu antibritansku teoriju zavere“. Rečju: srpske budalaštine. Da vidimo šta kaže istorija. Prvo veliko englesko uplitanje u srpsko pitanje zabeleženo je 1878. godine. Nakon što je Bizmark odbacio engleski predlog da Albanci na Berlinskom kongresu, makar na marginama, iznesu ideju stvaranja sopstvene države (Bizmark je kazao da su Albanci „tursko pitanje“) na Kosovu je održana Prva prizrenska liga, na kojoj

Vučića je u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema   Ratko Dmitrović   Vučića je juče u Potočarima spaslo samo dobro obezbeđenje. Nisu ga gađali jajima i paradajzom, već kamenjem, iskolačenih očiju, nabreklih žila na vratovima. Da su došli do njega, ubili bi ga. Tu nikakve dileme nema. Samo zlonameran čovek može da tvrdi suprotno. Mogu Vučićevi politički i drugi protivnici da pričaju šta hoće, relativizuju događaj, sve izvrću na sprdnju, što im je manir, ali ono juče u Srebrenici samo dokazuje da su vlade Srbije, Republike Srpske i Ruske Federacije bile u pravu govoreći poslednjih nedelja kako britanska

Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda. Zločin u Srebrenici niko ne poriče, ali Srbi traže da se makar spomenu njihove žrtve koje su pale prve, mnogo pre Srebrenice Ratko Dmitrović Nema tu ničeg novog i nema mesta čuđenju. Nikada u Evropi srpske žrtve nisu bile istovetne žrtvama drugih naroda, pa zašto bi danas bilo drugačije. Ko u Evropi i svetu zna za koncentracioni logor Jasenovac? Da li se negde spominje Jasenovac osim među Srbima. U tom selu na obali Save ubijeno je više od pola miliona Srba, desetine hiljada Jevreja, Cigana… Nije ovo „velikosrpski jasenovački mit“ već podatak Zemaljske komisije Republike Hrvatske, iz 1945/46. godine,

Ono što NVO planiraju da urade 11. jula u centru Beograda imaće teže posledice po Srbiju od bilo koje rezolucije Ratko Dmitrović PLAN je sledeći; sedam hiljada ljudi, 11. jula, dakle, za nekoliko dana, treba da dođe u centar Beograda, pred Skupštinu Srbije – u isto vreme dok u Potočarima bude trajalo obeležavanje 20 godina od stradanja Bošnjaka u Srebrenici – i legne na asfalt. Zašto? Zbog Srebrenice. Snažna simbolika, još jača asocijacija, kristalno čista poruka: tela na zemlji, centar Beograda, sve je krenulo iz Beograda, Srbija se izvinjava, traži oproštaj, priznaje krivicu… Ako se ovo dogodi, a iza plana stoje poznate družine: „Žene u crnom“, Helsinški odbor, Inicijativa mladih,

U Srbiji je, izgleda, i dalje na snazi odluka Austro-Ugarske komande, iz 1916. godine o zabrani upotrebe ćirilice i uvođenju latinice Ratko Dmitrović Pokušajte u današnjoj Srbiji da uradite bilo šta na tragu očuvanja tradicije, kontinuiteta, nacionalnog jedinstva i simbolike… od jednog dela javnosti i onoga što sebe zove intelektualnom elitom (drugosrbijanskom, doduše) doživećete uvrede i omalovažavanja. Polazeći od istine da je ćirilica kao pismo Srba, većinskog naroda u Srbiji, ugrožena, odgurnuta na marginu, mi u „Večernjim novostima“ i kolege u „Politici“ izašli smo s idejom da nas država oslobodi poreza na dodatu vrednost (PDV) jer od devet dnevnih listova u Beogradu samo se „Novosti“ i „Politika“ štampaju na ćirilici.

Neke linije moraju da se povuku, inače će Srbi u budućoj Evropi postati sinonim za fašiste i naciste Ratko Dmitrović Učiniš sve što misliš da je ljudski, i više od toga, pređeš liniju koju bez državničkog bremena nikada ne bi prešao, ćutiš na uvrede, provokacije a onda umesto zrna razuma sa druge, suprotne strane, dobiješ novu salvu uvreda, najpodlijeg cinizma, isporuče ti nove zahteve, smeju ti se u lice; dobiješ rezoluciju o Srebrenici, cirkus s hapšenjem Nasera Orića, opomenu iz Zagreba garniranu uvredama. I kako se čovek nakon toga oseća? Pitajte Aleksandra Vučića. Nema ovo veze s devedesetima, Miloševićem, „agresijom“, proevropskim i antievropskim snagama, Rusijom, otvaranjem poglavlja, suvim smokvama… Ovo

Zašto nakon toliko godina od raspada Jugoslavije njenim nekadašnjim prostorom i dalje vlada pravilo na kojem je nastala Titova država Ratko Dmitrović Svaki nacionalizam je opasan ali je srpski najopasniji. Ovako je glasila maksima jugoslovenskih komunista, ona na kojoj je Titova Jugoslavija stvorena i održavana u životu. Na toj logici ozidan je čardak nazvan bratstvo i jedinstvo, ova formula ostala je u životu nakon rastakanja Jugoslavije; evo je i danas živi, deluje efikasnije nego ikada, a na njenoj primeni najviše insistiraju oni koji s ponosom ističu da su borci protiv totalitarnih ideologija, komunizma svakako. Kako se dogodilo da je međunarodna zajednica početkom devedesetih prihvatila gornju postavku, a potom rastakanje Jugoslavije

O vladikama je reč, o prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve koje, to zasedanje, neodoljivo i snažno podseća na plenume CK SKJ Ratko Dmitrović Taj osećaj je dubinski, leži u duši, kad znaš da ne grešiš, da ti se ruši poslednji stub na kojem gradiš spokoj, da odlazi poslednji kojem si verovao, koji je živeo ono što govori. Sve ovo lebdelo je nad Beogradom 19. 11. 2009. godine, u vreme sahrane patrijarha srpskog Pavla. Milion ljudi bilo je toga dana na ulicama glavnog grada Srbije. Verujućih, religioznih, tradicionalista, onih koji u crkvu nisu zalazili ali su poštovali „živog sveca“ i svi su znali da je taj dan vododelnica,

Sve religije sveta, islam i hrišćanstvo svakako, uče da su svi ljudi jednaki, i živi i mrtvi. Zašto oni iz Potočara to ne dokažu u Bratuncu? Makar na pola sata. Zar je toliko teško ući na srpsko groblje? Ratko Dmitrović Mnogi će ovo protumačiti kao opsednutost, prekopavanje vremena i mrkloga mraka, bespotrebno bavljenje prošlošću… ali to ne znači da ono što sledi ne odgovara istini. A istina – gola, strašna i teško objašnjiva – kaže da su na prostoru bivše Jugoslavije jedino srpske ratne žrtve ignorisane, gotovo nepriznate. Jedino srpske žrtve možete nekažnjeno umanjivati i do deset puta, davati im druge predznake, uključujući nacionalne i verske. Jedino nad stratištima Srba

Šta je pokazalo obeležavanje 70 godina od proboja logoraša u strašnom ustaškom konclogoru Jasenovac Ko će za tridesetak godina, ako se kojim slučajem zatekne u Jasenovcu, znati da je na tom mestu Nezavisna Država Hrvatska, za samo četiri godine Drugog svetskog rata, ubila najmanje pola miliona Srba, nekoliko desetina hiljada Jevreja, Cigana, Hrvata antifašista…? Ko garantuje da će 2050. godine uopšte postojati nekakav memorijalni kompleks u Jasenovcu. Onaj Kameni cvet, Bogdana Bogdanovića, ako i preživi, neće imati nikakvo značenje, kao što ga nema danas, niti ga je ikada imao. Hrpa stilizovanog betona. Tako stoje stvari, sve se odvija u tom pravcu. Na tome radi i hrvatska predsednica Kolinda Grabar Kitarović