arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
ПОМОЗИТЕ НАШ РАД ДОНАЦИЈОМ
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
Никола Милованчев, Фото : Јадовно

Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

16. фебруар 2025.

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње  бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији. Пише: Никола Милованчев Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим,

Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

10. фебруар 2025.

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили. У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе. Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени

Ђурђица Драгаш: Јама

4. фебруар 2025.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране  милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног  срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце  чује.Чује смех  окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак,  јауке, невини

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

2. фебруар 2025.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Ђурђица Драгаш: НАШИ

27. јануар 2025.

Наши сте, наша вас крв оживела. Корацима нашим трагове остављате. Гледамо вас,очима што не стигоше да остаре.Плачемо сузама невиним,небеским.Носимо штит над главама вашим.Наши сте,наша вас крв оживела.Корацима нашим трагове остављате. Ал’ не знате ви то.Не знате одакле вам снага,ко вам путеве од корова чисти,ко вас од олује чува. Не знате да смо и ми живети хтели,сунцу руке пружати,од кише к небу расти.Не знате да су нас посекли,као пшеницу што не стиже да се класјем окити.Као јагњад, невину и белу.Као дрво младо, зелено и ломно.Не знате ви…. Праштамо вам јер…с неба се боље види.Ако ви не знате,ми знамо.Руке нам посекоше,ал’ чувамо вас,крилима нашим. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

20. јануар 2025.

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2025.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Ђурђица Драгаш: Робље

15. јануар 2025.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Немања Девић: Био једном Дода командант..

14. јануар 2025.

Tрагична судбина младог потпоручника Добросава Радојковића – Доде била је једна од кључних која ме је још као дечака определила за сакупљање затамњених, забрањених – и умало заборављених историјских прича. Рођен 21. септембра 1920. у Кусатку, од оца Радосава и мајке Милеве, Дода је од малена одскакао од своје околине, по бистрини и физичкој спремности. Пошто је завршио основну школу, прешао је у паланачку гимназију, тада елитну просветну установу, у којој су сељачки синови били ретки. Стасит и правдољубив, брзо је постао омиљен у друштву. Гимназију је завршио са успехом и потом уписао Нижу школу војне академије у Београду. Савременици га памте када је за време распуста долазио у село,

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

12. јануар 2025.

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Зорица Ђоковић: На капији Раја

12. јануар 2025.

То мјесто. Некада окружено мјешовитом шумом, а сад скоро у потпуности прекривено растињем и обавијено тишином – мјесто. Заглушујућу тишину и несвакидашњи мир тог чудовишног споја бетона и природе наруши каткад само понека змија кад савије кроз жбуње иза неког камена или вјетар кад заљуља високе крошње и однесе посљедње сухо лишће. Ваљда има птица у тим тамним крошњама око бетона прекривеног маховином и лишајевима. Пчеле, мада на том мјесту нема цвијећа, сигурна сам да долазе. Мом деди су пчеле увијек долазиле. Много је пчела и меда прешло преко дединих руку. А опет, на крају га је сачекао чемер. То је мјесто на ком је Алекса посљедњи пут угледао свјетлост

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа.  Логор Крушчица!  Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин.  Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа.  Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата.  Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете.  Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји.  Унутрашњи зидови унакажени

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,

Branko_Copic.jpg

Мирјана Стојисављевић: По трагу Бранка Ћопића

2. јануар 2025.

О лијепом и страшном животу  Бранка Ћопића поводом 110 година од пишчевог рођења, 1. јануара 1915. године.            Од првих новинских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима па до краја живота Бранко Ћопић је  остаo једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што собом довољно казује колико је   безалтернативно схватао списатељски позив. Познаје ли се и приближно његов  стваралачки опус, онда се без сумње може изрећи суд да је овај  најзавичајнији од свих српских писаца, животно везан за родне Хашане и личке коријене из Велике Попине, сав свој ванредни таленат посветио управо страдалном крајишком тежаку  пратећи његов усуд од 1941. до 1946. године,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

ПРЕТРАГА

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.

ПРЕТРАГА