arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
Nikola Milovančev, Foto : Jadovno

Falsifikati o logoru Jasenovac i istina o genocidu nad Jevrejima Srema 1942. godine

16. februar 2025.

Poslednjih godina učestali su pokušaju minimalizovanja broja žrtava u logorima na području Nezavisne države Hrvatske (NDH), posebno u logoru Jasenovac i u sistemu logora Gospić – Jadovno – Pag. Ovi falsifikati istorijskih činjenica idu do krajnje  besramnosti, čak i preko granice zdravog razuma – do tvrđenja da u Jasenovcu nije bio koncentracioni već radni logor itd. Tome se treba suprotstaviti širenjem istine i zato istinu treba iznositi, posebno mladoj generaciji. Piše: Nikola Milovančev Svakako treba osuditi zločine počinjene na svim stranama, bez obzira ko ih je počinio – neko od pripadnika našeg naroda ili nekog drugog naroda; svaki zločin je plod bolesnog mentalnog stanja pojedinca koji ga je počinio. Međutim,

Cvijeta Radić: TAKO I KOD MOJIH PREKO

10. februar 2025.

Nikome nisu dugovali, nikome oteli, nikome zlo pomislili. U sobu se zavukla toplina ugašenog letnjeg dana, a spolja je dolazio blagi miris zove. Razlivala se slaba svetlost petrolejke i osvetljavala samo krug oko stola pocrnelog od vremena i upotrebe. Očisti sa njega Anica svako veče mrve od hleba ili kuruze, opere mrlju od mleka što ga deca proliju ili trag od masti koji ostaje od sečenja kaiša slanine. Ipak, na stolu opstaju žilavi tragovi upotrebe i nataložena tamna nijansa vremena. U večernjoj tmini koja je najgušća u uglovima sobe crnio se gvozdeni šporet u kome vatra više nije tinjala, a na krevetima ispunjenim slamom i prekrivenim ponjavama leže Mitrovi pokriveni

Đurđica Dragaš: Jama

4. februar 2025.

Oči ne vide, al’ ruke osete, krv, lepljivi strah i vlažnu zemlju koja ih prima k sebi. Prokleta da si… jamo!!! Gole grane  miluju teški oblaci.Miriše na sneg i more, na so i uvelo lišće.Mešaju se vetrovi s juga i lička bura.Samuje Velebit! Vidim je tamo, kraj šumarka… gotovo neprimetnu, neuglednu, tihu.Otkrila je jesen. Prilazim joj klecavim korakom, udrhtalog oka, rasparanog  srca.Sklanjam grane, razgrćem davno uvelu travu i gledam…Gledam u njeno crno, bezdano oko. Nema sam,nema ni glasa, ni suze.Samo zube stežem…. prokleta da si… Na kolenima sam, crna i bolna kao njena utroba.Oči ne vide, al’ srce  čuje.Čuje smeh  okrvavljenih zveri i varnicu s njihovih kandži.Čuje vrisak,  jauke, nevini

Đurđica Dragaš: VELEBITU…

2. februar 2025.

Kako da te ne volim kad sve moje u tebi spava. Lutala sam noćas po stazama tvojim, voljeni moj.Šaputala sam ti pesmu, luda od sreće što se sretosmo ponovo.Nestajala sam i rađala se na izvorima bistrim.Umivala se snegom što večno spava na vrhovima tvojim.Pitala sam te, starino moja, što se ne videsmo toliko dugo.Ćutao si… znaš za grehe svoje… Nemoj, podigni glavu, zamiriši lepotom.Opraštam ti…Opraštam pusto Brdo Dragaško,opraštam Kruškovače i Jarčju jamu.Opraštam Šaranovu i Katinu bezdanku,Jaminu i Jadovno,pašku grobnicu plavu.Opraštam ti mili,nisi ti kriv. Znam da si jedar od mladosti njihove.Da si moćan od krvi proključale, momačke.Znam da su tvoje trave kose devojačke.Da se modriš kao oči dečje.Znam da si

Đurđica Dragaš: NAŠI

27. januar 2025.

Naši ste, naša vas krv oživela. Koracima našim tragove ostavljate. Gledamo vas,očima što ne stigoše da ostare.Plačemo suzama nevinim,nebeskim.Nosimo štit nad glavama vašim.Naši ste,naša vas krv oživela.Koracima našim tragove ostavljate. Al’ ne znate vi to.Ne znate odakle vam snaga,ko vam puteve od korova čisti,ko vas od oluje čuva. Ne znate da smo i mi živeti hteli,suncu ruke pružati,od kiše k nebu rasti.Ne znate da su nas posekli,kao pšenicu što ne stiže da se klasjem okiti.Kao jagnjad, nevinu i belu.Kao drvo mlado, zeleno i lomno.Ne znate vi…. Praštamo vam jer…s neba se bolje vidi.Ako vi ne znate,mi znamo.Ruke nam posekoše,al’ čuvamo vas,krilima našim. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Oči Jovanove

20. januar 2025.

Pitaju me, progone me, čekaju me, gledaju me.. Usnule, zaleđene, skamenjene,oči Jovanove. Nežne, dečje, neljubljene,oči Jovanove. Vidim ih u svakom kutku neba,čujem u svakoj kapi kiše. Gledaju me iz zlaćanog  klasja,uplašene i okrvavljene. Kriju se u mraku Velebita, gonjene i uhvaćene,  ranjene i umorene,oči Jovanove. Otrgunte sa majčinih grudi, iz očevih ruku.Uplakane i prestravljene, umiruće oči Jovanove. Oči što zapamtiše nebo bez meseca i  mokru travu, zadah krvnika i miris krvi. Gledaju me, neviđene, zaboravljene.Pitaju me, progone me, čekaju me,oči Jovanove. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: ĐURĐICA DRAGAŠ

Đurđica Dragaš: Uoči Svetog Jovana

19. januar 2025.

Daleko ste… prekrio je sneg naše pusto selo… Daleko ste, al’ bićete sutra s nama… u plamenu sveće, u našoj molitvi, u osmehu jedne Jovane i snazi jednog Vuka. Kažu da se na Bogojavljensku noć otvaraju nebesa, da se ostvaruju želje koje te noći zamislite.Bio je sinoć pun mesec, nebo čisto, prepuno zvezda, a moje želje prevelike.Da smo zdravi i da vas imamo…Eh… da imamo vas…Al’ nemamo… Uvenuše zauvek izdanci našeg stabla. Ostaše na Kruškovačama vaše dečje oči, nedoživljene ljubavi, nerođena deca.Ostaše zajedničke radosti, svadbe i krštenja.Ostade život…U vašim umirućim očima zalediše se slike ognjišta i crvenih, sitnih jabuka što mirišu na prozoru do proleća. Sutra nam je slava! Pitam

Đurđica Dragaš: Roblje

15. januar 2025.

Veslamo ka smrti svojoj, ka ostrvu prokletom. Na leđima nam Velebit, zelen i mračan. Iznad nas plavo,ispod nas plavo,u sredini galija naša.Roblje smo sa krstom oko vrata,sa kućom rodnom u očima. Veslamo ka smrti svojoj,ka ostrvu prokletom.Na leđima nam Velebit,zelen i mračan. Pregazismo ga tabanima krvavim,napunismo ždrela njegova životima našim.Oživesmo,obožismo bezdanke mračneočima dečjim,plavljim od neba. Roblje smo,zverskim kandžama okovano.Veslamo ka hridima sivim.U pustinji onoj smrt nas čeka.Kezi se razastrta po vrhovima kamenim. Veslamo…y oči je gledamo.Živi, a mrtvi.Bez sutra,bez straha jer….iza smrti je nebo,plavo,naše,večno. Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Nemanja Dević: Bio jednom Doda komandant..

14. januar 2025.

Tragična sudbina mladog potporučnika Dobrosava Radojkovića – Dode bila je jedna od ključnih koja me je još kao dečaka opredelila za sakupljanje zatamnjenih, zabranjenih – i umalo zaboravljenih istorijskih priča. Rođen 21. septembra 1920. u Kusatku, od oca Radosava i majke Mileve, Doda je od malena odskakao od svoje okoline, po bistrini i fizičkoj spremnosti. Pošto je završio osnovnu školu, prešao je u palanačku gimnaziju, tada elitnu prosvetnu ustanovu, u kojoj su seljački sinovi bili retki. Stasit i pravdoljubiv, brzo je postao omiljen u društvu. Gimnaziju je završio sa uspehom i potom upisao Nižu školu vojne akademije u Beogradu. Savremenici ga pamte kada je za vreme raspusta dolazio u selo,

Nikola Milovančev: Draža Mihailović o broju žrtava – 600.000 Srba ubijeno u NDH (januar 1943)

12. januar 2025.

Pošto su ustaše ubili 600.000 Srba, bez milosti uništavamo sve što je ustaša. Oni sad sarađuju sa komunistima, piše kraljevskoj emigrantskoj vladi u Londonu Draža Mihailović. Neki od (uglavnom mlađih) istoričara pokušavaju da umanje broj žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, za koji je najmerodavnija ocena koju je 1952. godine dao tada najkompetentniji statističar Jugoslavije, prof. dr Adolf (Dolfe) Vogelnik. On je, u uglednom stručnom organu Statistička revija (broj 1 za 1952. godinu), zapisao da je broj usmrćenih u ratu i poraću u Jugoslaviji iznosio najmanje 1.814.000, a da su ukupni demografski gubici najmanje (sa odseljenima, nerođenom decom itd.) 2.854.000 osoba. Međutim, po Vogelniku je to „minimalan iznos“, dok je

Zorica Đoković: Na kapiji Raja

12. januar 2025.

To mjesto. Nekada okruženo mješovitom šumom, a sad skoro u potpunosti prekriveno rastinjem i obavijeno tišinom – mjesto. Zaglušujuću tišinu i nesvakidašnji mir tog čudovišnog spoja betona i prirode naruši katkad samo poneka zmija kad savije kroz žbunje iza nekog kamena ili vjetar kad zaljulja visoke krošnje i odnese posljednje suho lišće. Valjda ima ptica u tim tamnim krošnjama oko betona prekrivenog mahovinom i lišajevima. Pčele, mada na tom mjestu nema cvijeća, sigurna sam da dolaze. Mom dedi su pčele uvijek dolazile. Mnogo je pčela i meda prešlo preko dedinih ruku. A opet, na kraju ga je sačekao čemer. To je mjesto na kom je Aleksa posljednji put ugledao svjetlost

Nemanja Dević: Jedna sladunjava jugoslovenska pričica

10. januar 2025.

Da li iko razuman veruje u priču da su hiljade Srba usred NDH svečano slavili Božić u crkvi 1942? Jedan od najbljutavijih mitova savremene srpske istorije vezan je za muftiju iz Tuzle koji je navodno na Badnje veče ’42. spasao Srbe pokolja u crkvi. Zauzvrat kad je umro deset `iljada ljudi ga nosilo na tabutu, među njima i manje-više svi zahvalni tuzlanski Srbi. Mit je osmislio savremeni mitbaster srpske istorije, likom preslikani muftija Kurt, samo bez ahmedije. Dokazao nam čo`ek da Obilić ne postoji i da je stvarni junak srpske istorije muftija Iztuzle. Pa za nagradu postao ministar. Priča ima plemenit motiv i muftija jest bio projugoslovenski, možda i prosrpski

Sandra Blagić: Logor Kruščica, danas mjesto zaraslo u korov, kupinu i šiblje

10. januar 2025.

Nedaleko od opštine Vitez, kod Travnika, nalazi se selo Kruščica. Skrivena od glavnog magistralnog puta, bez ikakvih putokaza i obilježja, stoji Crna kuća.  Logor Kruščica!  Sramota za Bosnu i Hercegovinu da krije veliki zločin.  Mjesto zaraslo u korov, kupinu, razno šiblje. Unakažena Crna kuća.  Kao iz horor filmova izlijeću slijepi miševi a duplje prozora ostadoše crne. Stislo u grudima, pritišće kao kamen i ne da mi da dišem. Na zidu kuće stoji spomen ploča, oštećena od metka iz proteklog rata.  Strah me da uđem. Oronula je, devastirana. Škripi drveni pod. Već mi slike pred očima lete.  Izgladnjeli, pretučeni i bosi čekali smrt. Jer su bili Srbi i Jevreji.  Unutrašnji zidovi unakaženi

Miloš Ković: Dva Mauthauzena, tri genocida

2. januar 2025.

Genocid nad Srbima nije bio incident u istoriji Austrije i Nemačke. Nije počeo 1941, niti se okončao do današnjeg dana. Od 1914. Ponovljen je bar dva puta. Gradić Mauthauzen je prijatno mesto na obali Dunava, koje odiše tipično austrijskim spojem reda i ležernosti. Sve je tu na svome mestu, sređeno, popravljeno, uobličeno, očišćeno. Posetilac može da u nekom od kafea poređanih duž obale popije kapućino i odmori pogled na velikoj, svetlucavoj reci. Kada je vreme lepo, može da gleda kako Dunavom promiču jedrilice i brodići sa relaksiranim pripadnicima austrijske srednje klase. Na bregovima iznad ovih pastoralnih pejzaža nalaze se dva spomen obeležja. Jedno je groblje stradalnika iz Prvog svetskog rata,

Branko_Copic.jpg

Mirjana Stojisavljević: Po tragu Branka Ćopića

2. januar 2025.

O lijepom i strašnom životu  Branka Ćopića povodom 110 godina od piščevog rođenja, 1. januara 1915. godine.            Od prvih novinskih priča u „Politici“, od kojih se izdržavao u studentskim danima pa do kraja života Branko Ćopić je  ostao jedini profesionalni pisac u socijalističkoj Jugoslaviji, što sobom dovoljno kazuje koliko je   bezalternativno shvatao spisateljski poziv. Poznaje li se i približno njegov  stvaralački opus, onda se bez sumnje može izreći sud da je ovaj  najzavičajniji od svih srpskih pisaca, životno vezan za rodne Hašane i ličke korijene iz Velike Popine, sav svoj vanredni talenat posvetio upravo stradalnom krajiškom težaku  prateći njegov usud od 1941. do 1946. godine,

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA