Samo onaj ko je bio ili je sada na čelu male države, malobrojnog naroda, zna kakva je muka kad takav sedneš nasuprot onoga ko s visoke, najviše pozicije predstavlja, uzmimo, Nemačku, Englesku, SAD, Francusku Samo onaj ko je bio ili je sada na čelu male države, malobrojnog naroda, zna kakva je muka kad takav sedneš nasuprot onoga ko s visoke, najviše pozicije predstavlja, uzmimo, Nemačku, Englesku, SAD, Francusku, a ti hoćeš da imaš nekakvu samostalnost, suverenitet… On tebi može sve, ti njemu ne možeš ništa. Može da ti zatvori granicu, tržište, uvede vize, sankcije, izoluje i tebe i ceo narod, može da te bombarduje, na kraju krajeva. Nije verovatno da

Da budem potpuno jasan: kakve veze današnji glasni, samozvani, već dosadni beogradski antifašisti imaju s antifašizmom? Ako im je do borbe, ne treba da idu daleko kao što su išli njihovi idoli, dovoljno je da odu na Kosovo i Metohiju i tu predstave, dokažu svoj antifašizam. Bez puške u ruci, daleko bilo. Pre NATO napada na Srbiju, 1999. godine, a taj napad je Albancima podario drugu nacionalnu državu, u Đakovici je živelo na hiljade Srba. Službeni podaci kažu da ih je danas tamo svega 17. Život kaže da ih nema ni deset; troše sumorne dane iza zatvorenih prozora, zaključanih vrata, ne izlaze na ulicu. Čekaju smrt. Pre neki dan u

Sećate li se kad je neki od engleskih političara u Prištini ili Tirani – tamo gde se otvoreno govori o velikoj Albaniji – rekao da je prekrajanje granica na Balkanu završeno? Ne sećate se, naravno, jer toga nije bilo Prekrajanje granica na Balkanu je završeno. Lepo zvuči, posebno onima koji bi da zadrže sadašnje plotove, ali ko to kaže? Englezi, pre neki dan u Sarajevu, kroz usta svog ministra inostranih poslova, Filipa Hamonda. Ozbiljna adresa; bez Engleza na Balkanu ništa se značajno ne događa, evo duže od jednog veka. Svaka čorba na ovoj vetrometini, a sve su vrele i krvave… ima u sebi britansku mirođiju, još od Bendžamina Dizraelija, britanskog

Nikada niko, osim pojedinih sledbenika Starčevića, Pavelića i jugoslovenskih komunista, Bunjevce nije tretirao kao Hrvate. Oni sami – a valjda je jedino to relevantno – sebe smatraju posebnim narodom Kada su ono 1991. godine Hrvati obnovili državnost – nakon pedesetogodišnje pauze, provedene u „jugoslovenskom mraku“ – valjalo je stvoriti i sopstvenu valutu. Najpre je to bio hrvatski dinar a tri godine kasnije, 1994. uvedena je kuna, valuta ustaške Nezavisne Države Hrvatske. Na svim apoenima hrvatskog dinara beše portret „hrvatskog znanstvenika Ruđera Boškovića“. Kakve veze Bošković ima s Hrvatskom? Nikakve.   Rođen je u Dubrovniku 1711. godine, od oca Srbina i majke Italijanke. U to vreme hrvatske države nije bilo, ni

Ta formula traje skoro stotinu godina, primenjuje se rutinski, predvidljiva je, deluje momentalno, „uređuje“ odnose među narodima Balkana i uvek je na štetu jedne, iste strane Primenjuje se od 1918. godine, kad su Slovenci i Hrvati izmolili od Srba milost da naprave zajedničku državu. Srbi pristaju, nepromišljeno i potpuno nepotrebno, i samo godinu dana kasnije doživljavaju da ih Hrvati optužuju za hegemonizam, tražeći svoju samostalnu, nacionalnu državu. Sledi serija srpskih ustupaka. Okončano je podelom Kraljevine Jugoslavije na banovine i rađanjem Nezavisne Države Hrvatske. Detalji opštepoznati. U građanskom sukobu vođenom u areni Drugog svetskog rata, jugoslovenski komunisti – predvođeni nacionalno svesnim Slovencima i Hrvatima, i anacionalnim Srbima – opet aktiviraju onu

Pošto niko odavno državu Hrvatsku niti proziva niti pita za proterivanje više od 400 hiljada Srba, službeni Zagreb je rešio da radi ono što njemu, tom Zagrebu, nije radila druga strana: na slučaju Bunjevaca krenuo je s optužbama na račun Srbije, otvarajući „problem“ položaja Hrvata u Srbiji, i to na međunarodnoj sceni Ne pamti se da je skoro, ako je uopšte, neko iz Srbije u Evropskom parlamentu, na sednici Saveta Evrope ili sličnoj adresi izneo problem položaja Srba u Hrvatskoj. Dok udruga dobro organizovanih vukovarskih fašista divlja po gradu, evo već druga godina, koncentrišući mržnju na ćirilicu (tako je počelo i 1990. godine) uz neskrivenu podršku iz drugih delova Hrvatske,

Oni koji su danas šokirani odsecanjem hrišćanskih glava pred kamerama, zanemaruju da se to već događalo ali, pošto su tada u pitanju bile srpske glave, to je skrivano od svetske javnosti Svet je šokiran. Zar je moguć takav stepen divljaštva, u vremenu kad je čovek na korak do teleportacije, turističkih putovanja po svemiru, kad proizvodi vozove koji se kreću brzinom od 500 kilometara na sat. Pripadnici organizacije koja sebe zove Islamska država odsecaju hrišćanima glave, teatralno, pred kamerama. To svet nije video, toga do sada nije bilo, odjekuje s najuticajnijih TV-kanala i mreža. Bogami jeste, bilo je. Samo onda kad je bilo, to nikome ne beše važno. Još gore; skrivano

Predanje kaže da je Josip Broz zvao Staljina moleći ga da dopusti ulazak partizana na čelu oslobodilaca u Beograd, oktobra 1944. godine, skupa sa jedinicama Crvene armije Predanje kaže (pisane tragove ove vrste komunisti nisu ostavljali) da je Josip Broz zvao Staljina moleći ga da dopusti ulazak partizana na čelu oslobodilaca u Beograd, oktobra 1944. godine, skupa sa jedinicama Crvene armije. Staljin se, kaže ova priča, složio, rekavši Titu da se javi Vladimiru Ivanoviču Ždanovu, gardijskom general-lajtnantu tenkovskih jedinica Crvene armije, heroju Staljingrada, koji je pre ulaska u Srbiju, oslobodio Bugarsku i Mađarsku od Nemaca, a tih dana svoju armiju već rasporedio na rubnim delovima glavnog grada slomljene Kraljevine Jugoslavije.

Neko će reći da poređenje nije primereno, adekvatno, ali slike uniformisanih, postrojenih ljudi u Pazaru podsetile su neodoljivom snagom na defile Tuđmanovog Zbora narodne garde, 28. maja 1991. godine Najbolje razumevanje postiže se kroz primere, pa hajde da primenimo tu tehniku. Ovako: zamislite da je centrom Beograda, u formaciji karakterističnoj za vojne jedinice, prodefilovalo stotinak ljudi, u crnim, sivomaslinastim, šarenim uniformama, svejedno je kakvim, samo da su bile identične; da su na glavama imali šajkače, beretke ili šubare, i to je svejedno, samo da su na svim glavama bile identične i da su vitlali zastavama, srpskim ili organizacije Obraz, Naši… mada ni to nije presudno. Dakle, da se to dogodilo

To je delovalo neverovatno, tužno, zastrašujuće; svršeni srednjoškolac, student prve godine, čovek u zreloj dobi, devojka na pragu tridesetih… i tako njih dvadesetak ne znaju ko je Nušić. To je delovalo neverovatno, tužno, zastrašujuće; svršeni srednjoškolac, student prve godine, čovek u zreloj dobi, devojka na pragu tridesetih… i tako njih dvadesetak ne znaju ko je Nušić. Anketa pred TV-kamerom sprovedena je na ulicama Smedereva ali ništa bolje, ubeđen sam, ne bi bilo u Kraljevu, Vršcu, Negotinu, Loznici, bogami i Beogradu. U šta se pretvara srpsko društvo? Kakva nam je budućnost s ovakvim stepenom neobrazovanja kod mlade populacije? Kuda to vodi? Znaju li oni koji odlučuju i govore u ime Srba

Bio je to Milanovićev ples na oštrici noža. I preživeo je. Pre nekoliko meseci, predsedmnik Vlade Hrvatske kazao je javno, pred novinarima, na jednom od brifinga, da referenduma o upotrebi ćirilice u Hrvatskoj neće biti sve dok je on premijer. Ne interesuje me broj prikupljenih potpisa, da ih je duplo više, osnovna ljudska prava moraju se poštovati, kazao je Zoran Milanović. Nedugo nakon toga Sabor je inicijativu iz Vukovara, da se u tom gradu zabrani upotreba ćirilice- osnaženu sa preko šesto hiljada potpisa Hrvata, širom države-uputio Ustavnom sudu na ocenu. Ta ocena objavljena je pre neki dan. Ukratko, zahtev „stožeraša“ iz Vukovara nije prošao na Ustavnom sudu, inicijativa je označena