О владикама jе реч, о пролећном заседању Светог архиjереjског сабора Српске православне цркве коjе, то заседање, неодољиво и снажно подсећа на пленуме ЦК СКЈ Ратко Дмитровић Таj осећаj jе дубински, лежи у души, кад знаш да не грешиш, да ти се руши последњи стуб на коjем градиш спокоj, да одлази последњи коjем си веровао, коjи jе живео оно што говори. Све ово лебдело jе над Београдом 19. 11. 2009. године, у време сахране патриjарха српског Павла. Милион људи било jе тога дана на улицама главног града Србиjе. Веруjућих, религиозних, традиционалиста, оних коjи у цркву нису залазили али су поштовали „живог свеца“ и сви су знали да jе таj дан вододелница,

Све религиjе света, ислам и хришћанство свакако, уче да су сви људи jеднаки, и живи и мртви. Зашто они из Поточара то не докажу у Братунцу? Макар на пола сата. Зар jе толико тешко ући на српско гробље? Ратко Дмитровић Многи ће ово протумачити као опседнутост, прекопавање времена и мрклога мрака, беспотребно бављење прошлошћу… али то не значи да оно што следи не одговара истини. А истина – гола, страшна и тешко обjашњива – каже да су на простору бивше Југославиjе jедино српске ратне жртве игнорисане, готово непризнате. Једино српске жртве можете некажњено умањивати и до десет пута, давати им друге предзнаке, укључуjући националне и верске. Једино над стратиштима Срба

Шта jе показало обележавање 70 година од пробоjа логораша у страшном усташком концлогору Јасеновац Ко ће за тридесетак година, ако се коjим случаjем затекне у Јасеновцу, знати да jе на том месту Независна Држава Хрватска, за само четири године Другог светског рата, убила наjмање пола милиона Срба, неколико десетина хиљада Јевреjа, Цигана, Хрвата антифашиста…? Ко гарантуjе да ће 2050. године уопште постоjати некакав мемориjални комплекс у Јасеновцу. Онаj Камени цвет, Богдана Богдановића, ако и преживи, неће имати никакво значење, као што га нема данас, нити га jе икада имао. Хрпа стилизованог бетона. Тако стоjе ствари, све се одвиjа у том правцу. На томе ради и хрватска председница Колинда Грабар Китаровић

Након Рамине изjаве и напада УЧК на Македониjу, Албанци су „кажњени” понудом да Тачи дође у Београд Ратко Дмитровић Пре седам дана jедна наоружана мађарска воjна формациjа од 40 људи упала jе на териториjу Румуниjе, заузела пограничну караулу, румунске воjнике отерела под претњом да ће бити ликвидирани, и цео простор десетак сати држала под контролом. Нисте чули за ово? Нисте ни могли, ово jе лаж, за текст коjи читате важна претпоставка. Да се овако нешто десило, jош истога дана заседао би Савет Европе, команда НАТО, комесар за безбедност ЕУ хитно би допутовао у Букурешт а потом у Будимпешту, светски медиjи послали би извештаче на лице места. И све ово с

На кога се Срби jош могу угледати а да то ниjе Ђоковић? Зна ли неко куда ми идемо? Ратко Дмитровић Знамо ли коме се диве наше кћерке, о чиjоj кариjери сањаjу? Јесмо ли сигурни да то нису Сораjа, Станиjа, Маца Дискрециjа, или у бољем случаjу Јеца, Сека, Цеца, Гоца…Питамо ли се ко су идоли наших синова, чиjе кариjере и снове они сањаjу, коjи су им животни циљеви, шта никада никоме не би дозволили, по коjу цену би бранили очево презиме, част предака, ако им се посрећило да су такво нешто наследили. Коме апсолутно веруjете? Не из интереса, очекивања, већ на основу биографиjе тога коме бисте могли да веруjете? Јесмо ли

Човеку jе дато да никога и ништа не може да контролише у целости, до краjа, осим сопствених мисли. А то jе наjтеже. Ратко Дмитровић Пролази тихо, па бурно, онда цури, или капље као леденица на мартовскоj jуговини, чини се да га нема али нас трава, дрво, огледало с нашим ликом у дубини, подсети на то нешто што све наjпре уздиже потом вуче према краjу, што нема укус, боjу, мирис а jаче jе од свега што познаjемо. Зове се време. Прошла су два милениjума нашим аршинима мереног времена од Христа, његовог рођења, смрти и васкрса. Нешто краће траjу расправе о човеку коjи jе променио мисаони ток милиjарди људи, или су то

Не тражи Запад од Београда да буде кооперативан, да сарађуjе. Не, Запад тражи пуну, безусловну послушност, Запад тражи све а не даjе ништа Ратко Дмитровић НЕ тражи Запад од Београда да буде кооперативан, да сарађуjе. Не, Запад тражи пуну, безусловну послушност, Запад тражи све а не даjе ништа. Ено вам Русиjе за наук. Кад ту нуклеарну велесилу, земљу с наjбољом армиjом на свету, прострту кроз jеданаест временских зона настоjе да понизе, да jоj све узму а ништа не даjу, шта од тог и таквог Запада може да очекуjе мучена Србиjа, оклеветана земља и народ у њоj, мераjа, што би рекли Турци, на коjоj свако ради шта хоће и кад хоће.

За Србе коjи држе да jе свако спомињање прошлости бесмислено и штетно, из Загреба jе стигла ретко добра и радосна вест Ратко Дмитровић ВЕЋ следеће године, реално jе, Хрватски сабор усвоjиће закон по коjем ће свако ко каже да jе оружани сукоб у Хрватскоj деведесетих био грађански рат а „Олуjа“ етничко чишћење, завршити у затвору наjмање пет година. Ма, то jе неко зезање? Ниjе. Неко неозбиљан гласно размишља? Ни то. Предлог jе стигао од председника Жупаниjског суда у Загребу, Ивана Турудића, коjи ће, то jе готово сигурно, у следећоj влади Хрватске (парламентарни избори су краjем ове године) сести у фотељу министра правде, jер по свим истраживањима те изборе добиће ХДЗ,

Плашимо ли се екранизациjе хероjстава модерног српског воjника и коме jе важно да се пласира прича о Србима злочинцима, агресорима, убицама, варварима модерне Европе Ратко Дмитровић Значаj филма, не само као комерциjалног производа, први су схватили творци Холивуда, досељеници с украjинских и руских равница, и том новом виду комуникациjе, свакако и уметности, доделили улогу коjу филм у данашњем свету углавном има, а ради се о пропаганди: политичкоj, државноj, идеолошкоj, корпоративноj… чиjи jе циљ да у поjединцу убиjе потребу за размишљањем, за креациjом и наметне му жељени мисаони образац. Одавно познат образац. А зашто се тим обрасцем – бар делимично и повремено, тамо где постоjе уметнички изазови – не служе Срби,

Испоставило се да Радош Љушић ниjе уништио ни jедну jедину књигу. Ниjе урадио ништа од онога то су му приписивали. Хоће ли коначно неко од оних коjи су га провлачили кроз медиjску канализациjу да изађе у jавност и каже: Љушићу, извини? Ратко Дмитровић НЕДАВНО jе Радош Љушић смењен с места директора „Службеног гласника“, а на његово место постављена jе Јелена Триван. Видећемо коjим ће се стазама кретати „Гласник“, та колосална српска адреса укњижена пре 200 година, друго нешто jе тема. Љушић се вратио на Београдски универзитет, по закону има право да предаjе jош три године, али jе, а о томе се мора проговорити, последњих годину и нешто пролазио линиjом медиjског

Ратко Дмитровић Постоjе у политици, у историjи уопште, ситуациjе и догађаjи коjи се не уклапаjу ни у jедан образац правила понашања. То jе оно кад вам преостане само да слегнете раменима и кажете: Не умем да обjасним. Ко данас, на пример, рационално може да обjасни актуелни однос Немачке према Албанцима на jедноj и према Србима на другоj страни. Многи ће рећи, с пуним правом, да jе немачки став наспрам Срба већ стотину година неприjатељски – за ово постоjе страшни, крвави аргументи – и као такав разумљив jе и последњем Србину, што jе тачно, али како обjаснити чињеницу да упркос свему ова данашња, савремена, модерна, демократска Немачка, отима од Срба и

Сада jе на држави Србиjи да ћути и посматра, и да се не залеће у решавању оних 60.000 албанских захтева за српске документе. Србима се први пут пружа шанса да одиграjу на фактор времена и све ће доћи на своjе Ратко Дмитровић Албански писац, Исмаил Кадаре, коjи већ децениjама живи у Францускоj, огласио се поводом мистериозног исељавања Албанаца с Косова и Метохиjе. Ниjе му jасно, каже, о чему се ту ради, зашто одлазе „са своjе земље“. Кадаре процес коjи, истина, ниjе баш лако обjашњив, назива геноцидом – расељавање jе jедна од наjозбиљниjих форми геноцида и води ка уништавању нациjе, вели – изражаваjући страх да jе Косово на путу уништења. Шта

Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи jедна густа, крвава лаж Ратко Дмитровић Пуне 23 године просторима Балкана и Европе кружи jедна густа, крвава лаж. Неко време становала jе у архивама Међународног суда за ратне злочине у Хагу, а након пресуде по тужби Хрватске и контратужби Србиjе ево jе поново овде: у Загребу, где jе рођена, и у Београду где се гнезди по потреби и где нико од српских званичника (из jош увек неутврђених разлога) већ 15 година не сме ни у очи да jе погледа, камоли да оспори њено постоjање. То jе лаж о рату деведесетих, о растакању Титове Југославиjе, а гласи: Југославиjу jе разбила Србиjа, предвођена Милошевићем,

Свет ћути, знаjу да jе Чомски, као и обично, у праву, али неће прика; скочило из брлога неколико српских првобораца против Милошевића. Њима то ниjе исто, њима jе убиjање запослених у РТС-у било нормално   Ратко Дмитровић Постоjали су у Титовоj Југославиjи људи коjи су се звали првоборци, носиоци Споменице 1941. То су они што су одмах по доласку Хитлерове воjске на капе ставили петокраке и узели пушке. Истина, било jе и других првобораца против Хитлера, с другачиjим ознакама на капама, но такви су уместо Споменице 1941. добиjали вишегодишње казне затвора. Али, то ниjе тема. Од Октобарске револуциjе у Србиjи, изведене 2000. године, имамо истоветну категориjу – првоборце. Овога пута против