Колумнисти Архиве - Страница 56 од 77 - Јадовно 1941.

Тајна једне слободе

2. април 2016.

Постоје три теорије које објашњавају ослобађајућу пресуду у случају Војислава Шешеља. Која је најближа истини? То, будимо искрени, нико није очекивао. Од Шешеља, преко Сарајева и Загреба до последњег члана СРС у Инђији, на пример. Никоме на памет није падала могућност да трочлано веће Хашког трибунала, на челу са судијом Антонетијем, ослободи Шешеља по свим тачкама оптужнице. Како се то догодило, тачније, зашто се догодило? Постоје три теоретске поставке: прва је Шешељева и ослања се на част и поштење двојице судија, ових који су га ослободили. Друга каже да су „власници“ Хашког трибунала – који јесте политички суд без икакве дилеме – ослободили Шешеља у намери да га на домаћем

Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (2)

1. април 2016.

Након (најмање) деценију дуге паузе, крајем фебруара је у Манастиру Светог Јована у Јасеновцу одржана сједница Одбора за Јасеновац Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (СПЦ) којим однедавно предсједава дугогодишњи секретар тог одбора Владика Јован Ћулибрк. Пише: Душан Ј. Басташић Одбору је промијењен назив у „Одбор за Јасеновац и остала стратишта“, па ће се како је наглашено, он убудуће бавити и свим осталим стратиштима на територији бивше Југославије. Како се и када у протеклих више од десет година овај одбор наше Свете цркве бавио страдањем православних Срба у Јасеновцу, није ми познато, а информацију о томе тешко је наћи и на свезнајућем „Гугл“ претраживачу. Али зато, информација о бављењем Одбора

О чињењу, нечињењу и злочињењу (1)

1. април 2016.

Не знам гдје су донедавно почивали посмртни остаци четворице славонских епископа, али је преношење њихових костију у пакрачки Храм био одличан повод да се тамо, поред наших архијереја и свештенослужитеља, (опет) окупи шаролико друштво. Пише: Душан Ј. Басташић Поред вјерног народа, који је био присутан у много мањем броју од гостију, на том светом мјесту окупише се (опет) колаборационисти хрватског режима, било по задатку било због ПР-а (паблик рилејшн или односи са јавношћу), а уз њих и шачица бањалучких апологета и обожавалаца лика и дјела надлежног епископа. Вјерни православни народ у Западној Славонији послије 1995. постоји још у траговима након што је већина тамошњег српског корпуса, који је данас бројчано

Матија Бећковић и Емир Кустурица о српској елити данас

27. март 2016.

Институције у којима би требало да буду окупљени припадници елите губе битку пред медијима јер се, захваљујући информатичкој револуцији, функција институција изменила. Снагу јавне речи у информатичком друштву преузели су политичари — то су постали најбољи писци, сликари, поете. На Мећавнику, у Мокрогорској школи менаџмента, песник Матија Бећковић и редитељ Емир Кустурица покушали су да одговоре на питање да ли је српском друштву потребна елита. Према Кустуричиним речима, елиту би требало да чине паметни људи, тако је у Србији било од средњег века, али код нас се елита никада не реализује групно. „Груписање српске елите нема ни меру коју је имала Француска када је стварала секуларну државу, ни заједнички именитељ,

Ни правде, ни помирења

25. март 2016.

Никога Хашки трибунал није могао да помири, јер није ни основан с тим циљем, већ на идеји да оптужи један народ Правда је задовољена, изјавио је Серж Брамерц, главни тужилац Хашког трибунала, непосредно након објављивања пресуде Радовану Караџићу. Није, господине Брамерц. У Хагу правда није задовољена већ је погажена, обесмишљена као појам. У Хагу су оптужени и осуђени (неке је смрт „спасла“) сви политички лидери (председници држава и влада), те војне и полицијске старешине српског народа; из Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Сви. Из редова других народа – ниједан. Изетбеговић, Туђман, Силајџић, Ганић, Делић, Тус, Червенко, Сеферовић, Бобетко, Шушак, Месић, Стипетић… нико. Неупућен, потпуно необавештен човек, коме би

Немања Девић је прекопао многе архиве у земљи и иностранству

Још смо живи, још се боримо и још, пркосећи, играмо коло

25. март 2016.

Како само “велики“ и моћни воле симболику са датумима. Никако да се отмем утиску са Хитлером и вагоном у Компјењу… све до војних парада и ултиматума Србији – баш на Видовдан, празник националног поноса. Као казну за наш велики скок с почетка 20. века, на крају истог натерали су нас да капитулацију потпишемо у Куманову, у месту где је симболично започело српско уједињење након векова робовања. Данас, највиша казна лидеру прекодринских Срба др Караџићу, као круна “интервенције“ коју су започели против српског народа истог дана 1999. Да нам покажу како они кажњавају непокорне. Суптилније методе, а циљ исти. Сатанизовати “мале Русе“ на Балкану, спречити њихову интеграцију и, како веле у

Дуго чекање на велику политичку идеју

25. март 2016.

Србима је цео двадесети век протекао у тумарању од немила до недрага, од једне до друге несреће и пораза, а све због недостатка јасних политичких циљева и идеја, каквих је било у 19. веку. Хрвати су за то време реализовали своју највећу политичку идеју Добро осмишљена и врло јасна идеја, праћена исто тако јасним планом реализације, предуслов је сваког успеха, у политици свакако. Ова дисциплина посебно је осетљива на тзв. „велике политичке идеје“ којих по природи ствари не може да буде много. Код Срба и Хрвата постоји неколико политичких идеја, пројеката, који су интересантни за разматрање посебно ако се крене од чињенице да у 20. веку Срби нису имали ниједну

Матија Бећковић: Када бих владао Србијом

22. март 2016.

Кад бих владао Србијом, почео бих од нуле. А то значи – био бих реалан. И да бих изабрао и кренуо најсигурнијим путем. Главни слоган моје владавине, исписан на свим заставама би гласио: Ми смо нико и ништа. То би била српска стајна тачка и полазна позиција. Тако бисмо бар будућим нараштајима отворили очи и обезбедили светлију будућност. Да знају ко су и шта су и да се не изненађују кад се нађу било где на земаљској кугли и буду третирани као нулине нуле. Ако се неким случајем негде у неком кутку Земљиног шара испостави да није тако, то ће бити чист ћар и пријатно изненађење које не може никоме

Матија Бећковић на свечаној академији у Ваљеву (Фото С. Ћирић)

Низбрдица још не престаје

21. март 2016.

Академик Матија Бећковић беседио у Ваљеву на свечаној академији поводом три јубилеја Светог владике Николаја Српског За светитеља лелићког речено је да он није живео, него српски народ у њему, а српски народ у њему био је само посрбљено име Исуса Христа. Таквим животом он је постао украс не само светосавске него и све православне цркве. Овим речима о Светом владици Николају Велимировићу, Николају Српском, беседио је академик Матија Бећковић у суботу у Ваљеву на свечаној академији поводом три јубилеја великана хришћанске мисли – 135 година од рођења, 60 година од упокојења и 25 година од повратка Николајевих моштију у Србију. „Човек и народ који не пређу голготски пут само

Јесу ли Николић и Давид равноправни?

20. март 2016.

Како то да је критика Томислава Николића критика само Томислава Николића, а не и народа из којег Николић потиче, док је критика Филипа Давида аутоматски критика народа из којег Давид потиче Београдски новинар Владо Мареш поднео је жалбу Комисији за жалбе, Савета за штампу, поводом текста Ратка Дмитровића „Више од нетрпељивости“, објављеног 26. фебруара у „Вечерњим новостима“. Мареш тражи да Комисија процени да ли је Дмитровић прекршио Кодекс новинара. У образложењу наводи да „последњи пасус Дмитровићевог текста садржи јасно уочљиву, злослутну и претећу поруку да људи несрпске националности имају да пазе шта ће и где да кажу“. Мареш додаје да се у тексту осећа више од нетрпељивости према Јеврејима којима

Друмови Мери Дарам

19. март 2016.

Све је у енглеско-српским односима хладно, прорачунато и рационално. Увек и само на српску штету, разуме се Енглези на Балкан долазе само због великих интереса или због велике муке. Тако је од српске револуције, предвођене Црним Ђорђем, преко Дизраелија и Источног питања па све до данас. Кад нешто може да се заврши преко посредника, са сталним „извођачима радова на терену“ Енглези то обаве (ту су без премца) ако процене да је неопходна војна интервенција, макар и кроз бомбардовање својих савезника (1944. година) или бивших савезника (1999. година) онда се војно интервенише. Трећи облик снажнијег британског спуштања на Балкан је, наравно, дипломатија; класична, амбасадорска или и ова коју управо демонстрира принц

Светозар Ливада: Затрли Србе и њихову баштину у Хрватској

12. март 2016.

Зашто се Србима у Хрватској све то догодило, где је њихова појединачна или колективна кривица, питао је својевремено пензионисаног универзитетског професора Светозара Ливаду један високорангирани УНХЦР-ов дипломата коме није било јасно чиме су Срби у Хрватској заслужили такву голготу. – Срби су жртве историјског некажњеног злочина – одговорио му је Ливада. У интервјуу за „Вести“ Ливада објашњава да је историјски злочин „онај злочин којим су погођени људи и њихове институције, добра, завичај, баштина, укључујући и гробља и простор“.Срби су жртве историјског некажњеног злочина: Пензионисани универзитетски професор Светозар Ливада Ко стоји иза тог злочина, ко је наручилац и послодавац? – Изучавајући расне законе НДХ, њену геноцидну политику, стратишта, карактер преко

Катедра за мржњу

5. март 2016.

Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, прилика за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој ГДЕ је граница између права на мишљење и права другог да га то мишљење не угрози. Имамо ли сви иста права? Пре седам дана, на овом месту објавио сам текст на који су неки реаговали с пеном на устима. Ти неки су без значаја, лака роба, али су потегли тешке речи и зато ови редови. Ти неки, који своју политичку идеју (они се све време баве само политиком) темеље на грађанском принципу, на појединцу, у случају текста у „Новостима“, у спомињању Филипа Давида, нису

Комунизам је Хрватима дао што никоме није

27. фебруар 2016.

Децениjама се и у Београду и у Загребу избегава отворена расправа о томе шта jе комунизам донео народима бивше Југославиjе, пре свега Хрватима и Србима, какве jе трагове и дарове ту оставио, а разлог бежања од ове приче лежи у истини да никоме на свету комунисти нису подарили такве благодети као Хрватима Свака расправа о томе шта jе комунизам иза себе оставио на Балкану, посебно на простору бивше Југославиjе, сведе се на слатко сећање на миран и стабилан живот, ослобођен страха за егзистенциjу, будућност деце, стан, храну… или на причу о тоталитарном систему коjи jе затварао и убиjао своjе противнике, прогонио њихове породице и приjатеље. БЕЗ ЈАВНОГ РАЧУНА У обе поставке има истине, али ниjедна од

Више од нетрпељивости

26. фебруар 2016.

Да ли су Срби негде и некада заслужили да Филип Давид понижава њиховог председника? Јесу, за време Другог светског рата, кад су од конц-логора сачували породицу Давид. То се, једноставно, не ради, непристојно је, није својствено културном човеку, то излеће као из кутија шибица уских људских оквира, заснива се на нетрпељивости, искључивости, помало и мржњи. Да, у питању је скандалозан поступак писца Филипа Давида у Народној библиотеци Србије, приликом доделе награде за најбољу књигу („Кућа сећања и заборава“) када је исти, примајући признање, рекао: „Морам да се оградим од присуства председника Томислава Николића. Поштујући институцију председника, ја од деведесетих не подржавам његову политику“. Николић је седео у првом реду, три