Академик Матија Бећковић рекао је да се цијели свијет некако нашао у ћорсокаку јер је култура данас склоњена да не смета. „Цела култура је склоњена да не смета, и то не само код нас, тако да је политика у једном тренутку умислила да јој култура не треба и да ће без ње бити ефикаснија“, рекао је Бећковић за „Независне новине“. Бећковић истиче да данас не постоји ниједно име у култури које нешто значи, а да не баца камење у дозвољеном правцу. Он наглашава да су новчана улагања у културу некада и сада неупоредива јер данас све говори проценат државних буџета који се одваја за ову намјену. Бећковић, који је рођен

Академик Матија Бећковић изјавио је да је Дејтонски споразум тапија Републике Српске која ће увијек бити у њеним темељима. Истакао је да је потписивањем Дејтонског споразума 21. новембра 1995. године завршено крвопролиће и да његово порицање јесте доказ да још има људи који би вољели да се то није догодило и да „није стављна тачка на онолико страдање“. „Потписивање тог споразума је гледао читав свијет. То је био један од најважнијих догађаја на цијелој земљиној кугли, а свакако најважнији на нашој полулопти. Не само што је завршен рат и стављен печат на крвопролиће, него су ту били присутни лидери који воде овај свијет“, рекао је Бећковић. Зато је, како је

И они који нису мислили никада да ће мислити о Косову, разуверавају се сваки дан, а све што се на свету догађа, повезује се са случајем Косова. Иако на овогодишњем Сајму није имао нову књигу, мада је за многе прошлогодишња поема „Праху оца поезије“ с продуженим дејством нова, Матија Бећковић је, представљајући књигу Ранка Ђиновића, побудио пажњу као да је о његовим стиховима реч. Јер, када песник Бећковић говори о књизи чији је наслов „Са неба се све познаје“, не може а да не проговори о ономе о чему, рекло би се, одувек и мисли и пева: о небу, и то ономе на коме су од стварних важнији поетски јунаци и на којем неке границе никада неће бити уцртане. „Није случајно речено да поезија не игра такву

Братоубилаштво у Србији почело је у рату, продужено је после рата, а није престало ни у миру, до данашњега дана. Они који су такву одлуку донели нису били наивни и знали су шта раде. Знали су шта се у Србији збивало и предвидели шта ће се збивати све док буде тај дан славила као велики празник. Та одлука је далеко већи злочин од оног који се догодио у Белој Цркви, на Ивандањ 1941. године. Да је остало на оном што се овде догодило, већ би се и заборавило. Богдан, Жикица и Миленко одавно би једни другима пољубили ране, загрлили се и пољубили, али нису им дали они који су одлучили