arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
Branko_Copic.jpg

Mirjana Stojisavljević: Po tragu Branka Ćopića

3. januar 2026.

O lijepom i strašnom životu  Branka Ćopića povodom 110 godina od piščevog rođenja, 1. januara 1915. godine.            Od prvih novinskih priča u „Politici“, od kojih se izdržavao u studentskim danima pa do kraja života Branko Ćopić je  ostao jedini profesionalni pisac u socijalističkoj Jugoslaviji, što sobom dovoljno kazuje koliko je   bezalternativno shvatao spisateljski poziv. Poznaje li se i približno njegov  stvaralački opus, onda se bez sumnje može izreći sud da je ovaj  najzavičajniji od svih srpskih pisaca, životno vezan za rodne Hašane i ličke korijene iz Velike Popine, sav svoj vanredni talenat posvetio upravo stradalnom krajiškom težaku  prateći njegov usud od 1941. do 1946. godine,

Uvala Slana, Pag, Hrvatska

Đurđica Dragaš: PLAVO

2. januar 2026.

Plavo je more u kojem spavam, plavo kao večnost, plavo od očiju mojih… U moru plavom odavno spavam,očiju plavih, širom otvorenih. Sanjam…Kuću s prozorima što se k nebu plave,uvojak plavi u kolevci sa različkom. Sanjam….konje sa praporcima plavim,vilovite, silovite,besne od krvi plave. Sanjam…livadu plavu od mirisa,ruke njegove, poput somota plavog. Sanjam…Jutro plavo i lavež pasa besnih,oči zverske, od plavih plavlje,od crnih crnje. Sanjam…Krv crvenu na kamenu plavom,smrt crnu na pučini modroj. Sanjam…očiju otvorenih,sa uvojkom plavim na grudima,željna ruku od somota. Plavo je more u kojem spavam,plavo kao večnost,plavo od očiju mojih… Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Slana_parastos.jpg

Gordana Dostanić: Pag – njihovim senima

2. januar 2026.

Samo kamenje i nebo. Slano kamenje. Toliko kameno i toliko slano da ni jedna biljka ne može da se primi, a kamoli da opstane. A ljudi? Ljudi bi mogli, samo im nisu dozvolili. Ni sunce nije bilo na njihovoj strani. Svetli i greje da da život zemlji, a njima je, u tom svirepom kamenjaru, pržilo golu lobanju i žarilo krvave rane vrelim kamenjem kroz poderanu obuću. Ni vode nigde. Ima je oko ostrva, plave, duboke i slane. Znaju, ali je ne vide iz svog logora. Ne vide ništa. Samo nebo i vrelu zvezdu. I jedni druge. Da, vide i stražare. Nadaju se kapi vode i nekoj vesti. Da se nije

Zorica Đoković: Pismo dedi

31. decembar 2025.

Tebe su mi uzeli, te zvijeri u crnim uniformama, i ova sjećanja koja sada izmišljam, sjećanja koja nemam. I Gospoda su tako, deda, ubili. I Njega. Piše: Zorica Đoković Dragi deda, Žalila sam od najranijeg djetinjstva što te nisam poznavala. Oteli su te od mene i od života lažima i prevarom, i nisi dočekao da vidiš odraslu ni svu svoju djecu, a kamoli mene, najmlađu od tvoje unučadi. Bolno je bilo odrastati bez tebe koga jednostavno ­ nema. Stanje stvari ­tebe nema, nemam dedu. O tebi se ne govori, jer tebe su pozvali i ti si otišao, nevin i naivan, u stradanje i smrt. Smrt su donijeli fašisti. Ustaše. Izvorno zlo u ljudskom obliku, saznala

MOJ DEDA ILI SEĆANjE NA ONO ČEGA NIJE BILO

29. decembar 2025.

Nisam te dala zaboravu iako se nismo nikad videli, iako se nikada nije sve ovo dogodilo, iako ništa od ovoga nismo izgovorili jer si otišao one daleke 1941, godinama pre mog rođenja. Piše: Gordana Dostanić Sećam se, sedimo u našoj kući tvojom željom i trudom podignutoj u Rusinskoj, kako se onda, kad si tamo kupio plac, zvala ta ulica. Ti me držiš na kolenu i zoveš svojom curicom-grlicom. Cupkaš me i govoriš da tako skakuće jahač kad zajaše ždrpca. Obećao si još tada da ćeš me voditi na tvoje Polje koje drema u seni visoke gore, da tamo jašemo ždrepce, prave, ne one nekakve sa četiri drvene noge, i da

Jadovnička tribina „Ko ne nauči, njemu se ponovi“ u Novom Sadu

29. decembar 2025.

U organizaciji „Pravoslavnog udruženja Sveti Sava“ iz Novog Sada i udruženja „Jadovno 1941“ iz Banja Luke, u Novom Sadu je 26. decembra održana tribina „Ko ne nauči, njemu se ponovi“ na kojoj je govorio Dušan Bastašić, predsednik udruženja „Jadovno 1941“ iz Banje Luke . Piše: Đurđica Dragaš Tema tribine bilo  je  negovanje kultura sećanja, a glavna poruka da stradanje koje je srpski narod doživeo u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj mora da bude deo kolektivnog pamćenja. To se, kako je ocenjeno, može postići samo zajedničkim delovanjem svih segmenata društva. Posebno mesto u tom „lancu“ zauzimaju Srpska pravoslavna crkva, naučne institucije koje se bave istoriografijom i muzejskom delatnošću kao i  obrazovni sistem kroz

Bojan Vegara: RECI ĆAĆI DA TRAŽI KAMION

22. decembar 2025.

DESILO SE 21. DECEMBRA 1995. GODINE Ujutru, kad sam ustao da idem u školu, mama mi reče. -Kad dođeš danas iz škole idi kod babe i đeda, vidi kako su i donesi jaja i mlijeka! Klimno sam joj glavom i otišao u školu. U školi sam bio do velikog odmora i vratio se kući, čim je mami prošla pauza za doručak, da me ne bi zatekla kući. Od kraja novembra u školu idem samo da starcima zamažem oči. Selimo i nikako mi ne paše tišina na času. Donese mi neke crne misli o ponovnom izbjeglištvu. A takva bjeda me oneraspoloži. Znam kako je to i nikako ne želim ponovo da

Đurđica Dragaš: KA MEĆAVI

22. decembar 2025.

Rodila me bela tama,donela me snežna noć.Studenim me mlekom mećava podojila,međ’ borovima kolevku svila. Rasla sam k’o žito mlado,zeleno,ustalasalo,rosom okupano. Stasala k’o klasje zrelo,jedro,jako,suncem okaljeno. Posekla me ruka mračna.Nad ponorom dušu pustih.Neka leti,mlada,snažna.Nek’ se vrati kući našoj,zatvorenoj,ugašenoj. Nek’ otvori prozor k šumi,neka pusti jato ptica.Nek’ poleti ka mećavi,bela,snežna,jamom nebu obećana! Od istog autora: KOLUMNISTI – PRIJATELjI: Đurđica Dragaš

Olivera Šekularac: Preklali ste mi Božić, bor, jelku, dvorište, ugasili kovačku vatru i kućno ognjište

21. decembar 2025.

Dolaze Nove godine, nove jelke i borovi, daleko u ravnici kraj Severnog hladnog mora. Dolaze praznici, a nema tog Božića u kojem nisu moji baba i deda. O tim njihovim Božićima znam iz babinih priča koje ne blede. I ne, ovo nije tugovanka, nit beg, nit sećanja, nit neko zaboravljeno sukno na dnu škrinje izgorelo dok odelom postalo nije. U mojim Božićima su uvek Smiljana i Nikola i njihova deca za prazničnom večerom, zajednički izgoverenim Očenašem i badnjakom iz njihove šume, osveštanim u crkvi Pokrova Presvete Bogorodice u koju je deda redovno hodio. Ali tog Božića ’44. godine rekao im je za tom istom trpezom, na kojoj je uvek bila

DUŠAN BASTAŠIĆ: UMANjIVANjE ŽRTAVA JASENOVCA I JADOVNA JE NASTAVAK GENOCIDA

20. decembar 2025.

Gost nove emisije „Rubikon“ bio je dr. Dušan Bastašić, osnivač i predsjednik udruženja Jadovno 1941. – Jadovno 1941. koji je govorio o kulturi sjećanja, sistematskom zatiranju tragova zločina nad Srbima u NDH i opasnim trendovima revizionizma. Gospodin Bastašić posvetio je posljednjih 15 godina istraživanju i dokumentovanju stradanja Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Njegova lična motivacija potiče iz porodične tragedije – oba djeda i stric ubijeni su u kompleksu logora Jadovno-Gospić-Pag, dok je njegov otac kao dvanaestogodišnjak preživio Jasenovac. JADOVNO – PRETEČA JASENOVCA Bastašić je u razgovoru istakao da je Jadovno bilo prvi likvidacioni centar NDH, koji je funkcionisao od aprila do avgusta 1941. godine, prije nego što je Jasenovac počeo

Đurđica Dragaš: Ma kaži mi, molim te, šta znači maći

20. decembar 2025.

Da li je i zašto je važna „Tvrđava“?! Nasmeja me, al’ nekako i razneži pitanje koje mi pre neki dan postavi prijateljica, rođena Beograđanka. Znala bih otkud joj to i da mi nije objasnila. Seriju Tvrđava gledali su i oni kojih se tematika lično ne dotiče, oni koji domaće serije ne gledaju, što „iz principa“, što iz čiste nezainteresovanosti, ali i oni koji o Krajini, Kninu i koloni koja je odvela čitav jedan narod, ne znaju skoro ništa. Objasnih  prijateljici da je reč o detetu, najčešće  malom, ali da je bilo  i onih koje su roditelji, babe i dede, rođaci pa čak i prijatelji tako zvali čitavog života. Ostajali su „maći“

Olivera Šekularac: Prepolovljena je zemlja i prepolovljeni mi

20. decembar 2025.

E moj deda, procvetao mi je naš dren u tuđini. I njega sam krišom prenela, brat me je sa njim ispratio. Kažu da zemlja pamti. U osvit novog dana koji se lagano od noći odvaja, ovde na severu Holandije, gde su i jutra siva… Beli papir držim u ruci, svetliji od svitanja. Prvi dokument dedin, koji me svu noć suzama obavija… Smrtni list, deda i ja. Prvi put nešto opipljivo, njegovo. Javljam svima da sam to preko prijatelja dobila. Srećna kao da sam dedu zagrlila, a ne list hartije kao parče svetinje prigrlila. Pa ne znam vide li me oči njegove, neviđene. Sa smrti smo odrastali, uvek je bila blizu.

Gordana Dostanić: SVETI NIKOLA

20. decembar 2025.

Branitelju čudotvorče i sjajni Hristov ugodniče, svetitelju Nikolaje, slavim te s ljubavlju… U svanuće palim kandilo, a misli se iskradaju na daleku, dedinu grudu gde samuje i ćuti sokak Babića. Samo sitan sneg provejava i ledi se na granama podivljalih šljiva i jedine dve nesasušene grane na krivom stablu jabuke, koju je pre više od jednog veka posadio tada mladi domaćin Miloš. Uvukao se sokak u svoju tišinu kao pod hladan pokrov. Odavno se ovde ni šapat nije čuo, ni korak lagan, mek od tankih opanaka, ni meket janjeta, ni dodir zamrznute grane na oknu malenog prozora, ni pucketanje vatre u toploj sobi… Kao da se sve zavetovalo da niko

Sudbina Livanjskog polja u vreme NDH

15. decembar 2025.

„Krici i odjeci Livanjskog polja“ U jugozapadnom delu Bosne i Hercegovine, pod širokim obroncima Dinare i Cincara, otvara se Livanjsko polje – prostrana kraška ravnica, koja se pruža između Livna, Glamoča i Kupresa. Porodica Cvijetić, koja se u livanjsko selo Lištane doselila iz Dalmacije u 19. veku, generacijama je čuvala priče o svom poreklu i opstajanju na vetrometini Livanjskog polja. U vreme Nezavisne Države Hrvatske 1941. godine, u ustaškim zločinima stradalo su čak 54 člana te porodice. Porodično sećanje očuvala je Sava Cvijetić, koja je pukom srećom preživela. Iako joj je suprug u međuvremenu stradao, Sava je ostala u Sremu, gde se posle rata skućila. Uprkos opasnostima u ratnom vremenu,

Beogradska promocija knjige Krici i odjeci Livanjskog polja

13. decembar 2025.

U sali parohijskog doma Hrama Svetog Save na Vračaru, a po blagoslovu Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija, predstavljena je knjiga Gordane Dostanić, Krici i odjeci Livanjskog polja. Izdavač knjige je Manastir Žiča, po blagoslovu Njegovog Preosveštenstva Vladike žičkog Justina. Knjiga je zbirka priča o životu, seobama, stradanju, osećanjima, sećanjima ispričanim kroz stvarne istorijske događaje i stvarne ličnosti bliske autorki. U ovim pričama brojni srpski rodovi mogu prepoznati svoje porodične događaje i svoje osećaje i razmišljanja. Prof dr Slađana Milenkvić, u svom pogovoru knjizi, između ostalog kaže, da to nije rodoslov, nisu ni sećanja, nisu ni istoriografska fakta, nego priče u kojima su likovi psihološki oslikani… Surova stvarnost se našla

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA