Колумнисти Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Колумнисти

ЦИПЕЛИЦЕ

6. март 2026.

– О, Мирко, очи моје, потерајде то ја’ње у појату и дођидер баби да се спремимо за пут… Потеци, по’итај, немамо васдуги дан прид собом. Немој да те јопе морам дозивати… – дозивала је Сава свог унука који се играо са јагњетом. Мирко није напунио ни четврту годину. Мати га је, пре осам дана, довела ту код својих док се не рашчисти гужва тамо у њиховој кући, у селу преко поља. Кућа им се за два дана напунила рођацима. Стисли се сви под један кров. Избегли они, ти рођаци, пред ратном несрећом, да склоне главу за прво време док не виде сви заједно како ће ко и где даље живети,

Затирање Срба у Хрватској (1): Историја дуга седам векова

4. март 2026.

У обимном истраживању које покрива 130 година и чак три века, проф. др Светозар Ливада, један од најпознатијих српских научника у Хрватској и један од најпризнатијих демографа у свету, своједобно је објавио књигу „Биолошки слом и нестајање Срба у Хрватској 1880-2011″ (од вишегенерацијског и староседелачког, аутохтоног и конститутивног, до мањинског статуса)“, базирану на историјским и статистичким подацима добијеним из пописа становништва у овом периоду. Због низа појединости око периода досељавања, а затим природних и оних миграција изазваних ратовима, овај фељтон ће посебно бити интересантан читаоцима чији су преци или су они сами родом са територије Хрватске, а сада расути од Европе, Канаде и САД, па све до Аустралије. Прихватајући молбу

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

3. март 2026.

Судбину страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих. Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана,

СУСРЕТ СА ПРЕЦИМА

24. фебруар 2026.

Срце ми удара под грлом. Тамо доле, тамо су моји посејани и пожњевени. И ја сам тамо давно посејана.. Пише: Цвијета Радић Не чују се више звуци дана који већ сасвим измрвљен тоне у топли мир ноћи. Тишину ретко пререже шкљоцање кључа, тек да осујети повратак неког одоцнелог станара. И ноћас се, по ко зна који пут, ушуњавам и удобно смештам у замишљену мутну слику у раму без јасног облика и димензија. Магловити планински предео пресечен широком равницом и куће ушушкане у сенке густих крошњи дрвећа које памти дуже од најстаријих укућана. Људи нејасних црта лица приказују се обрисма стаса и одеће по којој препознајем само њихов пол… Ноћима тако,

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

22. фебруар 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

Цвијета Радић: ТАКО И КОД МОЈИХ ПРЕКО

18. фебруар 2026.

Никоме нису дуговали, никоме отели, никоме зло помислили. У собу се завукла топлина угашеног летњег дана, а споља је долазио благи мирис зове. Разливала се слаба светлост петролејке и осветљавала само круг око стола поцрнелог од времена и употребе. Очисти са њега Аница свако вече мрве од хлеба или курузе, опере мрљу од млека што га деца пролију или траг од масти који остаје од сечења каиша сланине. Ипак, на столу опстају жилави трагови употребе и наталожена тамна нијанса времена. У вечерњој тмини која је најгушћа у угловима собе црнио се гвоздени шпорет у коме ватра више није тињала, а на креветима испуњеним сламом и прекривеним поњавама леже Митрови покривени

Ђурђица Драгаш: КАМЕН ЛИЧКИ ОКО ВРАТА

18. фебруар 2026.

Вуче ме Лика к себи, проклета и благословена. Притисла ме равница,црница ми на груди легла,тешко ми небо војвођанско.Без сунца и звезда,без краја и почетка. У оку ми Лика,крвава и плава,невина и крива.Лика,исплакана,од чемера црна,јауком испарана.Лика,у роси окупана,мирисом опевана,лепотом окајана. Осташе ми тамо два извора,два ушћа,две радости.Остаде ми камен хладни на узглављу дечјем. Распорише ме,срце ми узеше,а живог ме оставише.Да их очима ископаним гледам,да их рукама одсеченим грлим.Да децу своју Господу дајем,преклану,обезглављену,обожену. Пуста ми је војвођанска њива,џаба јој класје злаћано,узалуд песма девојачка.не мирише ми гладноме хлеб паорски. Вуче ме Лика к себи,проклета и благословена.Не да ми крв да је заборавим,да је одболим непреболну.Не да ми камен лички око вратада у равници

Добри мој!

11. фебруар 2026.

Кажеш „Не желим тамо да идем. Отерали су ме. Нас су отерали. Нећу са њима да се суочим, нећу да ликују лажно љубазни док ме, без срама, гледају у очи као да ништа није било. Као да сам својом вољом отишао неким жељеним путем. Ништа више са њима нећу. Тамо више не припадам.“ Пише: Цвијета Радић Разумем. Само, опрости, не верујем ти! Не верујем да ти мисао бар некада, у оним ноћима у којима ти се сан искрада пред вишком сећања, не побегне тамо где те је мајка свету показала. Сигурно понекад гледаш и неке старе слике. Не оне у албуму, него оне које су у теби, дубоко гурнуте да

Ђурђица Драгаш: ВЕЛЕБИТУ…

3. фебруар 2026.

Како да те не волим кад све моје у теби спава. Лутала сам ноћас по стазама твојим, вољени мој.Шапутала сам ти песму, луда од среће што се сретосмо поново.Нестајала сам и рађала се на изворима бистрим.Умивала се снегом што вечно спава на врховима твојим.Питала сам те, старино моја, што се не видесмо толико дуго.Ћутао си… знаш за грехе своје… Немој, подигни главу, замириши лепотом.Опраштам ти…Опраштам пусто Брдо Драгашко,опраштам Крушковаче и Јарчју јаму.Опраштам Шаранову и Катину безданку,Јамину и Јадовно,пашку гробницу плаву.Опраштам ти мили,ниси ти крив. Знам да си једар од младости њихове.Да си моћан од крви прокључале, момачке.Знам да су твоје траве косе девојачке.Да се модриш као очи дечје.Знам да си

Немања Девић: Масовна стрељања неистомишљеника

30. јануар 2026.

У јесен 1944. након ослобођења у Другом светском рату, широм земље почела су масовна стрељања. Власт је тврдила да тиме ликвидира народне непријатеље, деценијама касније постало је јасно да су они пре свега били неистомишљеници новог режима и да су многи то платили главом. Смртне казне извршаване су врло брзо, без правог суђења, убијани су покопавани у заједничке гробнице без обележја. У Смедереву се то одвијало на простору око некадашње реке Језаве где и данас почивају остаци стрељаних. Гост подкаста Ван оквира био је др Немања Девић, Виши научни сарадник на Институту за савремену историју. Извор: YouTube канал SDCafe

Оливера Шекуларац: Од Божића, радосни празници у низу…

26. јануар 2026.

Крстовдан се Богојављењем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста. У мом крсту изгореле су

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

Вучићи из Чипуљића убијени на Јадовну?

17. јануар 2026.

Прије осам година, Александру Вучићу, тада предсједнику Владе Р. Србије, упутио сам писмо у коме сам навео податке из двотомне студије „Јадовно – Комплекс усташких логора 1941.“ аутора др Ђуре Затезала, који говоре о страдању Срба из села Чипуљић код Бугојна на подручју комплекса логора Госпић – Јадовно – Паг. Међу жртвама, на попису се налазе и имена Анђелка, Илије и Стеве Вучића. Анђелко је дјед садашњег Предсједника Р. Србије. Одговор на писмо није стигао. Преко неких од функционера покушао сам касније исто, неколико пута али узалуд. Данас је на порталу РТ, а многи су портали то пренијели, објављена колумна вриједног историчара др Немање Девића под насловом: „Вучићи из Чипуљића“

Ђурђица Драгаш: Робље

16. јануар 2026.

Весламо ка смрти својој, ка острву проклетом. На леђима нам Велебит, зелен и мрачан. Изнад нас плаво,испод нас плаво,у средини галија наша.Робље смо са крстом око врата,са кућом родном у очима. Весламо ка смрти својој,ка острву проклетом.На леђима нам Велебит,зелен и мрачан. Прегазисмо га табанима крвавим,напунисмо ждрела његова животима нашим.Оживесмо,обожисмо безданке мрачнеочима дечјим,плављим од неба. Робље смо,зверским канџама оковано.Весламо ка хридима сивим.У пустињи оној смрт нас чека.Кези се разастрта по врховима каменим. Весламо…y очи је гледамо.Живи, а мртви.Без сутра,без страха јер….иза смрти је небо,плаво,наше,вечно. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2026.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог