arrow up
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish
POMOZITE NAŠ RAD DONACIJOM
Ж | Ž
sr Serbian
hy Armenianhr Croatiannl Dutchen Englishfr Frenchde Germanel Greekiw Hebrewhu Hungarianit Italianno Norwegianpl Polishru Russiansr Serbiansl Slovenianes Spanish

Dobri moj!

11. februar 2026.

Kažeš „Ne želim tamo da idem. Oterali su me. Nas su oterali. Neću sa njima da se suočim, neću da likuju lažno ljubazni dok me, bez srama, gledaju u oči kao da ništa nije bilo. Kao da sam svojom voljom otišao nekim željenim putem. Ništa više sa njima neću. Tamo više ne pripadam.“ Piše: Cvijeta Radić Razumem. Samo, oprosti, ne verujem ti! Ne verujem da ti misao bar nekada, u onim noćima u kojima ti se san iskrada pred viškom sećanja, ne pobegne tamo gde te je majka svetu pokazala. Sigurno ponekad gledaš i neke stare slike. Ne one u albumu, nego one koje su u tebi, duboko gurnute da

Godine njihove i moje

30. novembar 2025.

Njihove godine teku bez njih, a moje sa mnom. Piše: Cvijeta Radić Brojne prođoše. Njihove godine odavno teku bez njih. Sve ih je presekao isti dan. Jovanov četvrti. Četvrti mu bio od rođenja. Nisu mu se imali kad dani premetnuti u godine. Kao ni Milanu. On jedva mesec sastavio. Prvi. Od tog dana, četvrtog Jovanovog i tek navršenog prvog meseca Milanovog, svima im se broje samo godine bez njih. Svi nanizali jednak broj. Po tome su vršnjaci. Moje godine se još broje samnom od one prve kad svet plačom pozdravih. Tada su se srele naše godine i od tada teku zajedno. Zagrljene. Spojio ih praotac naš kome imena niko ne

Cvijeta Radić: ZAŠTO O TOME?

29. jul 2025.

Evo mi jula! O čemu ću ja, nego o njima u julu! O nama, ustvari. Pitaju me neki: zašto samo o tome? Grabi se uveliko kroz devetu deceniju od tada, a ja još jednako o tome. A o kome ću? O čemu, ako ne o onoj davnoj sredi što mi je ožiljak utisnula na biografiju. Nemam šta o ponedeljku pre te srede. Dan kao svaki drugi. Običan dan. Sigurno su, toga dana, oštrili srpove da zrelom žitu stabljiku preseku. U žuljevite ruke su kose uzimali da prvi otkos blagoslovom zakose. Stožine u zemlju pobodene čekale su da se oko njih seno u plastovima uzdigne. Dan, ko dan. Običan, težački. Žurili

UOČI OGNjENE MARIJE

24. jul 2025.

To su ti dani kada su ih u koloni poveli, kada deci nisu dali ni kap vode, kada su žene unezvereno stezale decu, jedno u naručju drugo za ruku… To su ti dani kada su, nikome krivi, živi leteli na dno dubokih kraških jama. To su ti dani kada su Srbi nestajali, odlazili zajedno u večnost. Piše: Cvijeta Radić To su ti dani kada ti vrelina vazduha ulazi u grudi, a sunce siđe do samog temena. To su ti dani kada se raduješ zrelom žitu i zreloj travi i gledaš u nebo hoće li se umilostiviti zemlji toplom kapi kiše… Ne, ne. To su ti dani kada su oni stezali

RASPOLUĆENA DINAROM

7. jul 2025.

Dinara po sredini mene. Raspolutila me. Raspolućena sam Dinarom. Ja sa dva njena lica. Kamen i šuma. Rumena ruja i Suncem sasušena tanka trava. Jedno mi lice bosansko, drugo ličko, podvelebitsko. Koje je lice više moje i čija sam više ja? Ja lička i bosanska kći. Čija sam više? Piše: Cvijeta Radić Pod Dinarom se polje pružilo. Zelenilo žutim klasom presečeno ogleda se u plavetnilu od lakih krila plavih ptica ponad Troglava. A u tom polju moji. Kao na straži večnoj pod mramorom na obe strane polja. Nema nam kuća da u njima vatra zaplamti, nema ni ovce da zableji, ni psa da zalaje, ni konja da zarže… Ako! Ali

Cvijeta Radić: JULI

6. jul 2025.

Još jedan juli u Livanjskom polju okupan pamćenjem i ogrejan toplinom plamena sveće. Još jedan juli ogrejan Suncem i milovan plavim nebom Livanjskog polja. Još jedan juli sa toplim zrakom i pesmom zrikavaca. Ni jedan juli bez sećanja! Nije to sećanje na zrelo žito, ni travu u otkosu i plastu, ni šum zelenog lista kukuruza… Nije to sećanje na pesmu kosaca, na zvuk klepanja kose i devojački kikot pod hladom bukve dok prostire na beloj marami ručak… Nije to sećanje na ledenu vodu u bukari, ni na letnju noć kad spavaš na senu da ti telo otpočine pod hladom mesečine… To je ono teško, tužno sećanje ranjenog sina i unuka

Neizmišljena priča o njoj

14. mart 2025.

Sanjala sam je noćas. Onakvu kakvu je ne pamtim. Kakva je možda bila nekada davno, bar deceniju i po pre mog rođenja. Nasmejana, a crne oči igraju, gologlava, sa puštenom pletenicom preko leđa. Nigde njene crne marame… Gleda me i ne govori. Samo se smeje i maše, a kao da lebdi iznad polja. Da li njenog, Livanjskog, ili našeg sremačkog? Biće da je Livanjsko. Biće da je otišla tamo na besmrtnim krilima, da nastavi u večnosti sa onima koje su joj uzeli na zemlji. Kako se takva bol može izdržati? Gde se skriva ta snaga kojom tvoje telo i duša podnesu toliki gubitak? Muža, svekrve, braće, devera, sestara, snaha, sinovaca,

CIPELICE

10. mart 2025.

– O, Mirko, oči moje, poterajde to ja’nje u pojatu i dođider babi da se spremimo za put… Poteci, po’itaj, nemamo vasdugi dan prid sobom. Nemoj da te jope moram dozivati…  – dozivala je Sava svog unuka koji se igrao sa jagnjetom.  Mirko nije napunio ni četvrtu godinu. Mati ga je, pre osam dana, dovela tu kod svojih dok se ne raščisti gužva tamo u njihovoj kući, u selu preko polja. Kuća im se za dva dana napunila rođacima. Stisli se svi pod jedan krov. Izbegli oni, ti rođaci, pred ratnom nesrećom, da sklone glavu za prvo vreme dok ne vide svi zajedno kako će ko i gde dalje živeti,

SUSRET SA PRECIMA

27. februar 2025.

Srce mi udara pod grlom. Tamo dole, tamo su moji posejani i požnjeveni. I ja sam tamo davno posejana.. Piše: Cvijeta Radić Ne čuju se više zvuci dana koji već sasvim izmrvljen tone u topli mir noći. Tišinu retko prereže škljocanje ključa, tek da osujeti povratak nekog odocnelog stanara. I noćas se, po ko zna koji put, ušunjavam i udobno smeštam u zamišljenu mutnu sliku u ramu bez jasnog oblika i dimenzija. Magloviti planinski predeo presečen širokom ravnicom i kuće ušuškane u senke gustih krošnji drveća koje pamti duže od najstarijih ukućana. Ljudi nejasnih crta lica prikazuju se obrisma stasa i odeće po kojoj prepoznajem samo njihov pol… Noćima tako,

Cvijeta Radić: TAKO I KOD MOJIH PREKO

10. februar 2025.

Nikome nisu dugovali, nikome oteli, nikome zlo pomislili. U sobu se zavukla toplina ugašenog letnjeg dana, a spolja je dolazio blagi miris zove. Razlivala se slaba svetlost petrolejke i osvetljavala samo krug oko stola pocrnelog od vremena i upotrebe. Očisti sa njega Anica svako veče mrve od hleba ili kuruze, opere mrlju od mleka što ga deca proliju ili trag od masti koji ostaje od sečenja kaiša slanine. Ipak, na stolu opstaju žilavi tragovi upotrebe i nataložena tamna nijansa vremena. U večernjoj tmini koja je najgušća u uglovima sobe crnio se gvozdeni šporet u kome vatra više nije tinjala, a na krevetima ispunjenim slamom i prekrivenim ponjavama leže Mitrovi pokriveni

Trojice u Vrbici

23. jun 2024.

Od tog ognjenog, krvavog leta nema ko da me dočeka radošću, zagrljajem i sjajem oka ispod marame. Piš: Cvijeta Radić Da nije bilo one ognjene srede, one davne, krvave godine, za Trojice bi se i moji okupili na onoj strani polja koja se zavlači pod listopade Golije. Došli bi Vladini unuci, Rajkovi, Draginjini, Marini, Milojkovi… Možda bi nas Jovo čekao na pragu, oslonjen na štap, škiljećeg, staračkog pogleda uprtog u mutnu daljinu iz koje dolazi zvuk naših automobila. I, kako je red i običaj, gonjeni čežnjom srodničkom, ljubili bi se i grlili sa tankom vlagom u očima i ustreptalim srcem. Utrkivali bi se ko će pre doći do reči, postavljali

LjUBA

30. mart 2024.

Da li je ovaj sunčani dan naš kraj? Ova svjetlost i plavo nebo nad nama da li će zauvek sjati nad našim počivalištem? Beskraj i kraj, konačnost i vječnost, smrt i besmrtnost, sve je slilo u jednu tačku i stalo u ovaj trenutak. Da li se čovak zato rodi, zato muči, zato poguri pod teretom svake nevolje – zato da u jednom ljetnjem danu sagleda kraj svega – kraj muke i kraj ljepote? Muka za mrvu kruva i ljepotu rađanja, ljepota u oku i osmijehu i onda kraj sa pitanjem kuda sve odlazi. Kraj u srijedu! Možda je tako pisano. Ja sam mislila da nijesam ni na sredini života, a

ZA POKROV I TROJICE

14. oktobar 2023.

Umesto nas stotinu danas sam ovde samo ja, kao neki izabrani predstavnik nas malobrojnih i čitave vojske nerođenih i onih brojnih što silom postaše bivši pre redovnog božijeg poziva. Piše: Cvijeta Radić       Kasna, sunčana, jesen i jedan divan dan u njoj. Polje široko, šareno, stisnuto između Dinare i Golije, protegnuto u dužinu kao da teži da dohvati beskraj i sobom prespoji sever i jug. Sve boje sa slikareve palete utisnute su u grane drveća. Dinara kao da plamti pod crvenilom koje razbijaju jezičci žutih listova. Izviruje samo golišavi Troglav da sve nadvisi svojim golim, kamenim stasom. Moja dva sela su sa dve strane polja. Jedno, kao ptica krilom, obgrlila

KOLONA

23. februar 2021.

Bez srama i duše ubijali su košijsku decu koja su kraj njih rasla. Celu lijepu su prekrili srpskim telima. Bio je to pravi pomor. Bio je to Pokolj! Piše: Cvijeta Radić Kolona žena i dece na prašnjavom putu. Žagor i plač, u očima strah. Guraju ih, viču, psuju… Vidim sebe u kolini. Sebe dete, sebe majku, sebe ženu, sebe uplašenu i nemoćnu. Vidim i sve svoje. Eno babe Joke. Ne može biti, ona je u koloni za Trnovac. Eno Marka. Kako on ovde, kad je oteran na Prolog? Eno Gospave. Zar ona nije oterana na Dinaru? Otkud sada oni ovde i otkud ja u koloni iz Potkozarja? Otkud ja u

NAJNOVIJE VIJESTI

Popis
10.502 žrtve

Udruženje Jadovno 1941. je formiralo Centralnu bazu žrtava, koju možete pretražiti unosom pojedinih podataka o žrtvama.

PRETRAGA

Kalendar
Pokolja

Odaberite godinu ili mjesec i pretražite sve događaje koji su se desili u tom periodu.

PRETRAGA