Бојан Вегара Архиве - Јадовно 1941.

Бојан Вегара: ЖУТИ

27. новембар 2025.

Mного боли сазнање да Жутог више нема. Ово ми је прва смрт у овом рату неког кога сам искрено волио као друга и као великог борца и хероја. Јутрос кад је тата са смјене дошао и кад му се Миљан залетио да га загрли у шали га је упитао. -Слави ли ти брат дан републике? Рекао сам му да ме не зеза, јер то никад славили нисмо, али ме је одмах мисао однијела на клање свиња и цјелодневну гозбу коју би нам приредио деда. Одједном су ми очи засузиле, а тата то сконта па ме упита. -Комуњаро, јел’ плачеш због празника? -Не плачем одакле ти то, само ми очи засузише,

Бојан Вегара: Никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије

16. септембар 2025.

Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године. Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом. Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске. Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета. Ми смо први звјер ранили

Бојан Вегара: Српско Сарајево је тог љета `95 побједило читав свијет!

1. септембар 2025.

Прву побједу над НАТО-пактом и њиховим авлијанерима забиљежили смо ми Срби из Српског Сарајева љета Господњег 1995 године. Прво су напали муслимани са четри своја корпуса и подржани од стране НАТО ариљерије са Игмана.Имали су на располагању само на вањском прстену око 60 000 војника и унутрашњем прстену више од 70 000. Имали су 43 топа, 406 минобацача и 19 тенкова.Војска Републике Српске имала је 17 500 војника на првој линији фронта, 41 топ, 132 минобацача и 24 тенка.А Сарајево је било кључ рата. Први дан су нам пресјекли пут између Семизовца и Средњег и затворили нас у тотални обруч. А онда смо их потукли, да ће то да памте

Бојан Вегара: Има и нас који се сјетимо трагедије породице Голубовић

1. јул 2025.

На данашњи дан 1992. године у Коњицу су убијени Ђура, Власта, Петар и Павле. Познавао сам их. Ђура и Власта нису у животу мрава згазили. Петар је имао 7 година, а Павле 5 година и били су криви јер су Срби. Извели су их из стана ти њихови „специјалци“ и убили. Петра чак два пута, јер прво стрељање је преживио. Наишао је на патролу муслиманске полицији која га је вратила убицама. Други пут су били прецизни, погодили су то мало тијело и убили га. Ни данас се у широј јавности о том злочину не зна и убијамо их наново нашим заборавом. Али, ето, видим да има и нас који их

Бојан Вегара: Коначно смо сви расути и напокон сам вас се свих отарасио

27. мај 2025.

Крај рата у којем смо изгубили све, а Југо, Бато и кум Ведран и очеве, осудио нас је једне на друге. Данас пред болницом у Зворнику сједим у ауту и чекам да посјета код Деје прође. Никакав и забринут због Деје. И у главу ми дође, да ујутру иде Југо у Ирску. Одједном ми не би добро. Скупи ми се и зера да заплачем. Онда ме мисао однесе на почетак нашег дружења у онај март 1993. кад нам је школа била у подруму Батиног улаза и кад је Југо дошао да полаже. Знао сам га од прије рата и на мору би били у истом мјесту али нисмо се дружили.