Katedra za mržnju

Njima je svaka odbrana Srba mržnja, srpski nacionalizam, fašizam, prilika za obračun sa onima koji srpske teme, teške, veoma složene, bolne, sagledavaju kroz vizuru suprotnu njihovoj

GDE je granica između prava na mišljenje i prava drugog da ga to mišljenje ne ugrozi. Imamo li svi ista prava? Pre sedam dana, na ovom mestu objavio sam tekst na koji su neki reagovali s penom na ustima. Ti neki su bez značaja, laka roba, ali su potegli teške reči i zato ovi redovi. Ti neki, koji svoju političku ideju (oni se sve vreme bave samo politikom) temelje na građanskom principu, na pojedincu, u slučaju teksta u „Novostima“, u spominjanju Filipa Davida, nisu videli pojedinca, Filipa, već množinu. Ja sam pisao o jednom čoveku, oni su videli narod. To im je trebalo za etiketu antisemitizma. Ne brane oni Davida, Jevreje još manje, to njih uopšte ne interesuje, suštinski i ne znaju šta sadržajno znači pojam antisemitizam, ali koriste sve što kroz svoju dioptriju vide kao priliku da onoga ko stoji na kakvom-takvom srpskom stanovištu, makar i na ideji odbrane funkcije predsednika države Srbije, eliminišu, diskvalifikuju. Njima je svaka odbrana Srba mržnja, srpski nacionalizam, fašizam, šansa za obračun sa onima koji srpske teme, teške, veoma složene, bolne, sagledavaju kroz vizuru suprotnu njihovoj.

Moja malenkost je među ovima na kraju. Ne zato što sam opterećen nečim, što uživam dok to pišem, sačuvaj bože, već stoga što ne pristajem, evo već punih 30 godina, da laž nadvisi istinu, da žrtva postane zločinac, da retuširaju istoriju, da za one koji dolaze iza nas napišu knjige krcate lažima. Nemam pravo da zaboravljam ono što pristojan čovek ne sme da zaboravi. I neću. I nema te sile – nunsovaca, kuća ljudskih prava, nevladinih, drugosrbijanaca, samozvanih intelektualaca, reditelja, novinara u pokušaju, propalih novinara, pigmejskih zabavljača, koji će etiketama (a čime bi drugim) na to da me nateraju. Imam pravo – građansko, ljudsko, profesionalno – da branim predsednika svoje države, bar u onoj meri u kojoj neko drugi uzima sebi pravo da ga napada, omalovažava, javno se od njega ograđuje, kao da je životinja? Šta znači ograditi se, od nekoga, od čoveka? Zar to nije uvreda?

Ovi koji su u mom tekstu od prošle subote videli govor mržnje, godinama drže katedru govora mržnje. Oni su u tome majstori. Od uvođenja višestranačja u Srbiju, niko nije toliko prostačio i vređao druge kao ovi koji se tobož zalažu za demokratiju, ljudska prava, nezavisno novinarstvo, ovi koji su „otkrili“ da sam antisemita i fašista, kojima prorade žlezde i zaškripe zubi čim vide Nikolića i Vučića. Posebno Vučića. Postoji li uvreda kojom ga nisu „častili“. Za njih, blažene, Vučić je: psihopata, peder, majmun, suludi diktator, opsesivni manijak, psuju mu majku, decu, kunu ga…Njima je to normalno, dokaz slobode govora. A kad neko podseti Filipa Davida na ono što je i sam nekoliko puta rekao, onda je za njih taj neko autor govora mržnje, antisemita, fašista. To je više od podlosti!

Sve će proći kao letnji pljusak, davno reče Ivo Andrić, a u ovom slučaju ostaće samo nekoliko tužbi da ovima – brzog jezika, kratke pameti a duboke mržnje – pruže priliku da na sudu dokazuju fašizam Ratka Dmitrovića, potomka dveju porodica desetkovanih od strane fašista. Biće interesantno.

Izvor: NOVOSTI

Vezane vijesti: Ratko Dmitrović