Катедра за мржњу

Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, прилика за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој

ГДЕ је граница између права на мишљење и права другог да га то мишљење не угрози. Имамо ли сви иста права? Пре седам дана, на овом месту објавио сам текст на који су неки реаговали с пеном на устима. Ти неки су без значаја, лака роба, али су потегли тешке речи и зато ови редови. Ти неки, који своју политичку идеју (они се све време баве само политиком) темеље на грађанском принципу, на појединцу, у случају текста у „Новостима“, у спомињању Филипа Давида, нису видели појединца, Филипа, већ множину. Ја сам писао о једном човеку, они су видели народ. То им је требало за етикету антисемитизма. Не бране они Давида, Јевреје још мање, то њих уопште не интересује, суштински и не знају шта садржајно значи појам антисемитизам, али користе све што кроз своју диоптрију виде као прилику да онога ко стоји на каквом-таквом српском становишту, макар и на идеји одбране функције председника државе Србије, елиминишу, дисквалификују. Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, шанса за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој.

Моја маленкост је међу овима на крају. Не зато што сам оптерећен нечим, што уживам док то пишем, сачувај боже, већ стога што не пристајем, ево већ пуних 30 година, да лаж надвиси истину, да жртва постане злочинац, да ретуширају историју, да за оне који долазе иза нас напишу књиге крцате лажима. Немам право да заборављам оно што пристојан човек не сме да заборави. И нећу. И нема те силе – нунсоваца, кућа људских права, невладиних, другосрбијанаца, самозваних интелектуалаца, редитеља, новинара у покушају, пропалих новинара, пигмејских забављача, који ће етикетама (а чиме би другим) на то да ме натерају. Имам право – грађанско, људско, професионално – да браним председника своје државе, бар у оној мери у којој неко други узима себи право да га напада, омаловажава, јавно се од њега ограђује, као да је животиња? Шта значи оградити се, од некога, од човека? Зар то није увреда?

Ови који су у мом тексту од прошле суботе видели говор мржње, годинама држе катедру говора мржње. Они су у томе мајстори. Од увођења вишестраначја у Србију, нико није толико простачио и вређао друге као ови који се тобож залажу за демократију, људска права, независно новинарство, ови који су „открили“ да сам антисемита и фашиста, којима прораде жлезде и зашкрипе зуби чим виде Николића и Вучића. Посебно Вучића. Постоји ли увреда којом га нису „частили“. За њих, блажене, Вучић је: психопата, педер, мајмун, сулуди диктатор, опсесивни манијак, псују му мајку, децу, куну га…Њима је то нормално, доказ слободе говора. А кад неко подсети Филипа Давида на оно што је и сам неколико пута рекао, онда је за њих тај неко аутор говора мржње, антисемита, фашиста. То је више од подлости!

Све ће проћи као летњи пљусак, давно рече Иво Андрић, а у овом случају остаће само неколико тужби да овима – брзог језика, кратке памети а дубоке мржње – пруже прилику да на суду доказују фашизам Ратка Дмитровића, потомка двеју породица десеткованих од стране фашиста. Биће интересантно.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић