Кастан: Ућуткане српске жртве Косова

Али истинита драма села Брестовик се налази у више од сто уништених кућа пожаром. Ниjедна ниjе остала. Сви становници села, њих око 650, су напустили своjе домове између 15. и 23. jуна 1999. Зашто? Зато што су Срби. Неколико дана пре тога jе Кумановски споразум званично окончао рат на Косову, коjи jе на неки начин представљао последњи чин jугословенске трагедиjе. У фебруару 1998. ОВК, албанско-косовска герила коjу финансираjу и обучаваjу Тирана и Вашингтон, наjављуjе почетак оружане борбе чиjи jе циљ коначна сецесиjа ове српске покраjине. Бивши српски председник Слободан Милошевић jе на то одговорио на своj начин: претераном воjном силом и своjом уобичаjеном политичком неспретношћу. Репресиjа jугословенске воjске jе натерала стотине хиљада Албанаца да затраже уточиште у суседним земљама. Бомбардовање Атлантске алиjансе 24. марта 1999. и насиље коjе jе ОВК вршила над „колаборационистима“ су допринели увећању албанског егзодуса. Заjедно са воjном победом НАТО, стиже и албанска освета, коjу су углавном оркестрирали бишви герилци, коjи тренутно држе наjвећи део власти на Косову.

СТРАЖА НА ТЕРАСИ

У селу Брестовик jе албанска освета била нарочито окрутна. До данас се само 58 Срба вратило (мање од 10 одсто Срба коjи су тамо живели пре 1999). Драган (лажно име) jе сељак, радник љубазног лица. Одлучио jе да се врати после година избегличког живота у Београду. Његови разлози су jедноставни: „Ово jе наша земља и земља наших предака“. Његову кућу су обновиле Уjедињене нациjе и италиjанска влада. Прича нам да су „Италиjани имали грижу савести jер њихови воjници нису ништа урадили како би сачували наше куће“. Драган не спава ноћу. Држи стражу на своjоj тераси са своjим псом, пушком и флашом ракиjе (балкански ликер), коjу он сам прави. Претили су му превише пута од како се вратио, тако да jе морао да предузме мере предрострожности.

Драганове заштитне мере су више него оправдане: злочини против Срба су на Косову константа од како се завршио рат. Једна српска породица jе нападнута калашњиковима 1. августа у близини Клине, а прошлог jула су пуцали на jедан брачни пар – бивше избеглице коjе су се скоро вратиле свом дому у jедном селу у близини Урошевца. Према подацима косовско-албанске НВО Хуманитариан Лаw Центер (Хуманитарни правни центар), између jуна 1999. и децембра 2000. године, 1.108 Срба и чланова других мањина jе убиjено. Бивши тужилац Међународног кривичног суда за бившу Југославиjу Карла дел Понте jе 2008. године осудила отмице и убиства коjе jе извршила бивша ОВК над преко 400 Срба са циљем да тргуjе њиховим органима. Међутим, проблем ниjе само у злочинима већ и у томе што они коjи су их починили остаjу некажњени.

Организациjа Амнестy Интернатионал jе недавно критиковала „културу некажњивости“, коjу промовишу чланови приштинске власти, коjа влада Косовом. Нико ниjе ухапшен због подметнутих пожара у селу Брестовик, ни због убистава у Урошевцу у jулу, ни за покоље у Ораховцу 1998. године, где jе 47 Срба отето и убиjено. Списак убистава и покоља чиjи починиоци нису кажњени jе невероватан.

Сем убистава, Срби коjи живе jужно од Ибра (на северу чине већину и живе у релативноj безбедности), су такође жртве jедног процеса коjег анонимни извори међународне заjеднице – коjе jе оваj аутор консултовао – без икакве сумње називаjу етничким чишћењем. Оваква тенденциjа jе нарочито jака у великим градовима. У Пећи, Урошевцу, Призрену или чак у главном граду Приштини Срби су скоро тотално нестали. У Призрену на пример, граду коjи jе вековима био наjмултиетничкиjи град, тренутно живи 28 Срба, док их jе 90-тих било преко 7.000. Координатор владе Србиjе за Призрен Зоран Воскоjевић осуђуjе константна злостављања и кршења људских права Срба. У августу 1999. године Ветон Сурои, издавач jедних од наjважниjих албанско-косовских новина („Коха Диторе“) написао jе у свом чланку „Косовски фашизам, албанска срамота“ следеће:

„Садашње насиље (од стране Албанаца над Србима) jе више од емоционалне реакциjе. Ради се о организованом и систематском шиканирању Срба само због чињенице што су Срби jер их сматраjу кривим за све што се десило на Косову. Овакви ставови су фашистички.“

Тринаест година касниjе, насиље над Србима се доста смањило у односу на прве месеце по доласку трупа НАТО, али и даље траjе.

НЕВЕРИЦА БАН КИ МУНА

Многа кршења права Срба и не стигну до међународне штампе, као ни до високих представника организациjа коjе надзиру одржавање мира на Косову. Посета Косову генералног секретара УН Бан Ки Муна почетком августа илуструjе ту тврдњу. Осим Приштине, он jе посетио и православни манастир Дечани (из 14. века), коjег непрестано чуваjу италиjански контролни пунктови. Генерални секретар jе показао своjу неверицу када су му рекли да jе манастир нападнут четири пута (2000, 2004. и 2007. године) гранатама и минобацачима. Таj манастир jе проглашен светском баштином УНЕСКО 2004. године, а две године касниjе, уписан jе на списак светске баштине у опасности. Срећом, манастир Дечани jе остао читав, за разлику од 150 цркава и манастира коjе су уништили радикални Албанци од 1999. године. Бар за сада.

И поред свега тога, у поређењу са неуспесима у Авганистану и Ираку, међународна заjедница сматра да jе Косово успешан пример интервенционизма. Државе и међународне организациjе коjе су кумовале независношћу ове српске покраjине покушаваjу да отклоне све што би засметало овоj успешноj причи. Зато jе веома важно градитељима будуће косовске републике да сакриjу чињеницу да jе око 230.000 Срба и чланова других неалбанских мањина напустило своjе домове од 1999. године без повратка (подаци Агенциjе УН за избеглице од jануара 2012. године). Многи су то учинили из страха, други jер су им спаљене куће или су се у њих илегално уселили Албанци. Такође им jе важно да сакриjу некажњена убиства и разорене цркве, а нарочито им jе важно да се превиде мутне радње из прошлости многих чланова приштинске владе. Довољан jе пар примера: према изворима обавештаjне службе НАТО, сматра се да jе премиjер Косова, бивши герилац Хашим Тачи „велика риба“ организованог криминала на Косову. А његовоj десноj руци, бившем премиjеру Косова Рамушу Харадинаjу се управо суди у Хагу због ратних злочина. Зато jе тишина кључ успеха Косова.

Љауме Кастан Пинос jе доктор међународних односа и стручњак за териториjалне сукобе. Тренутно живи у Данскоj и ради као истраживач и професор међународних компаративних и политичких односа на Универзитету у jужноj Данскоj.

Превод са шпанског Светлана МАКСОВИЋ