Капорове године

Они коjима jе било и jесте важниjе све што jе туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што jе домаће, српско, не могу Капору да опросте што jе деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Краjинама и бележио страдања народа из чиjег корена jе никао.

Не ради се ту о лакоj прози нити он, Момчило Момо Капор, беше лак писац. Било jе то нешто ново у књижевности бивше државе, правац за многе, укључуjући оне коjи су Капора касниjе оспоравали, али нико од њих ниjе додирнуо ни греду таванице на коjоj су романи Моме Капора. Данас, четири године након што се преселио у одаjе из коjих никада више неће изаћи ниjедан роман, ниjедна његова слика, боље него икада пре видимо колико Капор недостаjе српскоj књижевности, култури, jавном животу.

Да ништа друго ниjе написао, а написао jе много, само два његова романа, „Конте“ и „Зелена чоjа Монтенегра“, довољни су да га сврстаjу међу великане српске књижевности.

Пре неколико дана, осмог априла, напунило се 77 година од Капоровог рођења. Умро jе почетком марта 2010. године. Београд – онаj коjи jе Момо сликао и о коjем jе писао, много и лепо, као нико пре њега, чуваjући давно избледеле београдске године у своjим причама, романима, записима – ниjе се поjавио на том последњем растанку да му се бар делимично одужи. Испратили смо га, нас неколико стотина. Дан jе био хладан, ветровит, прошаран слабим снегом. Да смо га сахрањивали у Загребу, дошло би више људи, казао jе jедан од његових приjатеља.

Али, Београд jе такав, Срби су такви. Зато нам и jесте овако како нам jе. Београд има десетине улица коjе носе имена људи чиjи jе животни врхунац било убиjање Београђана, 1945. године, елите српског друштва, али нема улицу с именом Моме Капора.

Београду су Франце Прешерн и Борис Кидрич значаjниjи од Капора.

Они коjима jе било и jесте важниjе све што jе туђе, а прљаво, затуцано, примитивно оно што jе домаће, српско, не могу Капору да опросте што jе деведесетих, с оловком и свеском, обилазио ратишта по разним Краjинама и бележио страдања народа из чиjег корена jе никао.

Иста та булумента сматра – оправдано, разуме се – да jе Хемингвеj неспорна светска литерарна величина, али намерно прећуткуjу да jе Хемингвеj (ако jе то некакво мерило) у Првом светском рату био добровољац, да jе ратовао и на простору данашње Словениjе, у долини Соче. За њих такве – мондиjалисте, другосрбиjанце – шпански борци с простора Југославиjе, на пример, и данас су образац хероjства, морално непревазиђена категориjа, иако се ради о идеолошким ратницима коjи су отишли у другу државу, у класичан грађански рат, да у име политике убиjаjу оне коjи им ништа нису били криви. Капору не опраштаjу то што jе био на страни своjих. Замерили су му оловку и папир, исписан и нагорео у селима Херцеговине, Босне, Далмациjе, Баниjе…

Али све jе то већ прошло кроз сито времена. Ко су и шта данас уопште значе критичари, пљувачи Моме Капора? Ко ће их и споменути и због чега кад заувек напусте свет у коjем су своjе сићушне душе хранили мржњом према бољима од себе.

Како време пролази, Капор jе све већи. Његово „лако штиво“ одавно jе недостижна висина за ове (и не само њих) чиjа се дела мере количином еврофилиjе и анационалности. Треба их разумети, знаjу да су неталентовани, а онда негде налете на текст Моме Капора и, узмимо, реченицу: „Лето jе из Београда отишло, тихо, неприметно, пловећи низ Саву на корама од лубеница“.

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ