Календар геноцида НДХ над Србима у Херцеговини, 8. Јун 1941.

Пише: Јадовно 1941.

Љубињски срез

Ужас Капавичке јаме

Хрватске власти су почетком јуна 1941, започеле планску ливидацију Срба у источној Херцеговини како би се ријешили бунтовног епског српског елемента према црногорској граници и како би увукли муслимане у злочине и тиме их везали за НДХ, а супротставили их Србима и изложили их тако српској евентуалној српској одмазди. Мора се рећи да су се муслимани у великој већини прихватили улоге коју им је за њих Загреб одредио.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 07. јуна 2016. године.

Од 3. до 8.јуна усташко вођство у Љубињу на челу са Леом Тогоналонм, које је на располагању имало масу хрватских усташа из Попова поља и муслимана из Љубиња и околине, успјело је у селима Капавици, Поцрњу, Ранковцима, Влаховићима и Убоску , да изнад својих очекивања похвата око 200 Срба. Око 17 сати, 8. јуна, на празник Тројице, заточени Срби су у сабирном логору у Ранковцима су повезани у конопце. Број везаних у групи зависио је од конопца. Затим су посебно крвнички испребијали свештеника Ставру Манастирлића, Данила Шкорића и Вељка Перишића. Потом је тужна колона српских сужања поведена 4 км дугим путем према јами „Гувно“ у Горњој Капавици. Јаму су Тогоналу препоручили српске комшије- муслимани Буреци. Успут су поједини Срби бјежали и спашавали се или су рањавани односно падали мртви поред пута кроз село.

Колона је заустављена око 300 метара од јаме. Ту су им шалови и појаси исјечени на комаде којима су усташе везале очи жртвама. Тако су везаних очију привођени јами изнад које је насупрот њима био постављен митраљез. Пуцало се само у прве, који су мртви и рањени вукли друге неповријеђена за собом у понор. Поред митраљсца над јамом је био и усташа са дугачком дрвеном куком којом је вукао конопац да би убијени са живима падали у јаму. Због уског отвора ланац живих и мртвих Срба, на челу са попом Манастирлићем се брзо заглавио на отвору јаме. За то вријеме многи од оних који су чекали да их поведу ка јами су се били одријешили. Био је већ сумрак и усташе су одлучиле да их побију на мјесту гдје су чекали судбину. Када су усташе запуцале одријешени су се дали у бјегство. Већина је ту убијена, али је њих 47 тада успјело да побјегне и спаси се. У јами, испред ње, на путу до јаме, у својим кућама и око њих, убијено је или умрло од пољедица рањавања око 150 Срба из поменутих села.