Калемегдански „Победник“ је Шиптар!?

Да ли jе коначно откривена подвала Ивана Мештровића?

„Још 1911. године београдске власти одлучиле су да се преуреде Теразије и на њима поставе огромну фонтану. Иван Мештровић, се прихватио посла и 1913. године је већ био готов пројекат фонтане коју би носила четири велика лава. У средишту фонтане предвиђено је да се нађе стуб са пет прстенова који би симболисали пет векова ропства под Турцима, а на стубу би се коначно нашао „Победник“.Међутим, Први светски рат је опустошио фондове и никад није скупљен сав новац за израду споменика. Мештровић је одбио да бесплатно настави посао. Коначно, београдска власт се одлучила да постави само „Победника“, као једини део фонтане који је израђен. Али, то је узнемирило градске даме. Разлог је био неприхватање да наг мушкарац, макар био и споменик, буде у центру града.“ (Извор: ИНТЕРНЕТ НОВИНЕ СЕРБСКЕ)

Основни разлог за израду споменика кога су пре другог светског рата (да ли случајно) звали „Косовски победник“ није био да „Победник“ постане символ Београда, већ  да се изради споменик посвећен коначном ослобођењу Србије од Турског ропства, али му је касније додата и символика пробоја Солунског фронта, па је на десетогодишњицу пробоја, 7.октобра 1928. свечано откривен, на пристојној висини од подножја Калемегданске терасе. О овоме се већ писало.

Писало се и о томе како jе Иван Мештровић, чувени ваjар, по рођењу (а видећемо и по опредељењу) Хрват, по примањима расходна ставка у српском и краљевском буџету, наjбољи приjатељ Алоjзиjа Степинца (коjи, узгред буди речено 1938. „посвећуjе“ Дом ликовних умjетности Краља Петра Првог Ослободитеља у Загребу, израђен под руководством Мештровића), драг Титов гост на Брионима, искористио своjу припадност слободним зидарима и „линковао“ „Победника“ са своjим другим београдским ремек-делом: Спомеником незнаном jунаку на Авали, коjи више подсећа на фараонску гробницу, или незнабожачки жртвени храм из Јужне Америке, него на гроб мученика – воjника,  по своj прилици пострадалог трећепозивца Српске воjске.

Рећи ће неко: „Победник“ гледа према Церу, да нас подсети на Церску битку, али се некако Авала испречила, и то баш Споменик незнаном jунаку! „Када jе посматрач леђима окренут Споменику незнаном jунаку, поглед би му неизоставно морао да заврши управо на споменику „Победник“. Познати ваjар и слободни зидар тако jе ориjентисао маузолеj да jе правилно окренут ка његовом другом монументу“ (извор: З.Николић, „Новости“)

У ратним годинама док jе Мештровићев споменик боравио по београдским подрумима, и док се већало где ће га градске власти „денути“, Мештровић изjављуjе да га ниjе брига где ће га ставити, па и да остане у подруму. Сложио бих се са овом његовом идеjом да jе требало да остане у подруму. Сад ће браниоци уметности и сентиментални Београђани, нарочито из круга „двоjке“ да се нађу повређеним!

Неспорећи Мештровићев изузетан таленат, остаjем скептичан према његовоj добронамерности кад jе српски народ у питању: као прво, његова идеjа о Видовданском храму, коjи jе требало да буде изграђен на Косову пољу, као симбол страдања и жртве jужнословенских народа за слободу, jе своjеврсни споj незнабожачког храма са кариjатидама из Косовских епова и екуменистичког храма. Предлажући Николи Пашићу да оваj храм треба зидати децениjама, тобож, зарад символике попут средњовековних готских катедрала, Пашић jе то кратко – радикалски пресекао, рекавши да би то био своjеврсни уметнички комунизам на буџету Србиjе. Но, то ниjе сметало да Мештровић буде на српском буџету за многа његова потоња (зло)дела.

Интересантно jе како да ни на jедном његовом раду коjи jе у директноj вези са Србима, не доминира православна символика! Интересантно jе и писмо Ивана Мештровића, Адаму Прибићевићу недавно обjављеном у Гласу концила

У писму коjе настало као реакциjа на Прибићевићо писмо Уjедињеним нациjама поводом усташког геноцида над Србима у НДХ, Мештровић поручуjе да су српска злодела крива за усташтво, а не Анте Старчевић! Вероватно Мештровићу нису толико сметали српски новци, колико jесу Срби!

Све до 1950. године Иван Мештровић jе имао редовну помоћ државе у вредности од 80.000 француских франака годишње, али jе без обзира на то, сва своjа дела посебно наплаћивао. Само за споменик на Авали било му jе исплаћено 120 милиона ондашњих динара, и то из личних средстава почившег краља.(извор: З.Николић, „Новости“). Више jе него очигледна Мештровићева наклоност ка Ватикану, него ка било коме или било коjоj идеjи.

Подвале на „Победнику“

У даљем суптилном омаловажавању српског народа и његовог страдања прилажем следеће запажање: пажљивом посматрачу „Победника“ не може промаћи невероватна физиономиjа лика: очигледна jе сличност носа са арбанашким цртама лица, а на глави готово очигледно да се налази шиптарско „кече“! Дакле, „косовски победник“ (како су га звали пре другог светског рата), Шиптар са кечетом jе симбол Београда! Добро jе да га Мештровић ниjе оденуо у опанке, а шаjкачу свакако и не би ставио! Да ли jе реч о jош jедноj хрватскоj подвали српском народу jош с почетка прошлог века, просудите сами! Или jе пак реч о традициjи добрих односа Косова и Хрватске о коjоj недавно говораше Косорова у Приштини.

Очигледно jе да jе готово све што jе имало српску символику код Мештровића било наго. И „Победник“ и „Косовски осветници“ и „Милош Обилић“ из Видовданског циклуса, чиjи лик више подсећа на жену, него на српског jунака! Но, зато Мештровићев Папа Пиjе XII, монструозни покровитељ фашизма и погрома над Србима у НДХ, изгледа молитвено, готово жив светац (види: . Pontificio Collegio Croato Di San Girolamo a Roma и Milos Obilic (Bronze Sculpture,1908, Paris)  Meštrović Museum (his House and Atelier) in Zagreb)

Тито и Мештровић: Хрвати по вокациjи

Вратимо се Мештровићевим приjатељима. Као огорчени противник комунизма (али ипак симпатизер „ватиканског“ усташтва),Мештровић, као грађанин САД-а се 1959, на Титово инсистирање, обрео на Брионима  са разлогом да се захвали (иако нерадо) што jе дозволио да посети притвореног му наjбољег приjатеља надбискупа Алоjзиjа Степинца. Тито jе свакако искористио прилику да врбуjе Мештровића за чланску карту КПЈ, али jе Мештровић остао доследан своjим антикомунистичким принципима.

Додуше, ниjе му сметало да се по његовоj замисли jош из 1924, а коjу су требали да финансираjу црногорски комунисти, изгради маузолеj Петру Другом Петровићу – Његошу на Ловћену, коjи jе „свечано“ отворен од комунистичког врха СФРЈ и СР Црне Горе лета 1974, дванаест година по Мештровићевоj смрти.

Да би маузолеj био изграђен, морала jе по други пут у своjоj jедноиповековноj историjи да буде минирана и срушена загробна капела посвећена Његошевом стрицу, Светом Петру Цетињском, изграђена по жељи Његошевоj и обновљења 1925. краљем Александром. И данашњи повампирени усташогени монтенегрини величаjу то светогрђе и вољу владике црногорског! Веруjем да се Његошев дух не мири са местом почивања његовог тела у „фараоновоj гробници“, како jе назва Меша Селимовић.

Наставак Мештровићевиjаде

На нашу српску жалост, ту ниjе краj! Мештровић нас и мртав омаловажава! Док смо сведоци да, као некад краљ Александар jугословенством, „европом опиjени“ председник Србиjе,гости председника Хрватске у Београду, у исто време док се врши невиђен терор и притисак на Србе н северу Косова, исте ове 2011. године, бронзана Мештровићева скулптура „Анђео смрти“ постављена jе на Малом Калемегдану, испод павиљона „Цвиjета Зузорић“. (извор: ТРОЈКА).

Свечаном откривању скулптуре из збирке Народног музеjа, присуствовале су у име ЈП „Београдска тврђава“ директорка Ивана Лучић-Тодосић (ЛДП), а у име Народног музеjа у Београду, директорка Татjана Цвjетичанин, jер то jе, можете мислити, заjеднички проjект ове две културне институциjе. Госпођо Цвjетићанин, колико оно већ не ради Народни музеj? Беше, 11 година? Значи ли то да 11 генерациjа српске деце ниjе имало прилику да се упозна са наjвећим уметничким достигнућима свога народа?

Но, да се вратимо скулптурама и аутору. Овако, са „Анђелом смрти“, у ово наше велеиздаjничко и по српски народ трагично време, завршен jе „Мештровићев трилинг“ на Калемегдану: „Победник“ – „Споменик захвалности Францускоj“ – „Анђео смрти“.

Геj парада и Мештровић

„Организатори су указали да jе симбол њихове „Параде поноса“ статуа „Победник“ Ивана Мештровића на Калемегдану, а парк „Мањеж“ су одабрали jер jе седамдесетих година прошлог века био место окупљања геjева и лезбеjки.“ ( Извор: www.mondo.rs › Info › Hronika i Društvo)

Почетком „Домовинског рата“ син Ивана Мештровића, Мате Мештровић jе изjавио: „Ниjе ми jасно – двjеста година ми кољемо Србе и што их више кољемо они хоће да живе са нама. Таj феномен jа не могу да схватим”.

Ни jа не могу да схватим!

О, Срби, опаметимо се док jош ниjе касно!

Југослав Киприjановић

Извор: Двери Српске