Kako su Srbi postali Hrbi

Koji su efekti Tadićeve posete Hrvatskoj?
– Zločin će se preliti duboko u 22. vek, ali nekad se mora početi sa smirivanjem tenzija. Tačno je da oni to ne rade samoinicijativno, to je pod stalnom paskom Trećega, a ovde se nikad ništa nije radilo bez Trećeg.

Ko je Treći?
– Evropa, njoj ne odgovara ova posvađana subkolonija, ona hoće mir jer od njega sada ima više profita. Ne može, na primer, Hrvatska razvijati svoj turizam na mesu iz Brazila, to je prosta matematika.

Imaju li Tadić i Josipović podršku u svojim dvorištima?
– Verujem da su oni iskreno za normalizaciju, ali imaju partnere u vlasti kojima to ne odgovara. Hrvati i dalje sebe doživljavaju kao pobednike, pravednike… S druge strane, u Srbiji viču, mi smo žrtva. Obe zemlje imaju jaku i militantnu desnicu.

A gde je Crkva?
– Crkva je treća jaka vlast, to je još jedna naša nesreća. Pa, hrvatski prelati iz Biskupske konferencije nisu osudili fašizam nakon 65 godina. Trebalo je 700 godina da se papa izvini za krstaške ratove. Stepinac je govorio da su Srbi i Hrvati dva potpuno različita sveta, a za pravoslavlje da tu nema ni čoveka, ni morala, sve da bi opravdao veliki zločin – pokrštavanje oko 200.000 Srba u Drugom svetskom ratu. Meni je je jedan američki diplomata rekao da imam pamćenje prenaseljeno zločinima, a moja supruga tvrdi da sam čak ovisan o žrtvama. Ali ja moram da govorim o zločinima. Pavelićeva Hrvatska je imala 82 koncentraciona logora, jedina je zemlja koja ja imala logore za decu u kojima je pobijeno 20.000 dece.

Može li ikada na sve to biti stavljena tačka?
– To se čini nemogućim. Prvo, mržnja ima svoju istoriju, drugo, ona je sad razvijena do maksimuma, teško ju je izbrisati, a i mnogi se ne zalažu. Dobro je da su Tadić i Josipović započeli taj proces, apostrofirali su sve elemente – zločine, svojinu, povratak, kompenzaciju, ali trebaće mnogo vremena. Ne sme se zaboraviti da je Treći bio duboko umešan u ovaj zločin, naoružavao jedne, pa druge, a posle na teren slao arbitre. Svako je ovde našao svog kučkinog sina. Evropa hoće da izađe iz ovoga, ali utilitarno, sa profitom većim nego što se može pretpostaviti, a mi nemamo alternative.

Sedam godina u bolnici 

Prof. dr Svetozar Livada rođen je 1928. u Gornjem Primišlju, opština Slunj. Sa temom iz ruralne sociologije doktorirao je na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde je predavao je socijalnu demografiju. Jedan je od osnivača i predavača postdiplomskog studija gerontologije na Medicinskom fakultetu u Zagrebu.

Od 1963. do 1972. bio je član savetodavne grupe za ruralnu sociologiju pri međunarodnoj organizaciji FAO. Spada u red najsvestranijih poznavaoca građanske strane rata.

Čovek je neiscrpne energije, uprkos tome što je imao 40 operacija na kostima, jednu na srcu, i što je sedam godina neprekidno ležao u bolnici.

Možda smo imali pre rata?

– Ne verujem. Kad je počeo ovaj rat, mi smo imali sedam miliona mešovitih porodica, pa ubrojte njihove srodnike, procena je da je čak 64 odsto stanovništva bivše Jugoslavije bilo u rođačkoj liniji, a potukli smo se jednako kao Tutsi i Huti.

Da li je pomirenje moguće?
– Svaki gest je dobrodošao, ali je problem što ga treba pretvoriti u institucionalno izmirenje, a onda moraš pokrenuti državu.

Napisao sam jednu studiju i predočio je na međunarodnom skupu sa tezom da političare treba izuzeti iz procesa pomirenja, čak i kad nisu učestvovali u sukobima.

Narod nije bio pokretač rata, nego elita, ona je oktroisala i mobilisala, ona je svoje sinove slala preko granice, a raji dala oružje. I nagradu – da pljačka, pod parolom „ubij i uživaj“.
 

Ko onda treba da se bavi pomirenjem?
– Imamo sjajne akademike, doktore, profesore. Svaka struka ima svoje udruženje, pravnici, inženjeri, lekari, poljoprivrednici…

Hrvatska i Srbija imaju 30.000 nevladinih organizacija, od golubara i filatelista do onih za ljudska prava. Unutar njih ima ljudi od formata koje treba povezati u pokret. Ta moja ideja predstavljena je u Parizu još pre pet godina. Taj model sam primenio u Alžiru, kad sam arbitrirao u građanskom ratu. Nešto slično sam pokušao i kod Arapa na Sinaju, u Libanu.

Šta o toj ideji misle izbegli Srbi?
– Proterane Krajišnike koji žive u Srbiji prigrlila je desnica, i iz tog korpusa bi mogao da se izrodi novi terorizam. Oni su svedeni na kameno doba, nemaju kuće, grunta, zavičaja, a njihova imovina do koje ne mogu, postaje vrednosna kategorija…

Kada Hrvatska uđe u EU, a izbegli Krajišnik ili njegov potomak koji u Srbiji bere kukuruz na tuđoj njivi, vidi da se njegova zemlja prodaje za 100 evra po kvadratu u nekoj tamo vukojebini, on će, a čuo sam to svojim ušima – zapaliti fitilj u Dubrovniku ili Opatiji, to će biti nova Al Kaida.

Je li srpska politička elita u Hrvatskoj potrošena?
– Odavno, ali, nažalost, nema druge na vidiku. Milorad Pupovac je zloupotrebio svoju funkciju od samog početka, on je politička nakaza.

Da niste preterali?
– Nisam, ja sam njega već uporedio s Musolinijem u knjizi „Kordunski rekvijem“. Pupovac je nakon toliko krvoprolića stvorio srpsku partiju u Hrvatskoj, umesto da je bio neutralan, tako bi više koristio Srbima, da je osnovao na primer, neki građanski forum, alternativu ili da je afirmisao Zajednicu Srba koja ima istorijsku ulogu. On je veći HDZ-ovac od Tuđmana i aktivno pomaže u ostvarenju plana da u Hrvatskoj više ne bude Srba. A njegovoj partiji SDSS-u glavno je da se bori protiv antifašista.

Kako to?
– Lako, evo primera. Predsednik opštine Vrginmost, Srbin, odbije da dođe na narodni zbor povodom oslobođenja Bovića u Drugom svetskom ratu. Kaže da neće na naše skupove jer smo mi „izazvali državu“, posle čega je usledilo klanje Srba… Oni su postali Hrbi, dakle Srbi koji se ponašaju kao politički Hrvati.

Ko drži Pupovca, ko mu daje legimitet?
– HDZ i izborni zakon. Pitao sam ambasadora Srbije: „Zašto stojite iza Pupovca?“

On kaže: „Ne stojimo mi, on je koalicijski partner u vlasti. Dakle, on je surova stvarnost a drugog nema. To sigurno nije Veljko Džakula, jer nije građanin, i jer u biografiji ima da je bio na suprotnoj strani, bez obzira na to što je tamo bio žrtva.

Ko koga stigne

Ovde genocida nije bilo, ali je bilo genocidnih radnji. Danas, kod ovolikih migracija, zapravo ne možeš uništiti gen. Ljudi su previše izmešani, ne samo na ovim prostorima.

Jedan moj prijatelj je to svojevremeno, kad se sve ovo zakuvavalo, sjajno izrekao u bosanskoj skupštini: Ovde se ne zna, od Saracena naovamo, ko je koga je…o. I sad pričaju da su čisti Hrvati, Srbi, muslimani…

Koliko se Srba vratilo u Hrvatsku?

– Svi kažu oko 130.000, ali to nije tačno, vratilo ih se 60.000. Umro je svaki treći koji se vratio. Povratak je potpuno stao, a i taj čitav proces je bio farsa. Džaba što obnove čoveku 35 kvadrata, on ima krov i zidove, ali nema struju, vodu, put, ambulantu, školu…

Povratniku je potpuno oduzet društveni život, u selu nema krčme da se napije, nema cure da je drpa, nema sijela, prela, svadbe, rođenja, nema sajma…

Samo sahrane?
– Da, nažalost. Inače, etničko čišćenje je zahvatilo i mrtve. U ovome ratu groblja su skrnjavljena s obe strane, u šta moj veliki prijatelj filozof Milan Kangrga, nije verovao dok ga nisam strpao u auto i odvezao u Smilčić, Islam Grčki, Kašić.

Dođemo na jedno groblje, vidi on da je svaki grob miniran, kapela pred rušenjem, pozlilo mu. Posle je u TV emisiji „Latinica“ rekao kako se uverio da su „Hrvati kanibali jer papaju mrtvace“. Pred smrt rekao mi je da, kad već uočavam i beležim tolike fenomene, ne zaboravim vandalizam na grobljima. Napravio sam pilot projekat koji podrazumeva interdisciplinarno istraživanje sociologa, andragoga, teologa i drugih.

Tražio sam da se grobovi ozakone kao kulturna baština koja se mora štititi, da se utvrde sve grobljanske lokacije, ograde i unesu u geografske mape, da se više ne može desiti, ni kad je rat, da se groblja skrnave.

Izvor: VESTI online

Vezane vijesti: Svetozar Livada