Kako su nas pobedili Hrvati: „Najbolje je da sam poginuo”

Od Petrovca do Srba, šok do šoka me nije obeshrabrio. Ispred Petrovca, na punktu vojne policije, vrlo mlad, lep i pribran policajac nas je upitao: – Kuda ćete vi? – Za Knin – odgovorih mirno i odlučno.

– J…o ga ti, eno ga Knin u Petrovcu, na hiljade vozila! – nasmeja se policajac.

U petrovačkoj kotlini put od centra Petrovca ka Oštrelju bio je zakrčen putničkim vozilima kninske registracije. Slika je ličila na kolonu koja kao da ide s mora… Ljudi su odmah prišli vozilu s pitanjima: „Kuda ćete?“, i jedinim komentarom: „Knin je pao, narod i vojska se povlače.“ Oni koje sam poznavao govorili su: – Komandante, ne idite, kasno je. Na pitanje: – Kada ste krenuli iz Knina?, većina ih je odgovarala: – Već pre podne.

Šverceri i dezerteri

Ljudi su bili uplašeni i zabrinuti, govorili su s puno gorčine. Jedan mladić je uporno objašnjavao kako je sve propalo i ubeđivao nas da ne pokušavamo ići dalje. Odlučno sam mu rekao:
– Otkud ti znaš, kad si prvi utekao? Je li, bogati, da li je tebe neko zadužio da se tako defetistički ponašaš?! Odgovorio mi je: – Ne znam šta je to, ali znam da ništa više ne vredi pokušavati…

Nastavili smo put u kontrasmeru od naroda. Kako sam dalje išao, sve više je bilo vojno sposobnih muškaraca… Bio sam odlučan da nastavim put, nadajući se da ću se uključiti u borbu s malim zakašnjenjem i da ću bar u delu tih boraca probuditi grižu savesti što su napustili front, a neke možda i vratiti. Verovao sam, pošto je kolona zaustavljena, da će neko iz Republike Srpske rasporediti vozila na livadama i organizovati borce za front… Prezir sam osećao i zbog Vasine konstatacije da je na čelu kolone dosta kninskih švercera i dezertera.

Došli smo do mosta na Uni kod Martin Broda i pokušali da se probijemo putem ka Srbu, ali zbog velike kolone traktora s prikolicama, zaprežnih kola i kamiona nismo uspeli, pa smo se vratili i krenuli u Spasovo u nameri da se probijemo prema Donjem Lapcu. Međutim, tamo je gužva bila još veća jer put su zakrčili Ličani, naročito na železnom mostu, pošto obilazni put nije bio osposobljen. Slika je bila stravična.

Vratili smo se u Martin Brod i krenuli put Srba. Izašao sam iz vozila i krenuo vrlo teškom deonicom od makadama, s velikim usponima i oštrim krivinama. Njome su se spuštali uglavnom traktori s prikolicama punim žena, dece i staraca. Skretao sam ih na proširenjima, zaustavljao i propuštao, i s tugom posmatrao taj svoj tvrd i gord narod, žuljevitih ruku, raširene duše i velikog srca. Tu je bilo i vojnih kamiona koji su prevozili narod, sve manje limuzina i sve više stojadina, lada, škoda, vartburga i drugih starih vozila kojima je upravljala sirotinja. Dosta njih je bilo šlepano za prikolice, kamione i druga vozila – radi štednje goriva. Saputnici, iako zabrinuti za svoje najmilije, pomirili su se s činjenicom da ne možemo dalje.

Poniženje i izdaja

Iza svake krivine kolona je bila sve gušća, a pokret sve sporiji. Sem buke motora, ništa se nije moglo čuti. Poznate sam pozdravljao pogledom. Iako su im pogledi bili oštri, direktni, strogi, bili su mi bliski i bistro su govorili da će izdržati i poslednji čin poniženja i izdaje. Izlaskom na plato, bio sam mokar, prašnjav i žedan. Sačekao sam Vasu u vozilu i pitao ga hoćemo li dalje, odgovorio mi je pitanjem: Da li znam put? Pitao me je zbog toga što su tu dolazila vozila iz dva pravca. Odgovorio sam mu:

– Vaso, ovo je jedini put u životu Krajišnika koji ne mogu pogrešiti jer im je i određen i pripremljen.

Posle nekoliko stotina metara, na jednoj krivini, u vojnom vozilu, spazio sam Vesu Kozomaru, donedavnog komandanta Kninskog korpusa. Kolona je stala, pitao sam ga: – Otkud ti? – Slobo, sve je gotovo, vodim jednu bateriju da obezbedim odstupnicu. Upitah ga: – Glavni štab? Gde je štab? – U Srbu… Okrenuo sam se bez reči, ušao u vozilo i krenuo dalje.

Atomski mravac

Potpukovnika Tanasija Mraovića sećam se dobro, kao majora s početka 1993. godine. Zvali su ga „atomski mravac“. Zahvaljujući njegovoj artiljeriji slomljeni su svi napadi ustaša ka Benkovcu i Obrovcu. Imao je besprekornu jedinicu: brza, na dugme i precizna, uvek pogađajući u centar. Postavio sam ga u januaru ’94. godine za komandanta artiljerijskog puka u Kninu i on je za kratko vreme preporodio jedinicu s kojom je i za koju je živeo. Izgubio je zdravlje, ponos i dostojanstvo, ispred mene je stajao skršen i nem čovek, izmaltretiran od partijskih siledžija iz redova puka, kninske primitivne zabiti i od slepih pretpostavljenih.

„Najbolje je da sam poginuo“

Ispred raskrsnice puta za Donji Lapac naišao sam na vozila i oruđa Sedmog mešovitog artiljerijskog puka iz Kninskog korpusa, što me je posebno šokiralo. Desno od puta je stajao njegov komandant, potpukovnik Tanasije Mraović. Na pitanje otkud on tu, jedva je progovorio.

– Dobio sam zadatak da posednem položaje kod Pađana, međutim, kad su borci videli kolonu koja se kreće ka Lici, odbili su naređenje i samovoljno krenuli u kolonu na povlačenje. Pre toga sam bio na Crvenoj zemlji, ostali smo bez municije i morao sam se povući. Jedna baterija mi je uništena, spržena, otkrila ju je američka bespilotna letelica i nakon nekoliko minuta zasuta je uraganskom vatrom artiljerije… Deo jedinice je ostao s pukovnikom Davidovićem u Drniškoj brigadi. Najbolje da sam poginuo… – obori glavu.

Situacija mi je bila jasnija samom činjenicom da je deo teške i ubitačne artiljerije u prvom delu kolone koja se izvlači, ali još nisam znao ono najvažnije Da li je Knin pao? Pitao sam ga da li može tu jedinicu da upotrebi, odgovorio mi je: – Nema šanse, sem da idu u koloni, sva naređenja organizovano odbijaju, dođe mi da se ubijem. – Nemoj, izdrži! Pozdravio sam ga i nastavio put Donjeg Lapca.

Izvor: Srbin info

Vezane vijesti:

Ispovest Srbina: Terali me bojovnici mater da streljam!

Ispovest Marte Drpe iz Knina

Sad sve to zapali! + FOTOGALERIJA