Kako Srbin da im se udobri, šta da učini nesrećan?

Šta nesrećni Srbin da uradi da se udobri briselskoj administraciji i birokratiji? Šta da učini da bude dobar momak pred Evropskom komisijom? Je li dovoljno da skine gaće i okrene se, ili mora još nešto da pridoda tom činu?

Evo, juče, Evropska komisija poručila Beogradu i Zagrebu da „eskalacija retorike“ nikako ne doprinosi procesu pomirenja u ovom delu Evrope! I još pozvali Beograd, na prvom mestu, a onda, usput, i Zagreb da „snize retoriku“. I sve to danima pošto je iz Beograda poručeno da Vlada Srbije neće više odgovarati ni komentarisati ono što Zagreb čini.

Pa, kako onda nesrećni Srbi i Beograd da snize retoriku kad su već rekli da će ćutati kao zaliveni? Da sebi odsečemo jezike? Možda da se izvinimo Hrvatima i zvaničnom Zagrebu što smo ih pozvali da „pognu glavu pred stotinama hiljada srpskih žrtava“, što smo ih blago opomenuli da „ne slave logore“ jer nas to duboko vređa?

Zaista, kad malo bolje razmislim, moguće da su ta dva poziva teška uvreda za Hrvatsku!

Kako nesrećni Srbi da snize retoriku? Šta da učine da budu dobri pred licem svemoćne Evropske unije?

Možda da dogodine pošalju počasnu četu da maršira kroz Knin dok Hrvati slave godišnjicu progona stotina hiljada Srba sa svoje teritorije? Možda da se odmah pošalje specijalna delegacija koja će pred desetinama kamera, da svet vidi, položiti venac na spomenik teroristi Miru Barešiću koji je u Stokholmu ubio jugoslovenskog ambasadora? Možda da se njegov čin uvrsti u udžbenike istorije kao primer hrvatskog junaštva i kao civilizacijski pomak i postupak? Možda da počnemo učiti decu u Srbiji kako su ona potomci genocidnih očeva i đedova i kako su i ona sama genocidna?

Zaista, da li bi to zadovoljilo Evropsku komisiju, pa da nas onda više ne opominju i da nam ne šalju pozive da da „snizimo retoriku“?

Možda da se Srbi javno izvinu Zoranu Milanoviću što uopšte postojimo kao hrvatski susedi pa čitav život moraju da se bave sa tom „šakom jada“? Da se Beograd u ime žrtava Branimira Glavaša i njegovih javno izvini Glavašu samom što su žrtve uopšte postojale, što su živeli, pa je Glavaš morao sa njima da se bavi?

Šta nesrećni Beograd, šta nesrećni Srbi da urade? Da se odreknu Jasenovca, Prebilovaca, Paga i velebitskih jama? Da mirno gledaju kako Kninom marširaju crnokošuljaši pod ustaškim znamenjima? Da zaborave onu kolonu sa početka avgusta 1995. godine? Da ćutimo kao zaliveni i da ne kvarimo retoriku?

I, koju to retoriku? Koliko znam, marš crnokošuljaša pod ustaškim znamenjima, pevanje ustaških pesama u Kninu i direktan prenos na hrvatskoj televiziji, podizanje spomenika teroristi Barešiću, razbijanje ćiriličnih tabli u Vukovaru (itd, itd…) nisu retorika nego konkretni činovi… Pa, kako onda i Hrvati da „snize retoriku“?

Čitao sam pažljivo, tri puta, jučerašnje saopštenje EK, nema tamo ni reči, ni slova, ni poziva Hrvatima da sruše spomenik teroristi iz Stokholma, ni poziva da se odreknu Pavelića, Budaka i njihovih koljača, ni reči o tome da se vidi šta je sa suđenjem Glavašu…

Jok. Ni reči, ni slova. Mesto toga poziv Srbima da smanje retoriku. Znači li to da oni koji postanu članica EU automatski dobijaju pravo da nekažnjeno maltretiraju sve oko sebe? Hoćemo li i mi dobiti isto pravo kad nas jednog lepog dana, ili nikad, tamo prime? Ili možda to neće važiti za nas?

I šta onda nesrećni Srbin da učini da se udobri, da bude dobar pred Evropskom unijom i Majom Kocijančič? Kako da se udobri beogradskim čankoliscima kojima, koliko god se Srbija ponižavala, to nikad nije dovoljno?

Preterujem možda, ali, sve mi se čini sad da nas povežu, kao što su naše vezivali, i da nas povedu, kao što su naše vodili, tamo gde su nas vodili, opet im ne bismo bili dobri! Opet bi ta Evropa ćutala i pravila se da ne vidi. Možda bi nas pozvali da „snizimo retoriku“? Da ne talasamo i ne uzbunjujemo briselsku birokratiju! Ili možda pokvarenim evropskim moralistima više odgovara da izginemo svađajući se?

Grešim? Možda! Ali, pitam – zašto se oni koji nas danas prozivaju, ne javiše za ovo 20 godina i ne rekoše reč osude kad su naše, stotine hiljada naših sunarodnika proterali u onoj žalosnoj koloni, kad su iz aviona bombardovali i mitraljirali onu nesrećnu nejač, ubijali starce koji su im poverovali i ostali da ih čekaju…

I, zaista, kako Srbin da im se udobri, šta da učini nesrećan?

Ili, možda, da odustane od te ćorave rabote, i konačno počne da gleda sebe i svoja posla!

Autor: Zoran Šaponjić

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Bombardujte nas ponovo, vi najbolje znate šta je dobro za nas …

I Zalazje i Zagoni vape za istinom… | Jadovno 1941.

Drugog se ja u ova grdna vremena bojim… | Jadovno 1941.