Kako se „noćni soko“ strmoglavio u blato

Pre 17 godina u Buđanovcima, malom mestu u Sremu, oboren „nevidljivi” američki avion „F-117A”. Raketaši iz 250. raketne brigade pogodili su letelicu prvim projektilom

NA obaranje nevidljivog aviona „F-117A”, čuda američke stelt tehnologije, „potrošili” smo 25 do 30 sekundi. Uspeli smo iz trećeg pokušaja, prvom raketom. Kada smo pogodili cilj, na radaru smo jasno videli da su se ostali avioni iz te grupe razbežali, a i mi smo odmah počeli da se premeštamo na drugi vatreni položaj.

Bili smo zadovoljni što smo oborili agresorsku letelicu, ali da je reč o „F-117A”, saznali smo tek iz vesti koje su emitovane na radiju u 22 časa. Nevidljivi „noćni soko” postao je vidljiv meštanima Buđanovaca, u čiji atar je pao u 20 časova i 42 minuta. Vratila nam se vera, a napetost i grč koji smo od početka agresije osećali nestali su u trenu.

Ovako se večeri 27. marta 1999. godine sećaju potpukovnik Đorđe Aničić, stariji vodnik Đorđe Maletić i zastavnik Dragan Matić, članovi borbene posluge 3. diviziona, 250. raketne brigade VJ, koja je učestvovala u obaranju „nevidljivog”. Na tribini o ovom istorijskom događaju, održanoj u petak u Muzeju vazduhoplovstva u Surčinu, s ponosom su se podsetili na akciju koja je, kako su rekli, svima donela euforiju, vojsci podigla moral, a narodu vratila veru u vojsku.

– Na vatreni položaj stigao sam oko 20.30 – rekao je potpukovnik Aničić, pozivajući se na podatke koje je te večeri zapisao u Ratnom dnevniku smena, koji je posluga 3. diviziona vodila tokom svih 78 dana agresije.

– Ušao sam u kabinu pored lansirne rampe i seo na mesto pomoćnika rukovaoca gađanja. Tu je bio i potpukovnik Dani Zoltan. Ciljevi u vazduhu bilo je na sve strane, ali na većim daljinama. Odjednom sam na radaru uočio cilj udaljen 23 kilometra. Kažem: „Dani, ovaj ide na nas”! Ciljevi su se približavali. Kad su bili na petnaestak kilometara, Dani je naredio traženje cilja, a ja uključenje nišanskog radara. Tog momenta počela je igra mačke i miša.

Više od 10 sekundi, seća se Aničić, neuspešno su tražili cilj i prekinuli. Posle nekoliko trenutaka potpukovnik Dani je naredio novo traženje cilja, a on momenat zračenja. Vrlo brzo su, veli, pronašli cilj, ali su ponovo zračili 10 sekundi pa su akciju morali da prekinu.

– Narednog trenutka cilj smo ugledali na daljini od 14 kilometara – priča Aničić. – Lepo se video na pokazivačima osmatračkog radara. Isti postupak ponavljamo treći put. Točkići oficira vođenja škljocaju, operatori ga gube. Taman sam mislio da ni ovaj pokušaj neće uspeti, kada je stariji vodnik Dragan Matić uzviknuo: „Daj ga, daj ga, imam ga”! Točkići su škljocnuli i operatori su ga prihvatili. Dani je komandovao: „Cilj uništi”, prva raketa je krenula, posle pet sekundi i druge. Posmatram ekran operatora praćenja. Vidim svetlosni blesak i eksploziju prve rakete na cilju. Cilj je uništen.

Tada su svi, priča naš sagovornik, na ekranu videli paniku u vazduhu. Svi agresorski avionu su se, kaže, razbežali, nigde nije bilo nijednog cilja.

– Posle 20-30 minuta dobili smo komandu da što pre napustimo lokaciju lansiranja – pričaju Maletić i Matić. – Bili smo zadovoljni, ali i premoreni jer nismo spavali dva dana i dve noći.

Tek kada smo se premestili, iz vesti smo čuli da smo oborili „nevidljivog”. Bili smo presrećni jer smo to učinili sa raketnom tehnikom iz šezdesetih godina, iz ruskog raketnog sistema „S-125 neva”. Svi iz vojske su nas zvali da čestitaju. Povratila se vera da se nešto može uraditi, a čuli smo i za oduševljenje koje je vladalo u narodu okolnih sela. Svi su nas posmatrali sa velikim poštovanjem.

Tog 27. marta 1999. i maleno sremsko selo Buđanovci, u opštini Ruma, upisano je u istoriju. Jer, u njemu se, jedna od najboljih i najskupljih letelica američke borbene avijacije, vredna čak 45 miliona dolara, zarila u blato, u njivu Borivoja Božića. Posle 17 godina, meštane Buđanovaca na ovaj događaj još podseća priča svedoka. Meštanima su ostala samo sećanja, na taj dan, koja međusobno prepričavaju, ili u društvu novinara, kada ih za to pitaju.

– Sećanje na ovaj događaj, nažalost, ne obeležavamo – kaže snuždenim glasom Živko Krsmanović, predsednik Saveta Mesne zajednice Buđanovci.

– U selu nema nijednog obeležja, da je tu pao avion, niti imamo nešto da pokažemo, kao dokaz. Ostali su nam neki delići od aviona i čuvamo ih u kancelariji Mesne zajednice. To je sve što imamo od nevidljivog „noćnog sokola”. Imali smo ideju da mesto kroz turizam iskoristi tu popularnost, da napravimo muzej, ali ostalo je samo na priči. Zatajile su više istance, a mi sami nismo to mogli sami da sprovedemo.

On kaže da mu je žao što nema ni prilaznog puta do njive u koju je letelica pala.

– Na tom mestu, danas nemamo šta da pokažemo – priča Krsmanović. – Parcela kao i ostale što su. Uzorana njiva, spremna za setvu. Bar da ima spomenik nalik avionskom krilu, ili nešto kao asocijacija na obaranje tog aviona… Ali nema!Delovi srušenog „F-117A” vrlo brzo su odneti iz buđanovačkog atara.

Vojska je odnela sve što je smatrala da joj treba, a nešto su pokupili Romi i odmah i prodali na otpadu. Vest o obaranju „nevidljivog” brzo je obišla svet, a Buđanovcima, selu dobrih domaćina, ratara i povrtara, ostalo je u sećanju samo da su bili tih dana bili „centar sveta”.

Delovi oborenog aviona „F-117A” sada mogu videti posetioci Muzeja vazduhoplovstva u Surčinu.

PAO I „B-2“

– AVION „F-117A” nije jedini koji smo pogodili tokom NATO agresije 1999. – kažu Aničić, Matić i Maletić. – Još jedan takav avion pogodili smo 30. aprila i on je uspeo da se vrati do aerodroma u Nemačkoj. Osim toga, 2. maja smo pogodili i oborili „F-16” i njegov deo je izložen u Muzeju vazduhoplovstva. Štaviše, pošto je imao naslikanu glavu orla, znamo da je njime upravljao komandant grupe bombardera, a znamo i da je on danas vrlo visoko pozicioniran u NATO. Ipak, obaranje aviona „B-2” je naš najveći uspeh. Bilo je to 20. maja. Pao je u Hrvatsku, pa nemamo materijalne dokaze za to, ali pouzdano znamo da je oboren.

DRUGI SUSRET

DOKUMENTARNI „Drugi susret”, režisera Željka Mirkovića, prikazuje susret Dejla Zelka, pilota „nevidljivog” aviona „F-117”, i Zoltana Danija, komandanta jedinice koja ga je oborila. Dvanaest godina posle NATO agresije, oni su se sreli.

– Dok se film snimao, i mi smo imali priliku da se upoznamo sa pilotom – kaže Mirković. – Bio je to pomalo neobičan susret. Ali smo svi mogli da evociramo uspomene na taj dan.

J. Matijević, S. Kostić, Večernje NOVOSTI