Како сам преживио дјечји логор

Прича Михаjла Вељића jедна jе од прича хиљада дjеце с Козаре, коjа су након усташко-њемачке офензиве средином 1942. завршила у логорима НДХ-а. Вељић, рођен у Доњим Подградцима краj Босанске Градишке, у то jе вриjеме био дванаестогодишњак.

– Када jе почела офензива, повукли смо се из села у Козару, гдjе смо маjка, моjа браћа Милорад и Перо и jа ухваћени с мноштвом народа и одведени у Стару Градишку. Селекциjа jе извршена одмах; мушкарци и млађе жене одвоjено су слани у Њемачку на рад. Приjе одласка, мушкарци су били на кату казнионице, а ми дjеца и жене били смо у дворишту око казнионице. Било jе грозно вруће, а ниjе било воде. Пресушио jе бунар на краjу логора, па су се људи тукли за сваку кап. Хранили су нас с мало гриза – прича Вељић.

– Због болести и лоших увjета много се умирало. Једног су нам дана рекли да ће школска дjеца ићи у други логор, гдjе ће похађати школу. Обрадовали смо се томе, с обзиром на услове живота, и тако смо отишли у Јастребарско. Али, ондjе ниjе било никакве школе, осим што смо учили католичке молитве и ишли у цркву – истиче Вељић и додаjе да су у дjечjи логор у Јастребарском довођена и мала дjеца, па су у Староj Градишки остали само старци и жене.

У сточним вагонима

– Имали смо кратке хлачице и капутиће са знаком “У” на реверима и капи. Њих смо добили у Загребу, откуда смо преко Окучана доведени из Старе Градишке, и то у сточним вагонима. Када смо стигли у Загреб, ишли смо у раскужну постаjу, гдjе су нас ошишали и дали нам одjећу те нас увечер истог дана стрпали у влак и упутили према Јастребарском.

Стариjа и здравиjа дjеца, њих око 750, била су у баракама коjе су 1941. подигли Талиjани за смjештаj коња. Око 400 дjеце био jе у дворцу Ердеди, око 280 било jе у економиjи код самог логора, а 1.500 у логору у селу Реки.

– Када смо дошли, у тим jе баракама била прострта слама. Ми смо спавали у двjема, а у трећоj jе била болница – каже Михаjло.

Избjегавао jе сусрете с чуварима и часним сестрама колико jе могао, осим када су ишли “на казан” или када би нешто радили, плиjевили репу или ишли у поље.

– Часне су се сестре држале лоше, иако не могу рећи да су убиjале дjецу, али су их малтретирале и тукле. Сjећам се само jедне добре, часне Витербе, коjа jе осjећала сажаљење према нама. Њу сам касниjе срео, jер jе након рата радила у Воjноj болници на загребачком Кунишћаку – сjећа се Михаjло.

Смртност jе била велика, па jе свакодневно долазио мjесни гробар и дjечjа тиjела покапао на ливади, на коjоj су се покапали Жидови и неки жандари, jер по тадашњим законима православна дjеца нису могла бити покопана на мjесном гробљу.

Ново поглавље Михаjлове приче исписуjе Прва кордунашка бригада, под командом Николе Видовића, коjа 25. аугуста 1942. ослобађа логор.

– Видовић jе добио задатак да иде на Жумберак ширити устанак, али jе самоинициjативно заузео Јастребарско. У наређењу за напад, дан jе задатак да се спале талиjанске бараке, али нитко ниjе знао да смо ми у њима, па jе за партизане било изненађење када смо се поjавили и рекли тко смо. Након виjећања, повели су нас са собом, као и часне сестре коjе су тражиле да останемо и коjе су водили до сљедећег села. Преко дана смо се у шуми скривали од авиона, дошли смо у Св. Јану, а потом кренули за Жумберак. Тражио сам Милорада, али га нисам нашао, jер jе с диjелом дjеце остао у Светоj Јани, ниjе могао наставити пут. По ту су дjецу сљедећег jутра дошли камиони и вратили их у логор – прича Михаjло.

– Друга селекциjа jе била у селу Пећном, гдjе нас jе прегледао доктор и одвоjио нас коjи можемо пjешачити. Дjеца за коjу jе оциjенио да не могу пjешачити остала су у селу и распоређена су по кућама. Чувала су стоку и радила сеоске послове. Након извjесног времена, усташе су у офензиви, како сам касниjе чуо од мjештана, дjецу покупили, одвели до Јазовке, побили и бацили у jаму. Почетком 1990-их навелико су се истраживали наводни злочини партизана: свако мало се чуло како су партизани побили Хрвате, а наjедном и виjест да су побили и дjецу у униформама. Тада jе нетко из владе jавио да се прекине с истраживањем jер су пронађени остаци дjеце коjу су побили усташе – говори Вељић.

Сретан завршетак

Након одласка из Пећног, Михаjло jе с дjецом пjешачио до Коренице, гдjе jе у септембру приступио партизанима.

– Остао сам у jединици до краjа рата, а радио сам свашта, од гуљења крумпира и ношења воде до послова курира – каже Михаjло, коjи jе након рата ишао у тенковску школу у Бањалуци.

– Као официр, почетком педесетих распоређен сам у гарнизон у Јастребарском, гдjе сам био четири године, па сам присуствовао и откривању споменика на мjесту на коjем су дjеца била покапана – открива Вељић.

Рат jе за њега и браћу сретно завршио

– Милорад jе враћен назад у Јаску, а њега и Перу jе нетко, не знам тко, размjестио код тамошњих обитељи. Мама jе након рата чула да су нека дjеца ослобођена из Јастребарског, али да их има и у Копривници. Упутила се онамо и пронашла Милорада и Перу, а са собом jе повела и уjакову дjецу те jош десетеро малишана. Ипак, никада се ниjе сазнало што jе с jедним Михаjловим братићем, сином jедног од двоjице уjака коjи су те 1942. били у партизанима. Тиjеком 1951. долазио сам у самостан часних сестара у загребачкоj Франкопанскоj, jер сам чуо да jе jедна од њих бринула о мом братићу. Но, ни она ни нитко дуги ниjе ми могао или хтио рећи што jе било с њим и тко га jе усвоjио – каже Михаjло, коjи данас не виђа риjетке преживjеле супатнике из логора.

– Па и ондашњу дjецу из свога родног села не познаjем, нисам се у њега ни враћао, долазио бих jедино посjетити родбину – говори Вељић.

Логораши без одштете

Вељић jе врло незадовољан како се данас третираjу страдања дjеце с Козаре, али и други догађаjи из НОБ-а.

– То се скрива под тепих, као да се ништа ниjе догодило. Ослобођење Јастребарског било jе избрисано и из календара Савеза антифашистичких бораца и антифашиста. Неколико сам година самоинициjативно, с jош неколико другова, одлазио онамо и одавао им почаст, да би приjе коjу годину тадашња предсjедница те организациjе, Весна Чулиновић Константиновић, наложила да се то мора обиљежавати – наводи Михаjло.

– У оквиру загребачког СУБНОР-а постоjала jе секциjа дjеце логораша до деведесетих, но када се заратило наjвећи jе дио отишао у Београд или Бањалуку, па jе сада за комеморациjу тешко скупити више од десетак људи – каже Михаjло, коjега тишти и то што за страдања у логорима НДХ-а, за разлику од страдања у њемачким логорима, нитко ниjе добио одштету.

– Само ми коjи смо били у усташким логорима нисмо добили одштету, а деведесетих су нам укинули и неке бенефициjе коjе смо имали на темељу свог страдања.

Извор: Новости

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 26. августа 2017. године.