Како је Тито Дражи преузео команду!

Послератна судбина Југославије кројила се у Вашингтону. Луј Адамич убедио Рузвелта и Черчила да су партизани једини озбиљан партнер

Када су савезници почели полако да очијукају са партизанским покретом Јосипа Броза, и да постепено захлађују односе са југословенском војском у отаџбини, односно са покретом Драже Михаиловића, још је отворено историјско питање које остаје истраживачима да га разреше у времену које је пред нама. Књига Лорен Лис „Американци југословенског порекла и национална безбедност САД у време Другог светског рата“, која би ускоро требало да се појави у преводу на српском језику, могла би да буде један од степеника у истраживању овог дела наше прошлости. Ова вишеслојна књига на добар начин показује односе између националних емигрантских удружења са простора Краљевине Југославије и како се манипулише имигрантима у земљама које су их примиле. Ниједна група, тврди ауторка, не може бити боља илустрација сукоба етничке припадности од заједнице југословенских Американаца. Постојао је дубок етнички и политички сукоб у редовима југословенских Американаца. Ова заједница патила је од оштрог и очигледно непоправљивог раздора између српских монархиста, лојалних краљу у избеглиштву, либералних присталица Тита и партизана, али и оних који су подржавали тренутно стање под окупацијом односно оснивање Независне Државе Хрватске. Међу њима водила се жестока борба. Лорен Лис се посебно бави књижевником Лујом Адамичем, најистакнутијим Американцем југословенског, односно словеначког порекла у САД, који је био један од челних људи левичарске и пропартизанске оријентације.

Адамич је рођен крајем 19. века (1898) у Аустроугарској којој је тада припадала Словенија и као петнаестогодишњак, 1913. емигрирао је у САД, пошто је истеран из школе због учешћа у југословенском националном покрету. Позних тридесетих објавио је неколико успешних романа и постао познат писац који обрађује имигрантске и етничке теме. Адамич је био активан у организацијама које су се залагале за унапређење толеранције како би се премостиле етничке и класне разлике у америчком друштву. Он је, каже Лорен Лис, био контроверзна фигура у круговима Американаца југословенског порекла због текстова у којима се супротстављао диктатури краља Александра и залагао за блиске везе Југославије и Совјетског Савеза.

У једном од својих најчувенијих дела „Сеоба у два правца“ Адамич је предлагао да се амерички новији имигранти организују према земљама порекла у групе које би привремено отишле у Европу после завршетка рата, да пруже савете и помоћ владама које управљају ослобођеним земљама. Циљ ове „сеобе натраг“ био би да се у Европи изведе америчка револуција, како би се успоставиле демократије уместо предратних, дискредитованих режима. Резултат би био стварање демократске европске федерације са јединственом валутом и праведним економским поретком, али са очувањем суверенитета сваке земље посебно. Све ове његове идеје у много чему подсећају на данашњу Европску унију.

Један примерак ове књиге са посветом Адамич је послао Елеонори Рузвелт, уз пропратно писмо у којем је замолио председникову супругу да књигу прочита. Госпођи Рузвелт су се очигледно допале идеје и убрзо је позвала Адамича и његову супругу Стелу на вечеру у Белу кућу. Било је то 13. јануара 1942. године. Адамичови су веровали да ће на вечери бити само са госпођом Рузвелт. На њихово изненађење, придружили су им се председник Рузвелт и британски премијер Винстон Черчил. Међутим, на дневном реду те вечери у средишту пажње нису биле Адамичове идеје и визије из књиге, већ развој догађаја у Европи, што је и иначе била тема Прве вашингтонске конференције која је трајала од 22. децембра 1941. до 14. јануара 1942. године.

Адамич ће ову шансу максимално искористити и својим „пропагандистичким способностима“ почети да ствара атмосферу код кључних државника, за симпатије према комунистичком ослободилачком блоку у Југославији. После овог састанка код Черчила ће све више сазревати идеја да је Дражин покрет великосрпски, а Титов југословенски.

– Британији и Америци, после рата била је потребна Југославија – пише Лорен Лис. – Наравно, уз помоћ Елеоноре Рузвелт наставиће Адамич да Белу кућу бомбардује информацијама које су ишле у прилог партизанским јединицама и маршалу Титу.

Непосредно после рата Луј Адамич је детаље са овог сусрета забележио у репортажи „Вечера у Белој кући“.

Иначе, пре овог и после овог сусрета, све активности Луја Адамича, који је био и председник левичарског и пропартизанског „Уједињеног комитета јужнословенских Американаца“, у јавном животу биле су посвећене афирмацији Брозовог покрета.

ОДНОСИ међу емиграцијом, поготово између Срба и Хрвата су погоршани, нарочито када су на амерички континент почели да пристижу извештаји о усташким злочинима у Јасеновцу и на просторима насељеним српским живљем у новоформираној држави НДХ. Иван Шубашић, бан Хрватске бановине, члан емигрантске владе Краљевине Југославије и њен последњи председник (а од марта 1945. потпредседник у влади Тито-Шубашић), за настали спор оптуживао је српску страну. Нарочито америчко-канадског епископа Дионисија, амбасадора Константина Фотића и песника и дипломату Јована Дучића.

Сава Косановић, син најмлађе сестре Николе Тесле и будући амбасадор Титове Југославије у Сједињеним Државама, био је још „отворенији и загриженији“ у наступима против српске стране. Он је чак тврдио да су текстови у „Американском Србобрану“ о „наводним хрватским језивим злочинима над Србима, ништа друго до немачка пропаганда чији је циљ да се скрене пажња са крвавих злочина које су чиниле немачке јединице у Србији“.

Слично се понашао и Стојан Прибићевић, син познатог предратног политичара Светозара Прибићевића. Каква коинциденција, Косановић је био генерални секретар Прибићевићеве Самосталне демократске странке. Стојан је тврдио да је нацистичка пропаганда о хрватским злочинима, која је нашла пут до „Американског Србобрана“, у ствари потиче из Југославије од људи из војске који тврде да су четници, а у ствари су повезани са Недићевим режимом. Прибићевић и Сава Косановић су обећали владиним функционерима из Вашингтона да ће доставити комплетну документацију о њиховим наводима. Наравно, то никада нису урадили јер је време показало да су текстови у „Американском Србобрану“ били тачни.

После рата, Луј Адамич је остао привржен Титовој Југославији. Његова смрт остала је и до данас неразјашњена. На фарми, близу Милфорда у држави Њу Џерси, 4. септембра 1951. нађен је у запаљеној кући, у соби на спрату, са два метка у лобањи и пушком у крилу.

Управо је био завршио књигу „Орао и корење“ коју је посветио разјашњењу сукоба Совјетског Савеза и Југославије за америчке читаоце. При крају рукописа учестале су претње. У последњем разговору са човеком из наше амбасаде, рекао је „да мисли да му претње стижу са крајње деснице, од усташа и сличних“. ФБИ, америчка федерална полиција, одбила је да води истрагу поводом његове смрти.

РОЂАК КРАЉЕВИЋА МАРКА

Занимљива је једна епизода из Адамичевог живота, коју је он објавио у „Биографији“, када је тек стигао на амерички континент. Пошто није имао од чега да живи, постао је професионални војник. Како је био најмлађи у чети добио је и додатну обавезу да одржава командирову канцеларију. И док је једном чистио просторију наишао је поручник и заподенуо разговор. И одмах га је упитао одакле је и шта је по националности. Пошто му никако није успевало да објасни како је из Аустроугарске а Словенац, скратио је своје муке и рекао: „Ма, ја сам Србин, из Србије“. Старешина се измакао, погледао га са дивљењем и упитао: „А да ли ти је можда рођак Краљевић Марко“. Отишао је до стола и Адамичу пружио књигу у којој је на немачком језику био избор наше народне поезије.

СЛОВЕНЦИ НАЈБРОЈНИЈИ

* Према попису из 1940. године, 383.000 Американаца навело је Југославију као земљу свог порекла, 178.000 су били Словенци, 115.000 су били Хрвати, а само 37.000 су били Срби.

* Од тога, 160.000 Американаца југословенског порекла, било је рођено у Југославији, 61 одсто су били натурализовани амерички грађани.

* Већина их је била концентрисана у индустријским америчким државама – Охајо, Пенсилванија, Илиноис и Мичиген.

Аутор: Иван Миладиновић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Годишњица погибије 12 равногораца у селу Кусатку

„У Југославији су била два покрета отпора – четнички и партизански“

Највећа контроверза НОБ-А Ђилас: Зашто смо скривали да преговарамо са Немцима

Владан Ивковић: Српске издаје, коначни дио