Kako je SFRJ sistematski uništavana: Strah od srpskog pitanja

Tito odbio „Plavu knjigu“, materijal o ponižavajućem statusu Srbije. Zapadni bankari su tražili ukidanje prava veta pokrajinama u Srbiji

O rasturanju bivše Jugoslavije od 1991. u njenim nekadašnjim republikama, ali i širom Evrope, napisane su čitave biblioteke, podignute mnoge optužnice i izrečene brojne pravosnažne presude. Opšte je mesto da su sve važne činjenice otkrivene i obelodanjene. I da se tome malo šta može dodati i oduzeti.

Međutim, taj proces raspada trajao je poduže, više od dve decenije, i u najmanju ruku postoje nekoliko datuma sloma Jugoslavije – i barem još dva glavna aktera njenog demontiranja. Pored Slobodana Miloševića, Franje Tuđmana i Milana Kučana, koji su zvanično 1991. prvi digli ruku na ono što je bila zajednička država, postoji još nekolicina aktera njenog demontiranja.

Jedan od prvih datuma gašenja Jugoslavije nesporno je usvajanje amndmana (na Ustav iz 1963) u proleće 1971. U fazi njihovog nastajanja dolazi do sukoba između Josipa Broza i srpskog rukovodstva. Marko Nikezić i njegova ekipa bili su za javnu raspravu, ali Hrvatska i Slovenija su to, uz podršku Tita i Kardelja, definitivno odbile.

Suština amandmana može da se shvati iz reči Edvarda Kardelja u Ustavnoj komisiji, povodom amandmana XX, koji je doslovno rekao:

– Nije pitanje u tome da li je Jugoslavija savezna država ili savez država? Za nas je to na kraju krajeva sasvim sporedno pitanje… Jedino što tu nedostaje i što bih ja dodao je i u autonomnim pokrajinama (u čl. 1)… Očito je da danas nismo spremni da prihvatimo takav položaj AP unutar republike, da one budu izjednačene sa pozicijom republika u Federaciji – govorio je tada Kardelj.

To je, međutim, ostavio za narednu fazu, koja je vrlo brzo nastupila u toku pripreme Ustava iz 1974.

Krajem marta te 1971. ustavni amandmani su usvojeni, a u šta će oni pretvoriti Jugoslaviju, najbolje je video profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Mihailo Đurić:

– Jugoslavija se ustavnim amandmanima svodi gotovo samo na geografski pojam, budući da se na njenom tlu ili, tačnije, na njenim razvalinama, i to pod maskom doslednog razvijanja ravnopravnosti između naroda koji u njoj žive, uspostavlja nekoliko samostalnih, nezavisnih, čak međusobno suprotstavljenih nacionalnih država – naglasio je Đurić.

I rekao je još:

– Ovi amandmani uvode Jugoslaviju u poslednju njenu raskrsnicu.

Mnogo godina kasnije, u svojim memoarima, hrvatski lider iz tog vremena će reći da će „svi njihovi zahtevi iz 1971. godine činiti temelj Ustava iz 1974. godine“. Ostala je zabeležena i njegova izjava u Crnoj Gori, tokom večere sa rukovodstvom ove republike (Veselin Đuranović, Vidoje Žarković, dr Žarko Bulajić…), kojoj je prisustvovao i Veljko Vlahović: „Srbiju ćemo svesti između Užica i Beograda“. O ovom incidentu je dr Žarko Bulajić, predsednik Izvršnog veća Crne Gore, izvestio svog kolegu u Srbiji Milenka Bojanića, a ovaj je to preneo Marku Nikeziću. Na sastanku kod Tita, 14. marta 1971, Nikezić je otvoreno rekao šta se sprema Srbiji. Pored Marka bio je Veljko Vlahović, koga je očigledno izdalo „crnogorsko čojstvo“ te je „kukavno ćutao“. I Tito je bio zbunjen, pa nije reč progovorio.

Bilo je kako je bilo. Srpsko rukovodstvo nije uspelo da spreči ustavne promene koje će izroditi silna iscrpljivanja, ekonomsku nefunkcionalnostu, razne oblike državnih kriza. I dovesti Srbiju u ponižavajući ustavnopravni položaj. Tad nastaje i ona čuvena premisa „slaba Srbija, jaka Jugoslavija“.

Nije bilo potrebno ni dve godine od donošenja Ustava 1974. godine, pa da se u Srbiji osete sve njegove posledice.

U pravosuđu je od svih organa u Republici, jedino Vrhovni sud i Republičko javno tužilaštvo imalo funkciju za celu republiku. Viši privredni sud, Sud udruženog rada i drugi pravosudni organi vršli su funkcije isključivo na teritoriji Republike, ali ne i na teritorijama pokrajina. Uz to, Vrhovni sud Srbijeje imao posebno telo koje je bilo sastavljeno od jednakog broja sudija Vrhovnog suda Srbije i sudija vrhovnih sudova pokrajina. Povrh svega radilo se na donošenju tri odvojena krivična zakonika.

Pokrajine su odbile i donošenje zajedničkog zakona o medijima. „Nova praksa“ se osećala i u zatvaranju obrazovnog sistema.

Nacrt zakona o narodnoj odbrani nije mogao da bude donesen jer su pokrajinski odbijali subordinaciju u sprovođenju odbrane. Primer ovakvog odnosa je bila i vojna vežba „Odbrana vojvodine u zimskim uslovima“, održana u okolini Pančeva. Vežbi su prisustvovali isključivo funkcioneri Pokrajine Vojvodine. Niko iz Republike nije pozvan.

Slično je bilo u policiji i službama bezbednosti. U saveznim organima delegati iz SR Srbije i pokrajina nastupali potpuno neujednačeno i razbijeno. Druge republike su nastupale organizovano zastupajući svoje interese.

Nije pošteđen ni sport. Prvenstva su se održavala po pokrajinama i centralnoj Srbiji, pa su prvaci sva tri dela odlazili na savezna takmičenja.

Paraliza Republike Srbije je bila potpuna, ukupan društveni i privredni život je trpeo u svim segmentima. Pokrajine su imale pravo veta na sve odluke organa upravljanja u Srbiji, a potpunu samostalnost na svojim teritorijama.

ZAPAD PROMOVIŠE MILOŠEVIĆA
SUZAN Vudvord, profesor sa američkog univerziteta Prinston, u knjizi „Balkanska tragedija, haos i raspad“ piše da je na promociju Slobodana Miloševića uticalo držanje Međunarodnog monetarnog fonda, zapadnih banaka i vlade SAD. – To, pre svega, zbog toga što je viđen kao ekonomski liberal i politički konzervativac koji bi imao autoriteta da implementira reforme koje su oni zahtevali – navela je Vudvordova.

Suočeno sa stvarnošću Predsedništvo Srbije formira radnu grupu koja je imala zadatak da pripremi radni materijal za raspravu o svim navedenim problemima sa namerom da u njenoj završnici bude uključen sam Tito. Materijal nazvan „Plava knjiga“ je bio završen i predat 5. januara 1977. godine. Pisan je vrlo obazrivo i u njenim zaključcima se upozorava da je dovedena u pitanje ustavna uloga i Republike Srbije da – kao i druge republike – ima funkciju nacionalne države srpskog naroda:

– S obzirom na izražene tendencije dezintegracije republike kao celine i na sve izrazitije diferenciranje tri odvojena područja, slabo ili samo formalno međusobno povezana, može se otvarati pitanje da li srpski narod, ravnopravno sa drugim narodima Jugoslavije ostvaruje svoje istorijsko pravo na nacionalnu državu u okviru jugoslovenske federacije koja počiva na principu nacionalnog samoopredeljenja – napisano je tada.

Rad na ovom ekspertskom materijalu podelio je rukovodstvo u Srbiji.

Protiv „Plave knjige“ su bili Miloš Minić, Živan Vasiljević, Momčilo Dugalić, Stevan Doronjski, Dušan Alimpić, Dušan Popović, Mirko Popović, Radovan Vlajković, Nandor Major, Fadilj Hodža, Kolj Široka, Ali Šukrija, Mahmut Bakali, Džavid Nimani… Oni su agresivno nastupili protiv „Plave knjige“, i tražili su odgovornost za pokretače ustavnih promena Dražu Markovića, Dušana Čkrebića, Đorđa Lazića, Ivana Stambolića,koji je tada bio sekretar Izvršnog komiteta CK SK Srbije.

Predstavnici CK Srbije, CK Vojvodine i CK Kosova susreli su se sa Titom 27. jula, koji je bio pozvan da arbitrira u ovom sporu republike sa pokrajinama. „Plava knjiga“, posvećena problemima u narodnoj odbrani, planiranju, sudstvu, bezbednosi i kadrovskim pitanjima je odbačen.

Strah od otvaranja „srpskog pitanja“, je bio veći od blokade funkcionisanja republike. Odbacivanje „Plave knjige“ je kraj drugog dela dramatične završnice koja će nastupiti 1991. godine.

Treći deo počinje više od deset godina posle Titovog odlučnog ne, 27. jula 1987.

Na scenu stupa Međunarodni monetarni fond i traži od Jugoslavije promenu ustavnog sistema kao preduslov modernim reformama u privredi, finansijama i tržišnoj ekonomiji. Uz drugi stend-baj aranžman MMF traži da se veto republika na saveznom nivou ukine, i tu se posebno spominje apsurdnost prava veta pokrajina unutar Srbije.

Posle više od dve godine jalovih rasprava između branilaca postojećeg stanja i reformatora, pod ogromnim pritiskom MMF, Predsedništvo CK SKJ predložilo je republikama i Saveznoj skupštini 21. januara 1987. godine preko 120 amandmana na Ustav SFRJ iz 1974. Ključni amandmani su predviđali i veća prava Srbije nad pokrajinama. Sve ono što je pre deset godina odbacio Josip Broz Tito. Ipak, to će, za one koji se sećaju, biti tek početak dramatične završnice.

Dužnička klopka u koju je zapala Titova „obećana zemlja“ primorala je MMF da traži neophodne ustavne promene, posebno uskraćivanje prava veta, koje je paralizovalo saveznu vladu, ali i Srbiju, kao preduslov za privrednu reformu. Međutim, to je izazvalo burnu reakciju republičkih i pokrajinskih lidera.

Da li je neophodno prebrojavati koliko je Jugoslavija imala šansi da opstane. Koliko su puta to onemogućavali Josip Broz, Edvard Kardelj i njihovi sledbenici, među njima mnogi i iz Srbije. Njima je očigledno bilo važnije da se Srbiji saseku oba krila (pokrajine) nego opstanak države. Ostaće zapamćena i jedna izreka iz tog vremena „Ako pokrajine nisu protiv Srbije, onda i nisu potrebne“!

Ivan MILADINOVIĆ

Večernje NOVOSTI

Vezane vijesti:

KOSTA ČAVOŠKI: Kako su komunisti razbili državu srpskog naroda!

Tito namerno razbio SFRJ?

Huškanje na ubijanje