Kako je otkriven hrvatski špijun među srpskim poslanicima?

Sumnje da je neko obaveštajac teško se razjašnjavaju i svaki takav razjašnjen slučaj poprima razmere obaveštajne afere, ponekad i na svetskom nivou. Raskrinkan je jedan od trojice predstavnika srpske manjine u hrvatskom Saboru Mirko Rašković, jer je u potpunosti dokazano da je hrvatski špijun.

Piše: Ljuban Karan

Ovoga puta u pitanju je balkanska afera, a sam slučaj je razjasnila obaveštajno-bezbednosna služba (agencija) koja ga je svojevremeno i zavrbovala da radi protiv svog naroda. To se ne dešava baš često. Takva dokumenta mogu se zarobiti ili eventualno ukrasti preko dobro poziconiranog kontrašpijuna, ali da sama tajna služba javno objavi takav dokument vrhunske tajnosti, to nije skoro viđeno.

Sve obaveštajne službe sveta rade slično, proučavaju slabosti ljudi na izvoru podataka, i najčešće žrtve su im pohlepne i alave ličnosti slabog morala. Nesumnjivo da je Mirko Rašković, jedan od lidera Samostalne demokratke srpske stranke, SDSS, bio upravo takav. Ustvari, njegova karijera špijuna je mnogo duža od karijere političara. Ključne obaveštajne poslove obavio je za hrvatsku stranu onda kada je to bilo najvažnije, za vreme planiranja i samog izvođenja napada hrvatskih bojovnika na Knin prilikom zločinačke vojne operacije „Oluja“. Iako je trenutno kao civil na vezi Sigurnosno-obaveštajne agencije, SOA, kao civilne hrvatske tajne službe, u ratu ga je na vezi držala tadašnja Sigurnosno-informativna služba Ministarstva odbrane Hrvatske, SIS.

Bilo bi dobro da je Rašković jedini sporan u vrhu SDSS. Vrh ove vodeće srpske stranke u Hrvatskoj je direktni saučesnik u izdaji Raškovića, i to nije teško dokazati. Prvo. lično Pupovac i Stanimirović, na predlog tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Ivana Jarnjaka, organizovali su povratak Raškovića u Hrvatsku davne 1996. godine.

Dok je hrvatskoj političkoj eliti jedino važno ko će sastaviti vladu, i u toj borbi ne biraju sredstva, samo oni koji su nekada radili u bezbednosnim službama shvataju da im se desila katastrofa i da će ova neoprezna i nepotrebna provala tako važnog obaveštajca imati dalekosežne teške posledice. Posledice su tim teže što se radi o odlično pozicioniranom, potpuno proverenom, pozdanom i iskusnom – razrađenom obaveštajcu, kome više takoreći i ne trebaju instrukcije a koji još uvek radi na veoma važnim operativnim poslovima u specijalnim operacijama protiv srpske manjine i Srba uopšte. Javna objava dokumenta SOA oteraće sve njihove ostale obaveštajce među srpskim korpusom u Hrvatskoj u mišiju rupu jer im niko neće moći razbiti strah da će se u budućnosti to i njima dogoditi. Da će zbog tuđe neopreznosti ili greške biti pribijeni na stub srama među sopstvenim narodom, koji ih trenutno gleda kao svoje predstavnike i ugledne građane. Ovi ljudi žive dvostruki život i u stalnom su strahu da će se osramotiti ne samo u svojoj sredini gde žive nego i pred rodbinom, pa čak i u samoj porodici.

Karamarkov očaj zbog demaskiranog špijuna

Nije čudo da je prvi reagovao Tomislav Karamarko, i verovatno to nije učinio kao predsednik HDZ, nego kao profesionalac, bivši bezbednjak i obaveštajac, jer je svojevremeno bio direktor SOA i kasnije ministar unutrašnjih poslova Hrvatske. Iskreno snužden i razočaran, kao čovek kome je propao višedecenijski trud, doslovno je rekao: „Ovde je reč o tome da neko obaveštajnu delatnost u prošlosti i hrabrost i lojalnost jednog čoveka prema Hrvatskoj državi jeftino kristi u dnevno političke svrhe“. Nije se Karamarko ovde uplašio zbog jednog Raškovića, nego se, kao iskusan rukovodioc službi, upitao šta će sada biti sa ostalim hrvatskim obaveštajcima među Srbima.

Rašković je bio dobro maskiran u srpskog patriotu, ali ga je demaskirala nezajažljiva pohlepa. Nije mu bila dovoljna suma kojom je kupio još jednu skupu kuću, nije mu bila dovoljna visoka plata dožupana Šibensko-kninske županije koja je u visini oko 1.500 evra, hteo je još jer je smatrao da njegov doprinos Hrvatskoj u borbi protiv Srba iz Hrvatske nije dovoljno nagrađen. Hteo je privilegovanu penziju koju Ministarstvo odbrane Hrvatske daje samo posebno zaslužnim braniteljima (sasvim je moguće da su mu operativci SIS svojevremeno to i obećali), i to je bilo pogubo za njega. Razne udruge hrvatskih branitelja, kojih ima kao gljiva posle kiše, ništa drugo i ne rade nego traže neka prava za koja smatraju da su im uskraćena. Mnogi nezadovoljnici među hrvatskim braniteljima smatraju da su oštećeni i zakinuti i na nekoj su vrsti dežurstva da li će neko ostvariti pravo a da to nije zaslužio. Upoređivali su registar branitelja i ostvarene penzije i, gle, Raškovića nisu našli u registru. Sem toga, lokalni Hrvati dobro su znali da je on za vreme sukoba bio na srpskoj strani i da mu stoga ne pripada nikakva prestižna penzija. Oni nisu mogli znati za perfidne obaveštajne kombinacije i igre SOA.

Nije tačno da do završetka ovih izbora Pupovac i saradnici nisu znali da je Rašković izdajnik – itekako su znali, ali im to nije smetalo. Smetalo im je jedino što im je odneo jedan od tri mandata u Saboru.

Šefovi hrvatskih službi zaboravili su jednu stvar koju zna svaki bezbednjak – da špijuni nikada ne idu u penziju. Tako ovu aferu nije proizvela samo Raškovićeva pohlepa, nego sistemski problemi, ne samo SOA nego Hrvatske države jer nisu našli načina da nagrade špijune drugačije nego da ih provlače kroz državne papire koji su javni i svima dostupni. Obaveštajno-bezbednosne službe (agencije) sa dužom istorijom i tradicijom to su davno rešile i njima se to ne može dogoditi, dok hratske službe još boluju od dečijih bolesti.

Rašković je svesno i dobrovoljno radio protiv interesa svog naroda, Vojske RS Krajine, kojoj je pripadao i imao čin kapetana prve klase i države u kojoj je u to vreme živeo – RS Krajine. Rašković je dojavljivao hrvatskim zločinačkim postrojbama kako da pogode i pobiju vojnike kojima je komandovao i kako da pobiju i proteraju narod koji je branio.

U svakom slučaju hvala im jer su srpskom korpusu otvorili oči, i sigurno će ih naterati da u budućnosti mnogo više povedu računa ko ih zastupa i brine o njihovim interesima. Ne treba očekivati da će se ovakav slučaj ponoviti i da će nam hrvatska država ponovo izručiti nekog špijuna iz naših redova na tacni kao što su sada uradili. To su neponovljive stvari, jer je u njihovim državnim i bezbednosnim ustanovama zavladala prava panika. Groničavo rade na tome da energično preseku sve potencijalne mogućnosti curenja informacija i revidiraju način čuvanja i korištenja strogo poverljivih podataka.

Neće im biti lako da naprave bezbedan i siguran sistem zaštite svojih špijuna jer Mirko Rašković nije ni prvi ni jedini srpski izdajnik koga su uredno provukli kroz svoje državne papire. Kada bi srpske stranke i organizacije u Hrvatskoj bile malo bolje organizovane, sada im ne bi bio veliki problem da dešifruju i neke druge koji odavno rade u korist njihove štete. Upravo tako, ova afera daluje kao da im je provaljena šifra. Nije sada teško Raškovića upotrebiti kao šablon, uporediti ga sa drugima iz svojih redova i tako otkriti i druge hrvatske „junake i zaslužne građane“ a ustvari dobro plaćene špijune. Dobro se zna da u obaveštajnom radu nema ništa pogubnije od šablonskog rada, tako da bi se kompletna situacija i klima mogli iskoristiti za razbijanje hrvatske obaveštajne mreže među Srbima.

Dometi Raškovićeve izdaje?

SOA je ispravno registrovala i vodila Mirka Raškovića kao svog obaveštajca. On jeste bio obaveštajac – nikako saradnik. Saradnik radi za bezbednosnu službu svoje zemlje i svog naroda, a obaveštajac za stranu i za strance. Rašković je svesno i dobrovoljno radio protiv interesa svog naroda, Vojske RS Krajine, kojoj je pripadao i imao čin kapetana prve klase i države u kojoj je u to vreme živeo – RS Krajine. Sama hrvatska strana kaže da je dostavljao i vojne podatke. Šta to znači? To znači da je dojavljivao hrvatskim zločinačkim postrojbama kako da pogode i pobiju vojnike kojima je komandovao i kako da pobiju i proteraju narod koji je branio. Hrvatska vojska je bila opremljena vrlo kvalitetnim sredstvima veze, pa su tako i svoje špijune opremali malim i veoma podesnim radio stanicama. Takav čovek svakome mora da se zgadi, pa i protivniku. Niko ne voli i ne poštuje izdajnike, pa i onda kada mu dobro donose, zato Raškovića danas i Hrvati pljuju. A trebalo bi da mu budu zahvalni, jer je on ipak doprineo tome da pogine manje hrvatskih agresora na račun srpskih vojnika i civila i da Hrvatska potpuno ovlada srpskim teritorijama u Hrvatskoj. Ustvari, on je plaćenik jer ga je Hrvatska zbrinula novcem i beneficijama, taman posla da ga još i poštuju.

Da li je to kraj i da li je stavljena tačka na domete Raškovićeve izdaje? Da li sve ostaje na zlu koje je već počinio? Kamo sreće da je tako, ali nije. Tragovi njegovog izdajničkog delovanja vidljivi su na svakom koraku, bez mogućnosti da se brzo neutrališu. Posledice njegovog izdajničkog i špijunskog delovanja unazađivaće i budući status srpskog naroda u Hrvatskoj. Ako se bez novih izbora formira Vlada Hrvatske, Rašković će ući u Sabor kao nezavisni zastupnik srpske manjine i niko u tome ne može da ga spreči. Kako će ih zastupati nije teško proceniti – onako kako ih je zastupao i branio prilikom napada ustaških bojovnika na Knin, gde je direktno odgovoran za mnoge srpske žrtve. I to nije sve zlo koje će snaći tamošnje Srbe.

Ako bude drugih izbora i ako ovaj ćutljivi, zadrigli i polunasmejani lik ne bude ponovo izabran, za Srbe to ništa ne znači u pozitivnom smislu. On je u svojoj Županijskoj organizaciji SDSS dugogodišnjim radom tako postavio kadrove da će oni sigurno nastaviti njegovim izdajničkim putem. Nakon Raškovićeve ostavke u kninskom ogranku SDSS zamenjivao ga je Gojko Dmitar, koji nakon ove obaveštajne afere i bruke nije imao nikakvu primedbu na Raškovićev politički rad i delovanje u prošlosti, nego samo reči hvale. Branio ga je tako što je odobravao njegovo povezivanje sa HDZ uz tvrdnju da oni u Šibensko-kninskoj županiji imaju odličnu saradnju sa njima, a za šta je najviše zaslužan upravo Rašković. Njegov špijunski rad nije ni pomenuo što jasno govori da su istomišljenici. Dok se Rašković krije od javnosti, Dmitar je bio njegov glasnogovornik i branitelj. Za v. d. presednika SDSS Šibensko-kninske županije izabrana je Raškovićeva rođaka Anja Šimpraga, tako da je i njihovo buduće delovanje potpuno jasno i potpuno katastrofalno za Srbe.

Zašto vrh SDSS nije ništa preduzeo?

Bilo bi dobro da je Rašković jedini sporan u vrhu SDSS. Vrh ove vodeće srpske stranke u Hrvatskoj je direktni saučesnik u izdaji Raškovića, i to nije teško dokazati. Prvo. lično Pupovac i Stanimirović, na predlog tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Hrvatske Ivana Jarnjaka, organizovali su povratak Raškovića u Hrvatsku davne 1996. godine kako bi ga uključili u politički život SDSS. Zašto baš njega? Da li je bilo teško zaključiti ko je Rašković ako za njega interveniše Jarnjak, kao nekakva suprotna strana u pregovorima oko mirne reintegracije Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema u Hrvatsku?

Drugo, naravno da su znali sve o njegovom imovinskom stanju koje nije primereno njegovim primanjima, a nisu ništa preduzeli da ispitaju stvar. Za dvadeset godina nisu primetili ništa sumnjivo. A kako bi nešto i peduzimali kada je i njihovo imovinsko stanje sporno. I, treće, najvažnije. Nije tačno da do završetka ovih izbora nisu znali da je Rašković izdajnik – itekako su znali, ali im to nije smetalo. Smetalo im je jedino što im je odneo jedan od tri mandata u Saboru. Još u januaru 2013. godine Jovan Ajduković, predsednik vukovarske Naše stranke, koja okuplja Srbe iz Istočne Slavonije, izjavio je sledeće:

„Visoki dužnosnik SDSS Mirko Rašković, koji obavlja dužnost dožupana Šibensko-kninske županije, ne nalazi se u samom registru branitelja, ali dugi niz godina uredno prima vojnu mirovinu MORH u iznosu od 7.312,67 kuna za izuzetan doprinos u obrani suvereniteta Republike Hrvatske.

Uverenje koje mu je bilo neophodno da ostvari pravo na spomenutu mirovinu i koje govori o njegovom ratnom putu od 1991. do 1995. potpisao je bivši ministar MUP a sadašnji predsednik HDZ Tomislav Karamarko“.

Ajduković je tražio od svih političkih i državnih subjekata da se izjasne povodom ove tvrdnje, ali se niko nije oglasio niti dao izjavu. Svi su ćutali, Rašković, Pupovac i Stanimirović, a ćutali su i Karamarko i ministar branitelja Predrag Matić. I kako nakon ovoga Pupovac i Stanimirović mogu reći da nisu ništa znali i da ih je Rašković svojim ponašanjem iznenadio? Zato pitanje nije da li su znali, to je jasno, nego zašto su ćutali? Ako ne daju odgovor na ovo sasvim normalno pitanje, biće pritisnuti elementarnom logikom da su morali da ćute jer su i sami ucenjeni, podmićeni ili na drugi način kompromitovani.

Mogu li Srbi da se suprostave?

Činjenica koju više nikome ne treba dokazivati je da i ovo malo Srba što je ostalo jedva opstaje u Hrvatskoj. Njihovo političko udruživanje i delovanje odvija se uz velike poteškoće i ometanja, uz konstantane rizike i opasnosti po elementarnu bezbednost. U tim uslovima oni nisu u stanju da se sami zaštite od perfidnog subverzivnog delovanja jakih i dobro organizovanih i opremljenih državnih insitucija kao što su bezbednosne službe. Jake političke stranke i partije u bilo kojoj državi u stanju su i same da se uspešno bezbednosno štite, male i slabe ni slučajno. Postaju ranjive i nestabilne pod kišom pretnji, ucena, obećanja i pomićivanja, i to se upravo događa sa strankama Srba u Hrvatskoj.

Srpske službe moraju znati ko predstavlja Srbe u Hrvatskoj i ko je među njima izdajnik. Ako to ne znaju – a upravo je tako – znači da ne znaju ništa od suštinskog značaja za opstanak Srba na područjima gde vekovima žive.

Zato nikoga ne treba da čudi što se proces iseljavanja Srba iz Hrvatske nastavlja jer je to tajni hrvatski projekat, koji se uspešno sprovodi preko tajnih službi. O obrnutom procesu – povratku izbeglih Srba – nema govora i neće ga biti u dogledno vreme. Insistiranje i pritisak međunarodne zajednice po ovom pitanju više se i ne oseća – ako ga je ikada i bilo.

Srbija u svemu tome nebi smela biti pasivna, a utisak je upravo takav. Srpske obaveštajno-bezbednosne službe deluju nezainteresovano kada je srpski korpus u Hrvatskoj u pitanju. Svakako da njihovo veliko uplitanje u hrvatske političke prilike ne bi bilo dobro, ali isto tako ne bi trebalo gledati skrštenih ruku šta se tamo sa Srbima događa. Ako ništa drugo, srpske službe moraju znati ko predstavlja Srbe u Hrvatskoj i ko je među njima izdajnik. Ako to ne znaju – a upravo je tako – znači da ne znaju ništa od suštinskog značaja za opstanak Srba na područjima gde vekovima žive.

Srbi iz Hrvatske zaslužuju da ih predstavljaju visokomoralni, sposobni i obrazovani ljudi sa visokom bezbednosnom kulturom i dobrim poznavanjem načina rada bezbednosnih službi kako bi bili otporni na svaki nasrtaj i kako bi znali da se zaštite. Ljudi koji će znati da prepoznaju podmićene i ucenjene u svom okruženju po nekim spoljnim manifestacijama i njihovim postupcima. Koji će imati volje i smelosti da takve na vreme uklone iz političkog života srpske manjine umesto da im dozvole da rovare dvadeset godina. Ne treba očekivati da će se ponovo pojaviti dokumenti slična onim koji su raskrinkala Raškovića. To je bila kardinalna greška hrvatske službe bezbednosti i neće se ponoviti. Svaka služba maksimalno štiti svoje obaveštajce, pa će tako raditi i Hrvati.

Nakon obaveštajne afere Rašković potpuno je jasno da Srbi u Hrvatskoj moraju napraviti široku i hitnu analizu i internu proveru svojih kadrova. Ne samo vodećih nego i po dubini. Jasno je da su hrvatske obaveštajno-bezbednosne službe preko svojih špijuna proširile i ojačale svoju obaveštajnu mrežu. Ne treba tu tražiti sudske dokaze da je neko špijun jer to mogu uraditi samo profesionalne službe sa kojima Srbi u Hrvatskoj ne raspolažu. Dovoljan dokaz je zagonetna imovina, čude privilegije od strane hrvatske države i čudne i nelogične političke odluke. I u nauci ima posrednog zaključivanja pa niko u zaključke ne sumnja. Niko nije video crne rupe u svemiru, ali se zna da one postoje jer snagom svoje gravitacije savijaju svetlost.

Izvor: PRAVDA

Vezane vijesti:

Hrvatski ratni špijun na izbornoj listi SDSS-a

Srbin, hrvatski špijun opet izdao Srbe i priklonio se HDZ-u