Како је Францетић искочио из ТВ „Календара“ ХРТ-а

Руководство „Хрватске телевизиjе“ позвало jе уредника Владимира Брнардића на разговор, да обjасни величање усташе Францетића.

Оваj се, како jављаjу загребачки медиjи,
и ниjе нешто жестоко бранио, ослањаjући се на теориjу да jе Францетић историjска
личност коjу неки виде као ратног злочинца, а неки као великог хрватског хероjа
Пуних 12 година „Хрватска телевизиjа“ негуjе емисиjу коjа шири мржњу према Србима
и Србиjи, релативизуjе усташтво, НДХ, Павелићеве ратне злочинце, а ових дана смо
дочекали да Јуре Францетић буде представљен као хероj. Али, они коjи су се побунили
против тога показали су и своjе рђаво лице.
ЦРНА ЛИНИЈА МРЖЊЕ Колико год да их има и колико год да су истраживања
jавног мишљења корисна, чак инспиративна, jедно истраживање у Хрватскоj никада неће
бити проведено – оно са питањем: Какав однос имате према Независноj Држави Хрватскоj?
Због страха од могућег резултата, Туђман jе своjевремено рекао да jе та држава била
„тисућљетни сан хрватског народа“, и по томе би све требало да буде jасно, али време
се променило, са њим и ставови, кажу у Хрватскоj, па у центар ове приче уводимо
садашњи однос Хрвата према НДХ, дванаест година после Туђманове смрти, после одласка
на онаj свет и Гоjка Шушка, човека коjи jе деведесетих, заjедно са Туђманом и наjближим
сарадницима, унео у политички живот Хрватске одвратни задах усташтва. Где jе данашња
Хрватска у односу на Павелићеву државу, њене главне протагонисте, министре, „ратне
витезове“, стратишта као што су Јасеновац, Јадовно, Глинска црква…
Садашња коалициона влада Хрватске, истина, има врло jасан отклон од Павелићеве државе,
посебно то налазимо код председник те владе Зорана Милановића, али се зато нескривене
симпатиjе према НДХ и усташтву генерално гнезде и на местима коjа та влада контролише
или може да их контролише. Наша прича узима пример „Хрватске телевизиjе“, без сумње
наjутицаjниjег медиjа у тоj држави, коjи jе недавно добио ново руководство, на челу
са Гораном Радманом.
Неко се можда и сећа, Радман jе већ био генерални директор Телевизиjе, али у време
када се она звала ТВ „Загреб“. Тамо се нашао 1987. године, као наjперспективниjи
млади комуниста Хрватске, са свега 27 година иза себе. Радман jе 1984. године на
стадиону ЈНА у Београду примио Штафету младости као председник Социjалистичке омладине
Југославиjе, и то у џемперу, разбарушене косе, танак, насмеjан. Био jе сан многих
девоjака. Са места директора ТВ „Загреб“ отерали су га ХДЗ и Анте Врдољак. После
тога Радман добиjа посао у „Маjкрософту“ и релативно брзо напредуjе до шефа тог
пословног система за jугоисточну Европу.
Пре четири године, кад су га питали хоће ли учествовати у тадашњоj изборноj трци
за генералног директора ХТВ-а, одговорио jе да му не пада на памет, додаjући да
се на ХТВ не би вратио чак ни да га зову. Сада га jе позвао Милановић и Радман jе
позив прихватио. Кажу, без размишљања.
Коначну одлуку, у складу са законом, донео jе Хрватски сабор у коjем, разуме се,
Милановић и Весна Пусић имаjу већину. Неких значаjних промена у програмском смислу
на тоj телевизиjи jош увек нема, наjава тих промена има, али се за то време кроз
разне емисиjе „Хрватске телевизиjе“ и даље провлачи црна линиjа односа, укључуjући
мржњу, према Србима и Србиjи.
БАЈКА О ХРВАТСКОМ АНТИФАШИЗМУ Једна редакциjа у систему ХТВ-а, коjа
прави ТВ „Календар“, посебно jе активна на тим пословима. У питању jе историjско-документарна
емисиjа, у траjању од десетак минута, са неколико реприза у току 24 сата. Класика
на свим националним каналима; подсећање на догађаjе из прошлости, годишњице рођења
или смрти великих имена из света науке, уметности, политике. Тако jе било и на ХРТ-у,
до 2001. године, одласка у пензиjу уредника Владимира Фучиjаша и доласка на његово
место Обрада Косовца. Писао сам о тоj чудовишноj поjави у људском облику, па да
се понављам, само у наjкраћем; оптерећен сопственом комунистичком биографиjом, пореклом,
именом и презименом коjе се ни уз наjвеће муке не може „превести“ на хрватски, Обрад
jе нову власт дочекао као Хрват спреман на све. Е, сад, ту можете да замислите шта
jе све мислио да мора испунити како би га пригрлили они коjе jе своjевремено прогањао
са позициjе уредника „Дневника“ ТВ „Загреб“. Чак jе тих дана снимио и филм о „злочинцу
Степинцу“, звао се „Пут издаjе“.
Туђману и Врдољаку били су неопходни послушници коjи како-тако знаjу телевизиjски
занат, а Косовац га зна, па кад се jош почео ударати у хрватска прса, ниjе било
дилеме: Даj га овамо. Године 1999. изабран jе за главног уредника „Хрватске телевизиjе“,
али се задржао кратко, годину дана. Помеле су га оне претумбациjе после Туђманове
смрти и парламентарних избора у коjима велика коалициjа са Рачаном на челу преузима
власт. Помакнут са руководећег места Косовац остаjе на ХТВ-у и рекох, 2001. године
преузима ТВ „Календар“. Ту почиње националистичко, неретко и усташко дивљање коjе
би се, за веровати jе, могло окончати ових дана. Не иде то више; Хрватска jе ипак
пред вратима Европске униjе. Сви прљави послови су окончани.
Косовац jе пуних девет година уређивао ТВ „Календар“ користећи сваку прилику и полуприлику,
да велича Туђмана, хрватску воjску, велику победу над српским агресором, да сатанизуjе
Србе као народ, Србиjу представља као последње легло фашизма у Европи, Српскоj православноj
цркви даjе предзнак злочиначке организациjе… Неретко jе Независну Државу Хрватску
стављао у контекст коjи се не може сматрати негативним, а када jе употребљавао одговараjуће
термине за оно што се догађало у време усташке владавине, Косовац jе познатим усташама,
злочинцима, додељивао „повиjесну позициjу“ правдаjући такав приступ „околностима
у коjима се нису снашли“.
Јасеновац да не спомињем; да jе остао на месту уредника ТВ „Календара“ jош само
годину дана Обрад Косовац би Јасеновац представљао као српски логор за Хрвате.
Наследник Косовца, Владимир Брнардић, наводно историчар, истих политичких и националних
погледа као његов претходник (то му jе била наjважниjа препорука) нашао се ових
дана у вртлогу хрватске jавности. Због ТВ „Календара“, наравно. Повод jе годишњица
смрти Јуре Францетића, jедног од наjозлоглашениjих усташких злочинаца. Брнардић
jе направио прилог за ТВ „Календар“, у коjем Францетића диже у звезде, називаjући
га „легендарним борцем коjи jе избио на Дрину, борећи се против партизана, оних
злих кољача Хрвата у Босни и Херцеговини“.
Можда би ова свињариjа прошла, као и стотине других у ТВ „Календару“, да отвореним
писмо ниjе реаговала „Грађанска акциjа“ из Загреба. Тражили су хитно смењивање Брнардића
са места уредника, али у том писму има jедна констатациjа коjа „Грађанску акциjу“
разоткрива до не баш привлачне голотиње. Ево те реченице: „Хрвати су дали наjвише
антифашистичких бораца у Европи, а велича се квислинг коjи jе осрамотио хрватски
народ“. Где jе лаж?
У констатациjи да су Хрвати дали наjвише антифашиста у Европи. То jе фалсификовање
историjе на месту осетљивиjем од срчаних аорти. Срби су дали наjвише антифашиста
у Европи, а ови на коjе мисли „Грађанска акциjа“ су Срби са простора данашње Хрватске,
некадашње НДХ. Догађа се оно о чему – нажалост, без икаквог утицаjа да проговоре
они коjи мораjу да проговоре – пишем већ годинама; Хрвати су у потпуности, бесрамно,
краjње дрско, присвоjили антифашистичку борбу Срба из Хрватске. До пре неколико
година Србе jе у том контексту неко и спомињао, али више не. Шеста личка, Седма
баниjска, Осма кордунашка, Дванаеста славонска дивизиjа… прве су велике партизанске
формациjе, антифашистичке jединице, по националном саставу преко 90 одсто српске,
коjе данас у Хрватскоj воде као дивизиjе хрватског народа. Срба нема ни у назнакама.
Али, добро… стара српско-хрватска балада у коjоj Хрвати на краjу увек профитираjу.
Иначе, Јуре Францетић, рођен у Оточцу, 1912. године, основао jе и командовао Црном
легиjом, елитном усташком jединицом, упамћеноj по зверствима у Босни, Лици и делимично
Кордуну. У децембру 1942. године на авион коjим jе летео пуцали су кордунашки партизани,
Срби, погодили га и присилили да се спусти у село Мочиле. Ту га рањеног, заjедно
са пилотом, партизани jедва отимаjу од српског становништва Мочила, коjи су хтели
да га убиjу на лицу места. Пребачен jе у партизанску болницу у Слуњ, али убрзо умире.
Павелић jе неколико месеци од хрватске jавности скривао информациjу о погибиjи Францетића,
а када jе она обjављена у НДХ jе проглашена осмодневна жалост.
Руководство „Хрватске телевизиjе“ позвало jе Брнардића на разговор, да обjасни величање
Францетића. Оваj се, како jављаjу загребачки медиjи, и ниjе нешто жестоко бранио,
ослањаjући се на теориjу да jе Францетић историjска личност коjу неки виде као ратног
злочинца, а неки као великог хрватског хероjа. „Уосталом, сви знамо да се у центру
Слуња (место погибиjе Јуре Францетића) у његову славу редовно пале свеће“, казао
jе Брнардић и зачепио уста колегама са ХТВ-а.
Хоће се рећи да државна телевизиjа може да прави какве год хоће заокрете према НДХ
и усташтву, у народу jе слика другачиjа. То показуjу расправе поводом овог случаjа,
на форумима многоброjних саjтова у Хрватскоj, где jе однос осамдесет према двадесет
одсто у корист оних коjи Францетића виде као хрватског хероjа. Зато се оно истраживање
са почетка текста никада неће спровести.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ.РС