Kako je EU dobila”Hrvate” Ruđera Boškovića i Nikolu Teslu, koji sa Hrvatskom nikada nikakve veze nisu imali

Videlo se to i na slučajevima Bugarske i Rumunije, ali nismo obraćali pažnju, nije nas dodirivalo Bog zna kako, ali ulazak Hrvatske u red punopravnih članova Evropske unije prineo je još jedan dokaz da u međunarodnom poretku prošlost ne znači apsolutno ništa. Kod velikih sila, moćnih imperija, možda. Kod malih naroda, i to u odnosu na one velike, vladajuće, možeš mačku o rep da okačiš.

Postoji, traje i uvažava se samo jedno – interes. Da, i Nemačka unutar tih interesa, kao zemlja koja svoje saveznike ne ostavlja na cedilu; kakvi god da su, u kakvim god prilikama da ih je stekla. To posebno važi za Hrvatsku.

SVE JOJ JE OPROŠTENO

Država koju su, ovo ne bi smelo da se zaboravi, stvorili Franjo Tuđman, Hans Ditrih Genšer i Helmut Kol, primljena je pre neki dan u „porodicu naroda“. Sve joj je oprošteno; nasilno razbijanje Jugoslavije, diskriminirajući, gotovo rasni zakoni i odredbe, ratni zločini, proterivanje više od 400 hiljada Srba, otimanje njihove imovine, sve; Hrvatska je u Evropsku uniju primljena kao da se radi o staroj, evropskoj državi, slavne prošlosti koja je, eto, imala nekih nesuglasica sa susedima i na kraju, ispunivši sve što se od nje tražilo, vraćena u krilo majke Evrope.

Hrvatska je godinama prolazila kroz proces za kojim Srbija toliko čezne, proces pristupnih pregovora i samo zahvaljujući Nemačkoj ovaj ulazak (izuzimajući spomenute Bugarsku i Rumuniju) odobren je uprkos neoborivoj činjenici da nisu ispunjene obaveze iz nekoliko poglavlja koja se bave pravima manjina, opštim ljudskim pravima, poštovanjem neotuđivog prava na svojinu.

Ali, bože moj, sva ta prava kršena su i još se krše na štetu Srba što se u međunarodnoj zajednici ne računa; postupci prema Srbima i postupci prema drugim narodima nemaju isti tretman. Činiti štetu Srbima, zločine nad Srbima, ne smatra se u međunarodnom pravu ni greškom, a kamoli povredom tog prava. Eno vam Haškog tribunala kao krunskog dokaza.

Punu godinu, do pre neki dan, Hrvatska je, počev od predsednika Josipovića, pa sve do onog haespeovog ustaškog telala Danijela Srba, pozivala predsednika Srbije Tomislava Nikolića, da se dozove pameti, javno odrekne prošlosti, titule četničkog vojvode, mnogih izjava, inače nikada neće moći da sedne za isti sto sa hrvatskim zvaničnicima.

A onda je neko važan – nije teško pogoditi ko – došapnuo Josipoviću i Milanoviću kako bi bilo lepo da na svečanost povodom ulaska Hrvatske u Evropsku uniju pozovu najviše srpske zvaničnike, na čelu sa Nikolićem. Naravno, učinićemo to, rekli su Ivo i Zoran, i tako su Nikolić i Dačić sleteli na zagrebački aerodrom „Pleso“.

Primljeni su, razume se, na najvišem nivou, slikali se sa nasmejanim domaćinima, imali tretman ravan evropskim zvaničnicima.

HRVATSKI ZNANSTVENIK?

Otkud to i zašto? Nije teško pretpostaviti, posebno čitaocima „Pečata“, pa da ne trošimo ni prostor, ni vreme. Za srpsko hrvatske odnose mnogima je važnije to što je, nekoliko minuta pred ponoć, od nedelje na ponedeljak, u kratkom obraćanju okupljenima nekoliko hrvatskih umetnika i naučnika, jedan od njih, nabrajajući šta je Hrvatska dala Evropi, spomenuo Ruđera Boškovića i Nikolu Teslu. Isto to rekao je i Zoran Milanović. Istina, Bošković i Tesla nisu bili predstavljeni kao Hrvati ali…kontekst je bio takav da su neupućeni mogli da zaključe upravo to.

Pisano je na ovom mestu nekoliko puta, ali ponavljati se mora, Srbi lako zaboravljaju, pa u razgovoru sa neistomišljenicima često pognu glavu i ćute, ne znajući da kontriraju, iznesu argumente koji će ućutati drugu stranu.

Dakle, Ruđer Bošković nikada nije imao veze sa nečim što se zove Hrvatska. Rođen je u Dubrovniku, 1711. godine, u braku Srbina i Italijanke, nije zabeleženo da je ikada putovao, a kamoli živeo po predelima austrijskog carstva gde se nalazila regija pod imenom Hrvatska.

Piše: Ratko Dmitrović