Када сахранисмо оно – није српски ћутати?

Пише: Dušan Bastašić

1918. године смо ћутали о “Вражијој дивизији”, па нам се догодише Јасеновац, Јадовно и Пребиловци о којима смо ћутали 1945, па нам се догодила 1995.

Између осталих бескорисних,а кадкад и веома штетних, вести које се нађу на насловницама таблоида скоро је била једна која преноси шокантну ситуацију једне жене која је жива сахрањена, па је лупала и викала из сандука, несретница, док су је већ оплакивали и полагали у гроб. На њену срећу, чули су је и „спасили“ пре него је постало касно.

Међутим, у вестима никако да се нађе прича о једном народу који ћути и не лупа, иако му запалише свећу на узглављу, већ непомичан тихо говори – ћути, може и горе.

Можда, може, али, брате, не сме!

И не да не сме горе, него мора боље, далеееко боље! Зар су само сељаци из Раките у стању да кажу да је доста? Да можда могу шта хоће, али не и докле хоће. Зар је само двадесетак људи у стању да нешто промени ако уместо „ћути“ каже „доста“? И да се одмах разумемо, не причам овде о стању на политичкој сцени, неее. Овде је реч о стању народа, о томе када у трамвају на седишту испред вас неко нападне дете, а ви уместо да скочите и макар зубима одбраните тврдњу да сте човек, ви само процедите кроз зубе – ћути, могао је мене да нападне… Напашће те, само не може одмах, али знај да ћеш и ти доћи на ред, као и сви ми остали који као деца мислимо да смо невидљиви ако ћутимо и жмуримо.

Тај систем самоубеђивања да је добро ћутати, јер боље сигурно неће бити, а горе смо срећом избегли, довео нас је до тачке у којој смо, до прихватања десет батина као благослов, јер могло је да их буде једанаест.

Ћутање нас је увек много коштало. 1918. године смо ћутали о „Вражијој дивизији“, па нам се догодише Јасеновац и Пребиловци о којима смо ћутали 1945, па нам се догодила 1995. Ћутање нам је историјска црта, па не чуди што и данас најбоље што умемо је да – ћутимо.

Аман Срби!

Ћути се само током Литургије и у библиотеци, мада тамо најређе и свраћамо, па смо зато и заборавили где се не диже глас. На све остало што те угожава, што ти отима, што ти прети и кези се, чекајући тренутак да ти узме све, па и голо достојанство , викни – доста! Не може! Не дам! Врати! Марш! Ако не знате како, нека вам сељаци из Раките буду пример! Јер замислите да су они рекли – ћути, може и горе, шта је горе када ти униште реку, извор? Шта је горе него кад ти узму оно што гарантује живот – воду? Можда оно да те као ону жену живу сахране, мада се плашим да ћемо и тада наћи изговор да ћутимо, јер некако увек може горе, зар не?