Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Kada sahranismo ono – nije srpski ćutati?

Datum objave: utorak, 20 novembra, 2018
Objavljeno u Jasenovac, Prebilovci
Veličina slova: A- A+

1918. godine smo ćutali o “Vražijoj diviziji”, pa nam se dogodiše Jasenovac, Jadovno i Prebilovci o kojima smo ćutali 1945, pa nam se dogodila 1995.

Boško Kozarski
Boško Kozarski

Između ostalih beskorisnih,a kadkad i veoma štetnih, vesti koje se nađu na naslovnicama tabloida skoro je bila jedna koja prenosi šokantnu situaciju jedne žene koja je živa sahranjena, pa je lupala i vikala iz sanduka, nesretnica, dok su je već oplakivali i polagali u grob. Na njenu sreću, čuli su je i „spasili“ pre nego je postalo kasno.

Međutim, u vestima nikako da se nađe priča o jednom narodu koji ćuti i ne lupa, iako mu zapališe sveću na uzglavlju, već nepomičan tiho govori – ćuti, može i gore.

Možda, može, ali, brate, ne sme!

I ne da ne sme gore, nego mora bolje, daleeeko bolje! Zar su samo seljaci iz Rakite u stanju da kažu da je dosta? Da možda mogu šta hoće, ali ne i dokle hoće. Zar je samo dvadesetak ljudi u stanju da nešto promeni ako umesto „ćuti“ kaže „dosta“? I da se odmah razumemo, ne pričam ovde o stanju na političkoj sceni, neee. Ovde je reč o stanju naroda, o tome kada u tramvaju na sedištu ispred vas neko napadne dete, a vi umesto da skočite i makar zubima odbranite tvrdnju da ste čovek, vi samo procedite kroz zube – ćuti, mogao je mene da napadne… Napašće te, samo ne može odmah, ali znaj da ćeš i ti doći na red, kao i svi mi ostali koji kao deca mislimo da smo nevidljivi ako ćutimo i žmurimo.

Taj sistem samoubeđivanja da je dobro ćutati, jer bolje sigurno neće biti, a gore smo srećom izbegli, doveo nas je do tačke u kojoj smo, do prihvatanja deset batina kao blagoslov, jer moglo je da ih bude jedanaest.

Ćutanje nas je uvek mnogo koštalo. 1918. godine smo ćutali o „Vražijoj diviziji“, pa nam se dogodiše Jasenovac i Prebilovci o kojima smo ćutali 1945, pa nam se dogodila 1995. Ćutanje nam je istorijska crta, pa ne čudi što i danas najbolje što umemo je da – ćutimo.

Aman Srbi!

Ćuti se samo tokom Liturgije i u biblioteci, mada tamo najređe i svraćamo, pa smo zato i zaboravili gde se ne diže glas. Na sve ostalo što te ugožava, što ti otima, što ti preti i kezi se, čekajući trenutak da ti uzme sve, pa i golo dostojanstvo , vikni – dosta! Ne može! Ne dam! Vrati! Marš! Ako ne znate kako, neka vam seljaci iz Rakite budu primer! Jer zamislite da su oni rekli – ćuti, može i gore, šta je gore kada ti unište reku, izvor? Šta je gore nego kad ti uzmu ono što garantuje život – vodu? Možda ono da te kao onu ženu živu sahrane, mada se plašim da ćemo i tada naći izgovor da ćutimo, jer nekako uvek može gore, zar ne?

Kada sahranismo ono – nije srpski ćutati?!

Izvor: IN4S portal


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top