Када ћемо да схватимо да нам Хрвати не желе ништа добро и да је Џо Шимунић типичан представник свог народа?

Сећам се да jе то било 1985. године. Било jе лето и спремали смо се за одлазак на море. Тада jош нисам имао осам година и био сам срећан управо онолико колико сваки свршени ђак првак може да се радуjе одласку на море. За мене су таква путовања тада била права авантура, а уjедно и прилика да упознам нашу земљу, коjа се тада звала Југославиjа.

Летовали смо на Хвару и тамо сам се први пут упознао са суштином ”хрватског питања”. Једног дана док смо тамо боравили локална радница у продавници рекла је мојој мајци да ћемо једног дана код њих долазити на летовање са пасошима. ”Ако и када до тога дође, ја ти више нећу долазити”, одговорила јој је моја мајка. Тако сам почео да упознајем Хрвате.

Касније тог дана када је и мој отац чуо за непријатни дијалог у продавници, мајка ми је први пут испричала причу из средине 60-тих, када је похађала гимназију у Новом Саду. Њена мајка се тада доста дружила са једном комшиницом Хрватицом из Далмације, која је била удата за Србина Крајишника, партизанског и послератног официра ЈНА.

Због те удаје, била је одбачена и цела породица је се одрекла, јер су њен отац и браћа били усташе за време Другог светског рата. Тада, када би се мало опустила комшиница из Далмације би рекла мојој баби: ”Е Савета моја, сви Хрвати су усташе. Ви Срби то не разумете. Нас тако васпитавају од рођења у католичкој цркви”. Она је очигледно била изузетак који потврђује правило. Зато је била одбачена од своје породице која је после рата отишла у усташку емиграцију.

Моја мајка је била присутна током тог разговора и тада после те сцене на Хвару први пут ми испричала ту причу. Каснијих година када су уследили немили догађаји и када је кренуло ново усташко дивљање у Туђмановој НДХ имао сам поново прилику да се уверим у истинитост горе поменутих речи. Рат је трајао већ више од две године. У септембру 1993. године у наш разред је дошла као избеглица из Загреба нова ученица и испричала је своје немило искуство из Туђманове и евроатлантске наци творевине. Иако је њена породица била лојална новој хрватској држави, иако су потписали све изјаве, трпили све могуће увреде и шиканирања, на крају им у Загребу није било живота.

Њој је њена разредна рекла да мора да се изјасни као Хрватица, јер у супротном не може да јој гарантује безбедност у школи, а имала је тада 15 година. Она је то одбила и изјаснила се као Српкиња, а њој и њеним родитељима је било јасно шта то значи. После толико српских породица које су побијене и које је прогутао мрак по хрватским градовима, било им је јасно да морају да беже да спасавају живе главе. Никаква лојалност Хрватској није их могла спасити. За њих као Србе тамо живота није било, иако у Загребу није било никаквих војних дејстава, а Хрватска је у то време била међународно призната држава. Разменили су кућу са једном хрватском породицом из Сремске Каменице и дошли у много лошији смештај и животни стандард од оног који су имали.

Наредне 1994. године у наш разред долази још једна ученица са избегличком судбином, овога пута из Ријеке. Иако је Истра словила за ”толерантнију” средину у Хрватској где ХДЗ има локалну опозицију регионалистичке оријентације, а сама је из мешовитог брака, отац јој је Србин а мајка Хрватица, за њих више од три године по избијању сукоба у тој ”толерантнијој” средини више није било живота. Никаква лојалност Хрватској ту им није помогла. Туђманове усташе довршавале су посао Павелићевих. После ”Бљеска” и ”Олује”, тог највећег етничког чишћења у Европи до тада после Другог светског рата дошло је још неколико стотина хиљада избеглица из РСК.

За то време, малобројним Хрватима овде није фалила ни длака са главе. Сећам се једног који је ишао у моју средњу школу. Био је мали, здепаст, ситан, неспретан, млак, деловао је поприлично јадно. Као такав био би идеална мета за шиканирање у школи без обзира на етничку припадност. Међутим, никоме од нас није падало на памет да се иживљава на њему. Напротив, сви смо га прихватили и нормално разговарали са њим. Не само да није било никакве речи о дискриминацији, већ се пре може говорити о његовом повлашћеном статусу.

Више је било међу већинским Србима међусобних зађевица по регионалном принципу по питању Лала, Босанаца, Херцеговаца, Црногораца, Београђана и сл. наших несрећних препуцавања, уз, на још већу нашу срамоту, подозрење, па чак и презир уз одбацивање од стране локалних провинцијалаца, а данашњих ”европејаца”, према нашим несрећним сународницима избеглицама, уз коришћење оне погрдне речи ”избеглак”. Горе поменути Хрват није имао тих проблема, чак ни у време ”Бљеска” и ”Олује”. Касније је дипломирао католичку теологију и историју, а данас живи у Суботици, где предаје хрватским одељењима и ради као професор, док је истовремено изузетно активан у локалној хрватској заједници.

Из свега овога наведеног, на основу мог животног искуства, постаје јасно зашто смо ми данас ту где јесмо, а Хрвати исто ту где јесу. Током 1991. и 1992. године веровао сам да после 20 година у Србији више нико од Срба неће писати латиницом и да ће сви бити крштени и вратити се Православљу. Из данашње перспективе се види колико сам био детиње наиван. Данас се ћирилица бори за голи опстанак, а од латинице и англизама не може да се живи. Са друге стране, многи од оних који су се заклињали у одбрану Српства, данас наступају са позиција ”промењене свести” и ”прелома у мозгу”, па све скичећи и ваљајући се по блату и помијама подврискују како ”ЕУ нема алтернативу”, ”да смо први пут победили на Видовдан добијањем датума за ЕУ”, ”да је Устав мртво слово на папиру”.

Данас имамо државнике који се живи убише да се извињавају свим џелатима и прогонитељима српског народа. Њихова блебетања о ”сарадњи, добросуседским односима (како не рекоше комшијским него ”суседским”), заједничкој европској будућности” и сл. настављају са погибељним уништавањем Срба и српских интереса, а при том директно саучествују у свим хрватским лажима и њиховој пропаганди. Са друге стране, Хрвати су и данас награђени од стране Запада за све своје злочине према нама.

То и јесте смисао њиховог постојања. Док код нас преовлађују кроатофилни југоносталгичари који настављају да одржавају у животу Крлежин мит о ”два камиона усташа из Херцеговине” и док се репризирају партизански филмови где се та два камиона уредно појављују, а усташе само стрељају и вешају док четници кољу, док се и даље изједначују Хитлерови највернији савезници попут Павелића са Дражом Михаиловићем којег су одликовали савезници и који је током рата био у шуми и борио се против окупатора а породица му је била затворена на Бањици, дотле ће Хрватска моћи несметано да обавља свој посао и све више шири свој утицај.

Хрватска у ЕУ разбија ћириличне табле, пребијају се Срби, на стадионима се скандира усташки поздрав ”за дом, спремни”, Марко Перковић Томпсон проглашен за најпопуларнијег ”глазбеника” у хрватској историји, Срби се и даље хапсе и никоме не пада на памет да врати српску имовину у Хрватској и 36000 станова, Јасеновац се приказује као летњи камп и мирно место за одмор, а за то време Вучићеви, Дачићеви, Николићеви, као и Тадићеви пре њих, европејци се живи убише да се извину Хрватима, да униште нашу дуванску индустрију увозећи хрватске цигарете без царине, до последњег дана су се надали да ће хрватска повући своју лажну тужбу за геноцид како би они могли да повуку нашу засновану на чињеницама, а сада се својски труде да изгубе процес, Горан Паскаљевић снима филм о логору на Старом Сајмишту у коме су приказани припадници Недићеве страже како гоне Јевреје у логору којег су држали Немци и усташе на територији НДХ у коме реч логор на улазу пише ћирилицом, а Марина Фратуцан из јавног сервиса хрватске Војводине (”Сријем Хрватској”) поручује да је логор Сајмиште у Београду(?!?) био ” највећи концентрациони логор у овом делу Европе”. Заиста, докле ћемо још ово да трпимо ?

Да се вратим на питање из наслова, да ли је Џо Шимунић идиот? Не није, он је усташко, злочиначко парче ђубрета. Идиоти су они који неће да схвате и одбијају да прихвате да је усташтво хрватска истина и да се хрватски фашизам може поразити поразом хрватске државе, исто онако као и Хитлеров и када Загреб буде доживео судбину Берлина из 1945. године. Тада ће се Хрвати суочити са својим злочинима и одговарати за три геноцида над Србима током 20. века. Онда када се у свету а не само код нас буде учило да прва ”кристална ноћ” није била у Хитлеровој Немачкој, већ у тадашњој Аустро-Угарској извршена од стране Франкових ”праваша” над Србима пре више од сто година.

Идиоти су они који мисле да је пожељно стварати неке нове Југославије у виду ЕУ интеграција и развијати ”добросуседске” односе са онима чије само постојање представља резултат геноцида и политике истребљења која је настала у мемљивим подрумима фрањевачких самостана и који су спроводили тадашњу ”промену свести” у виду унијаћења и католичења Срба и њиховог претапања у Хрвате.

Идиоти су они који су дозволили хрватским тајкунима да покупују оволике фирме и земљу по Србији. Идиоти су они који цркну од среће и могућности да добију батине и да им униште кола током летовања на ”хрватском” Јадрану. Идиоти су они који пласирају хрватске лажи и у служби су њихове пропаганде и неистина о протеклом рату и сами спроводе хрватску културбунд политику у Србији као нека ”друга Србија”.

Идиоти су они који гутају хрватске канале и иду на концерте њихових музичких звезда, од којих скоро ниједна никад није стала у одбрану преосталих Срба у Хрватској нити иједном осудила најновије усташко дивљање. Идиоти су они који верују да ће Брисел и ”европске вредности” сада штити Србе у Хрватској. Штитиће их, исто као и 1914., 1941. и 1991. године. Идиоти су они који одбијају да виде да су југословенство и титоизам представљали накнадни хрватски тријумф и стварање нових усташких експозитура у Сарајеву, Подгорици, Новом Саду, па и у Београду у виду разних монтенегрина, ”бошњака”, ”војвођанера”, ”другосрбијанаца”, па се сада забављамо о сопственом јаду и имамо потпуно непријатељско окружење уз стварање ”велике Албаније”.

Идиоти су они који одбијају да виде да је ЕУ постмодерни изданак Аустро-Угарске, која је својевремено заједно са Ватиканом измишљала и стварала ”хрватску” и ”бошњачку” нацију, ”Призренску лигу” и Албанију, спречавала повезивање и уједињење Србије и Црне Горе, а Србе у Хабзбуршкој монархији излагала унијаћењу, католичењу, мађаризацији и кроатозацији како би их усмерила против дојучерашње браће у свом походу на југоисток.

Идиоти су они који дозвољавају својатање српске историје и културе саучествујући у својатању Иве Андрића од стране оних који су му пре 20 година спаљивали књиге и мацолама рушили споменике и Николе Тесле од стране оних који су његово родно место и његову родну кућу сравнили са земљом и протерали и побили сво српско становништво а данас тврде да су Андрић и Тесла део ”хрватског” наслеђа, док наш председник тврди да припадају ”свима”, иако су се јасно изјашњавали као Срби и то сведочили целим својим животом.

Тако смо добили и директора Народне библиотеке који је и владику Рада сврставао у ”црногорску” књижевност, а данас га црногорске усташе преводе на ”црногорски језик”, јер они тврде да боље од самог Његоша знају којим је језиком говорио и писао, али зато су се ”европске снаге” у Београду и Подгорици потрудиле да што тише и јадније обележе 200. годишњицу Његошевог рођења.

Идиоти су они који нас гурају у евроунијатске интеграције са онима који су дезинтегрисали, уништавали и уништавају и данас нашу земљу и наш народ на духовном, цивилизацијском, политичком, државном, економском, социјалном, образовном и сваком другом пољу и поново оживљавају хрватске уцене и аспирације, а Загреб им је био и остао ”прозор на запад”. Идиоти су они који дозвољавају хрватским тајкунима да врше издавачку делатност у Србији и штампају уџбенике за нашу децу.

Мени су још као детету за време СФРЈ летовање на Хвару и искуства са Хрватима која сам тамо стекао помогли да још тада схватим зашто код нас ”Алан Форд” излази на хрватском, а ”Политикин Забавник” у Хрватској излази на латиници у којем Гаја, Раја и Влаја напрасно постају Динко, Винко и Хинко. Некима, на жалост, као да нема излечења од самоубилачке кроатофилије, која би могла да се третира као неки посебан вид психичког синдрома, мада је код наше евро-елите пре реч о њиховој елементарној моралној покварености, корупцији и бедној издаји. На крају да кажем да више нисмо посећивали ”хрватско” приморје од када нам треба пасош.

Моја породица је у томе доследна. Као значајан лек за терапију лечења од хрватског становишта топло препоручујем књигу Димитрија Руварца написану пре више од сто година као одговор на пропагандне лажи и памфлете тадашње хрватске интелигенције како наводно Срби мрзе Хрвате и Хрватску и како раде против њих.

То је једна од књига коју би свака српска кућа требало да има, а мислим да јој је наслов био ”Ево зашто вас мрзимо” као одговор на хрватски памфлет ”Зашто нас мрзите”. Камо лепе среће да је и тадашња српска елита читала ову књигу па би знали зашто не смеју да стварају Југославију, али бојим се да смо и тада имали доста припадника ”елите” којима су била важнија становишта Лондона и Париза него српско становиште. У међувремену, читајте академика Василија Крестића и професора Мила Ломпара и њихове књиге о српском и хрватском становишту.

Пише: Жарко Јанковић

Извор: ИНТЕРМАГАЗИН