Кад студенти из Бостона дођу на Балкан

У jесен 2009. уписао сам докторат у Америци. Срећом, већ 2010. био сам асистент на летњем програму коjи води додипломце из Америке на Балкан. Те године смо ишли у Јасеновац, да видимо хрватску и српску (Доња Градина) верзиjу прошлости. Једва сам чекао да покажем студентима историjски контекст jугословенске драме. Кад смо стигли у Доњу Градину, jедва сам чекао да одемо. Практично ниjе имало шта да се види, осим броjева жртава. У хрватском музеjу Јасеновца, неколико студената jе отворено коментарисало како jе „све умивено”. Један jе рекао: „Више веруjем хрватскоj верзиjи. Они су понудили нешто више од табле са броjевима.” Студенти су свесни да долазе из наjмоћниjе земље на свету коjу сви желе да придобиjу за себе. Али, мало ко од њих ће посветити време читању озбиљних књига. Њихову пажњу имате док траjе њихово путовање. Или ако снимите филм. Знате ли онаj холивудски филм о геноциду над Србима? Знате ли било коjи?

Ове године шести пут ћу радити летњи програм. И ове године ћемо, као и претходних, обићи Сребреницу. Шетаћемо по мезарjу, гледати потресан документарац у хладноj, сабласноj дворани, видећемо личне предмете жртава и читати потресна писма родбине. Било би добро да се што више Срба упозна с траумама и величином емоциjа коjе су обележиле модерно бошњачко друштво у Босни, али и у Србиjи. Комшиjе смо. Ако се боље упознамо, профитираћемо кроз знање. Отворити широм очи не значи предати се. Боље jе више знати. Или jе боље мање знати?

Међутим, где да одведем странце и студенте да се упознаjу са геноцидом над Србима? Водио сам их у Доњу Градину. Ништа. Кажу да се нешто тамо урадило од 2010. Сад сам гледао на интернету.

Ништа. Водио сам их у Братунац. Природно умрли Срби измешани са ратним жртвама, воjним и цивилним! Нигде знака ни обjашњења. У Кравици оронуо велики црни крст у спомен на српске жртве. Броjеви и ћирилица. Стотине хиљада странаца прођу поред њега на путу ка Сребреници. Не знаjу српски. Ни ћирилицу. Преводим студентима. Љубазни су. Али зашто би веровали пароли?

Где да дођу Бошњаци да се упознаjу са српским траумама и емоциjама? Где да дођу Срби?

Врхунац jе приредио Београд, српска престоница. Кад смо долазили пре две-три године, налазим на интернету телефон…

– Добар дан, Музеj геноцида?

– Добар дан, изволите!

– Поштовање, имам овде групу америчких студената, па бих да их доведем ту код вас, да се упознаjу са геноцидом над Србима и…

– А, па лепо, али, видите, ми немамо сталну поставку.

– Аха… а шта имате?

– Па, имамо у ходнику оне фотографиjе деце из логора Јастребарско, па…

– И то jе све!?

– Па, имамо канцелариjе…

Нисам слушао даље. И нисам се jавио. Тад нису имали ни саjт, сад имаjу, али погледаjте га сами.

Свеукупна српска активност око геноцида над Србима свела се на Одбор СПЦ под епископом Јованом (Ћулибрком). „Мало руках, малена и снага.” Он се борио да одржи Пећку патриjаршиjу годинама, а сад покрива ратом упропашћену западну Славониjу. У Њуjорку животари Истраживачки институт о Јасеновцу. Био сам на њиховом скупу у сали српске цркве у Њуjорку пре две године. Просек година говорника и публике jе био већи од броjа присутних. Дрвена кутиjа за прилоге. Продаjе се књига о одбрани Слободана Милошевића. Успели су, додуше, да се постави споменик негде у Њуjорку. Никада нисам видео слику на „Феjсбуку” или „Твитеру”. Тражим на „Гуглу”, тешко иде. Дакле, не постоjи. Ни у диjаспори нема музеjа геноцида над Србима. Нема ни филма. Од 1945. до 2015. Броjимо од 1 до 70. За то време размислимо – ко нас jе спречавао? Ко нас спречава?

На коjу адресу да одведем студенте ове године?

Докторанд политичких наука, Нортистерн универзитета у Бостону

Пише: Младен Мрдаљ

Извор: ПОЛИТИКА