“ К О Л О Н А „

Било је то давне деведесетпрве

13. децембар и зима стеже
а српска колона низ цијели Папук
са узнемиреним народом се растеже.

Сви иду некуд у непознато
и ко зна куда и до када,
натоварени понеким стварима
а у души им немир влада.

Напустили огњишта своја
наредио је тамо неко,
ал` куда и до када
нико им није рек`о.

Аута, трактори и камиони
пролазе кроз беспућа Папука,
неки се преврћу а неки стају
ни на половини, непознатог пута.

Стравичан призор, рек`о би неко
кад би погледао све са стране,
ал` је наредба таква била
да не смије нико да остане.

Ја нисам била у тој колони
ал` су родитељи мој били,
са братовом породицом у ауту
све су за собом оставили.

Никад се нису вратили тамо
одакле су нагло протјерани,
у туђем свијету, са тугом у срцу
пролазили су им старачки дани.

Сад кости њихове почивају
у равном Срему, плодној равници
ал` очи су им за живота
гледале према Папуку и Војловици.

Како је страшно било у колони
то знају они што су били,
никада неће заборавити
оно што су оставили.

РАДМИЛА ПЕТРОВИЋ