Први југословенски брак из рачуна

На данашњи дан пре тачно 98 година у Београду је проглашена прва јужнословенска држава. Заједница је више била у интересу угрожене Хрватске него Србије, која је државу већ имала

Први југословенски „брак из рачуна“ склопљен је на данашњи дан – 1. децембра 1918. у Београду. Партнери су били Србија, која је изгубила 1,2 милиона становника у Великом рату и ни од кога призната загребачка творевина Држава Словенаца, Хрвата и Срба. У њој је живело 500.000 људи који су претходне четири године ратовали против српске војске и учествовали у окупацији Србије.

– Улазак српске војске у поједина хрватска места становништво је различито доживљавало: Срби с одушевљењем, Хрвати с резервом и прикривеним незадовољством. За хрватске политичаре прихватање политичке реалности значило је прихватање чињеничног стања које је произашло из рата. Стварање државне заједнице са Србијом било је више у интересу угрожене Хрватске него Србије која је своју државу већ имала – сматра историчар др Коста Николић, из Института за савремену историју.

Од лета 1918. у јужнословенским областима аустроугарска власт се распадала, а преузимала су је новостворена Народна већа. У Загребу је створено Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Србе које се прокламовало као представник свих јужнословенских народа са територије црно-жуте монархије, иако то друга већа нису признавала. Програм загребачког вијећа био је стварање државе која би се ујединила с Краљевином Србијом у нову земљу с три престонице: Љубљаном, Загребом и Београдом. Народна већа у БиХ и Далмацији желела су пак директно уједињење са Србијом. Кад је постало јасно да Аустроугарска неминовно губи рат, Хрватски сабор је 19. октобра 1918. донео одлуку да раскине све везе с Бечом и прогласио је Државу Словенаца, Хрвата и Срба коју нико није признао осим двора и Владе Краљевине Србије.

Ова држава није имала никакву реалну снагу, па је италијанска војска већ у новембру умарширала у делове Словеније, Истре, Ријеке и Далмације. Мађарска је заузела Међумурје и Прекомурје. Граничне области Словеније заузели су Немци. Из такозване Државе СХС у Београд су почеле да стижу делегације с вапајима да их одбрани српска војска.

– Делегација Народног вијећа Босне и Херцеговине пренела је 4. новембра молбу војводи Степи Степановићу за улазак српских трупа. Изасланства из Земуна, Панчева и Осијека стигла су у Београд 5. новембра и затражила војну помоћ. Делегација загребачког Народног вијећа у Београд је дошла 8. новембра с истим молбама – наводи др Николић.

НОРВЕШКА ПРВА ПРИЗНАЛА

Савезничке земље обавештене су о оснивању Краљевства СХС 23. децембра 1918, а 16. јануара 1919. нову државу прва је признала Норвешка. САД су прва велика сила која је 7. фебруара 1919. признала Краљевство СХС. Заједничка држава није била призната од сила Антанте као савезник, већ само Србија. Зато Србија, иако победница, као део Краљевства СХС није директно учествовала на мировним преговорима у Паризу.

Политичари који су заиста представљали хрватски народ, за разлику од оних у Југословенском одбору, прихватили су српску војску као нужно зло. О томе је сведочио др Анте Павелић, првак Старчевићеве Странке права, који је био један од тројице водећих људи Народног вијећа СХС:

– Тко погледа географску карту видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Сребијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора и тако би ми дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству. Стојали смо пред дилемом: или да прихватимо самосталну републику која би обухватила четири жупаније или да прионемо уз Србију – записао је Павелић.

У новембру 1918. почео је сукоб око права на представљање Јужних Словена из Аустроугарске и трка с временом ко ће се пре ујединити са Србијом. Прва је Велика народна скупштина у Новом Саду прогласила присаједињење Срема, Бачке, Баната и Барање српској држави.

– Уједињење са Србијом било је израз националне реалности. Срби су одбацивали југословенство и идеолошку конструкцију да су Срби и Хрвати један народ: непрестано су понављали да знају да су Срби и да ће то и остати. Очекивало се да и у БиХ буде објављено уједињење са Србијом, а сличне тенденције дошле су до изражаја и у Далмацији. Под налетом догађаја Народно вијеће из Загреба донело је 25. новембра одлуку да се у јединствену државу уједини „цијело непрекидно југословенско подручје бивше Аустроугарске монархије“ са Србијом и Црном Гором. У Београд је упућена посебна делегација да би нова држава Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца била проглашена 1. децембра 1918. године – наводи др Николић.

Проглашење Краљевства СХС означило је и почетак краја каријере српског премијера Николе Пашића, који је четири године раније креирао и 7. децембра у Нишу прочитао текст судбоносне декларације: „Српска влада ће све своје силе ставити у службу велике ствари и српске државе и српско-хрватског и словеначког племена. Влада сматра као свој најглавнији и овим судбоносним тренуцима једини задатак да обезбеди успешан свршетак овог великог војевања које је постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“

Међутим, Пашићу су засметале велике амбиције „браће“ кад су у децембру 1918. почели преговори око формирања прве владе Краљевства СХС. Он се успротивио да Анте Трумбић и Светозар Прибићевић одмах преузму пресудно важна министарства, спољних и унутрашњих послова, а регент Александар је издејствовао да Пашић не буде први председник владе Краљевства СХС.

– Осим сузбијања ауторитета најмоћнијег српског политичара овај регентов потез означио је и покушај његовог приближавања политичким круговима из југословенских земаља бивше аустроугарске империје. Нова држава која ће постојати наредне 73 године имала је непуних 12 милиона становника, од којих је скоро два милиона било припадника националних мањина, највише Немаца, Мађара и Албанаца. Од самог почетка ухватила се укоштац са три основна проблема који ће је пратити до краја њеног постојања и који никад неће бити превазиђени: спољнополитичка компонента, унутрашње уређење и национални сукоби – закључује др Николић.

ХРВАТСКА ПРОТИВ УЈЕДИЊЕЊА

Чим је проглашено Краљевство СХС у Хрватској је против нове државе одмах организована побуна.

– Делови 53. пешадијског и 25. домобранског пука бивше аустроугарске војске, састављени од Хрвата, демонстрирали су у центру Загреба под оружјем и после сукоба с одредима владе Народног вијећа било је 15 погинулих и 20 рањених. Против уједињења демонстрирало се и у Вараждину, Бјеловару, Осијеку, Костајници, Доњој Стубици – наводи др Николић.

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА БЕЗ ПОДРШКЕ

Нишку декларацију којом су регент Александар и Пашићева влада промовисали уједињење Срба, Хрвата и Словенаца као ратни циљ Србије одбациле су све велике силе. И пријатељске и непријатељске.

– Чак ни Русија није подржавала програм уједињења, сумњајући у његову остварљивост и будућност православља у земљи с толиким бројем католика. Сергеј Сазонов, министар иностраних послова Русије, сматрао је да Србија треба да добије БиХ и излаз на мора. Едвард Греј, британски министар спољних послова одбацио је Нишку декларацију и њене импликације. Британска влада није прикривала намеру да подржи очување Аустроуграске као велике силе – наводи др Николић.

Аутор: Борис СУБАШИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Ратник кога је убила југословенска заблуда | Јадовно 1941.

Драгомир Анђелковић: Темељи модерне српске трагедије