Ју­га као ту­га

Док се ових да­на за­тр­па­ним исто­риј­ским го­ди­шњи­ца­ма тра­жи и од­го­вор на пи­та­ње шта нас је то сна­шло у по­след­њих сто го­ди­на, стал­но сам под ути­ском да ана­ли­ти­ча­ри пре­ви­ђа­ју чи­ње­ни­цу да су у том пе­ри­о­ду бал­кан­ски на­ро­ди про­ла­зи­ли кроз ево­лу­циј­ски про­цес кроз ко­ји су не­ки европ­ски на­ро­ди про­шли пре нас.

Ако по­ђе­мо од ево­лу­циј­ске те­о­ри­је о на­шој вр­сти, ко­ли­ко се се­ћам, по­чи­ња­ла је са гру­пом зва­ном хор­да, на­ста­вља­ла пле­ме­ном па др­жа­вом, да би се да­нас на­ста­ви­ло пре­ко ЕУ (не­ком за­јед­ни­цом др­жа­ва).

Уз то би тре­ба­ло до­да­ти и Ду­чи­ће­ву де­фи­ни­ци­ју отаџ­би­не „да она ни­је ни тло ни ва­здух, већ дух на­ро­да”, као и вла­да­ју­ћу па­ра­диг­му свих на­ро­да све­та (као не­ки вид ко­лек­тив­не све­сти – све што је у ин­те­ре­су мог на­ро­да је и прав­да).

Они ко­ји су ства­ра­ли, пр­ву па и дру­гу Ју­го­сла­ви­ју, као да и ни­су би­ли до­вољ­но све­сни ових за­ко­ни­то­сти, ка­ко би ин­же­ње­ри ка­за­ли – по­гон­ских си­ла ко­је по­кре­ћу по­ступ­ке на­ро­да. Из на­ве­де­ног про­из­ла­зи да сви на­ро­ди ко­ји су ушли у са­став пр­ве и дру­ге Ју­го­сла­ви­је ни­су про­шли кроз фа­зу про­жи­вља­ва­ња вла­сти­тих др­жа­ва.

Из Ду­чи­ће­ве де­фи­ни­ци­је се ви­ди до­кле тре­ба да су гра­ни­це не­ке др­жа­ве, до пре­де­ла у ко­јем до­ми­ни­ра дух тог на­ро­да, не ју­че не­го да­нас. Тај дух се на­ро­чи­то ма­ни­фе­сту­је кроз спорт­ска над­ме­та­ња.

Ми­шље­ња сам да Ср­би­ја не тре­ба да оспо­ра­ва на­сту­пе спор­ти­ста Ко­со­ва на би­ло ком так­ми­че­њу. За­што да не­чи­јој де­ци ус­кра­ћу­је­мо та­ко не­што са­мо за­то што ми ста­ри­ји ни­смо спо­соб­ни да про­бле­ме ра­зум­но и бр­зо ре­ша­ва­мо. Је­ди­на утак­ми­ца ко­ју бих ра­до гле­дао ужи­во је­сте она из­ме­ђу спор­ти­ста Ср­би­је и Ко­со­ва.

Она не тре­ба да че­ка ре­ша­ва­ње свих дру­гих про­бле­ма из­ме­ђу Ср­ба и Ал­ба­на­ца. Ва­тер­по­ло утак­ми­це Ср­би­је и Хр­ват­ске и фуд­бал­ске Ср­би­је и Цр­не Го­ре де­лу­ју као по­твр­да да су нас де­ца (спор­ти­сти) по зре­ло­сти пре­ва­зи­шла. Ти­ме би­смо ко­сов­ским Ал­бан­ци­ма омо­гу­ћи­ли да ис­по­ља­ва­ју свој иден­ти­тет. Што да се не ра­ду­ју и они, као што се ра­ду­ју Хр­ва­ти, на­сту­пу сво­јих спор­ти­ста. Ко­лек­тив­не (спорт­ске) емо­ци­је не тре­ба ве­зи­ва­ти за дру­ге про­бле­ме. Њих на­ро­ди и ни­су уне­ли у за­јед­ни­цу др­жа­ва на­зва­ну ЕУ.

А што се ти­че оне тре­ће тврд­ње, о ин­те­ре­су на­ро­да, она се на овим про­сто­ри­ма зор­но ма­ни­фе­сту­је, по­сле ха­шких и са­ра­јев­ских пре­су­да за рат­не зло­чи­не.

Аутор: Др П. Пе­тро­вић, Ба­ња­лу­ка

Извор: Политика

Везане вијести:

Марковић: Југославија је оба пута пропала под притиском великих сила

Југославија на своју штету, Клемансо упозоравао: Срби савезници, Хрвати и Словенци били против нас