Јово Шаровић

Приједор, Аеродромско насеље

Свједочи:

Рођен сам 7. јануара 1937. године у околини Фоче. Од 1941. године Фоча је била интере­сна зона Италије. Међутим, док су се водили пре­говори о подјели овог дијела БиХ, НДХ је сма­трала да Босна до ријеке Дрине припада њој. Хрватске војне јединице су дошле у источну Бо­сну, тј. у Фочу и извршили купљење Срба из Фоче и одвозили их вагонима у Хрватску.

У једном од возова био сам и ја. Сје­ћам се станице у Фочи: врисак и јаук оних који остају. Ја као дијете са четири године био сам пре­плашен, збуњен. Нијемо сам све то посма­трао из воза. То није био обичан воз, то је био воз са вагонима за превоз стоке. Прва наша ста­ница гдје смо изашли био је Алипашин Мост. Сме­штени смо у неку бараку. Из тог објекта ни­смо смели изаћи. Група у којој сам био, смје­штена је у једну већу просторију по којој је била слама. Храна је била чорбаста, слаба, недовољна. Јело је више дјеце из једне здјеле. Не сјећам се колико времена сам ту провео прије него што смо транспортовани у Хрватску. Доста времена, под врло тешким условима, провели смо у ваго­нима. Ту смо спавали, јели и вршили нужду. Из вагона нису нас пуштали напоље. Знам да смо одвезени у Загреб. Смјештени смо били у бараке. Причало се да нас хране људским месом.

Касније смо пребачени у Јастребарско и у још нека мјеста у Хрватској за која не знам и не могу да се сјетим назива. Увијек се сјећам истих услова: слабе хране, лежања на слами, без икаквих хигијенских услова. Знам да су догонили све више дјеце, а старије су транспортовали у неке друге логоре.

Сјећам се, можда је то био почетак 1944. године, пребацили су дјецу стару до десет година у Сухопоље код Вировитице. Касније сам дознао да су из више логора за дјецу купили јачу дјецу која су могла да издрже све недаће и суровости у тешким условима, да би од нас направили свој нови нараштај. Морам напоменути да су нас дје­цу стално премјештали. Чини ми се да сам више времена провео у сточним вагонима него у за­твореним стамбеним објектима. У тим услови­ма живот је био очајан. Затворени у вагонима, на измрвљеној слами вршили смо нужду. Били смо без воде, па смо умјесто воде пили мокраћу из неких конзерви, мислећи да је вода. Било нас је доста болесне дјеце, исцрпљених, затворених очију и отворених уста. Касније су одраслија дјеца при­чала да су таква дјеца помрла. Немајући нимало сажаљења према њима, само сам их тупо по­сматрао, без имало жаљења, као да је то но­рмална појава. Из сточних вагона пребацивали су нас у неке бараке. По стотину дјеце је било уну­тра. Бараке су биле доста лоше и смрдиле су на претходнике, мада и ми нисмо били ништа чистији од њих. Харале су разне болести: дизентерија, оспи­це… умирало се масовно. Знам да је често био одабир здравије и јаче дјеце кад су нас издвајали од болесних и дали нам нешто боље услове. Ако ништа, били смо под надзором часних сестара, ма­да су нас оне тукле и нису биле добре према нама, али је то, ипак, било боље рјешење.

Обично, дјеца која би се разбољела, стала би у ћошак ходника, шћућурена и погнуте главе. Ми смо пролазили поред њих као да се то нас ништа не тиче. Они који би оздравили, још дуго су трљали нос о рукаве умјесто марамице тако да би се на рукама направила кора од излучевина од прехладе. Нико нас није питао за здравље, а од страха нисмо смјели да се жалимо.

Тек данас, када рамишљам о догађајима из мог раног дјетињства, ухвати ме посебан страх – шта ми се све десило и шта ми се још могло де­си­ти, а да нисам био у могућности да било шта учиним.

Сјећам се, као кроз маглу, живота у ло­гору. Прво су одвојили дјецу од родитеља, тј. од ста­ријих, па болесну дјецу, дјецу са маном и слично. То смо ми дјеца која смо остављена за каснији одабир, посматрали, као да се ради о не­кој другој дјеци, а не о нама. У сјећању су ми остали чести транспорти, вагони са простртом сла­мом из којих нисмо смјели излазити. У њима смо јели, спавали и нужду вршили.

У Сухопољу добили смо први пут пристојнији смјештај. Први пут смо добили кревет за спавање, столове са којих смо јели, те посебан тањир и ка­шику. Ту смо у цркви прекрштени у католичку вјеру и добили часне сестре за васпитачице. Ми смо били смјештени на једном брежуљку. Прије тога смо били у објекту неке властеле. Около објекта биле су ливада и шума. Били смо врло оскудно обуче­ни, а био је велики снијег. На себи сам имао ко­шуљицу, неки капутић и кратке панталонице. Био сам бос. Неко нас је распоредио по мађарским кућама. Навикнути да живимо у страху, гледао сам домаћина, па ако видим да се смеши, осе­ћао сам се сигурнији, а ако се не смеши, склонио бих се негдје у ћошак и чекао шта ће бити. Од домаћина сам добио дрвене кломпе у које сам ставио мало сламе и ми, дјеца, излазили бисмо из куће на улицу гдје би се осећали комотније у друштву својих вршњака. Кломпе су нам служиле као скије, па смо се низ цесту знали спуштати не марећи за хладноћу.

Из овог мјеста (не знам како се звало), пребачен сам у Суботицу и смјештен код субо­тичког позоришта заједно са неким рањеним војни­цима. Из Суботице сам пребачен у Паћин, једно мало мјесто на путу за Нови Сад. Нас сто­тињак дјеце су сместили у сеоски дом или веће куће. У селу су направили проглас за селење дје­це, тј. ко жели да на привремени смјештај узме дјецу до отварања дјечјег дома.

Из Паћина смо касније пребачени у Осијек гдје су нас подијелили по групама. Ја сам са тројицом дјечака и петнаестак дјевојчица смје­штен код часних сестара, да би, послије извјесног времена сва дјеца била смјештена у дом за ратну сирочад који се налазио код жељезничке ста­ни­це. У Осијеку сам пошао у први разред осно­вне школе.

Године 1946. поново сам пребачен у Сухо­поље. Тада је дошла наредба да се иде у своју републику. Нисам знао о чему се ради, а неко је рекао да у Босни има пуре и млијека, а ја сам се пријавио да сам из Босне. До тада нисам знао ни одакле сам, ни чији сам, ни како ми се родитељи зову. Нисам знао да ли ми је ово право име и презиме. Када су ме покрстили, дали су ми име Ивица, а презиме Таровић. Они који су рекли да су из Босне, упућени су у Сарајево. Ја сам из Сарајева пребачен у Кисељак гдје сам завршио четири разреда основне школе. По заврше­тку основне школе прешао сам у Какањ 1949. године у нижу реалну гимназију. У Какњу смо се први пут срели са дјецом, ратном сирочади из околних мјеста. Они су били смјештени с нама. Су­ботом су одлазили код својих рођака. Први пут чујемо ријечи „отац“ и „мајка“ и сазнајемо шта те ријечи значе. Многи од нас нисмо знали одакле смо и чији смо, без имена оца и мајке на до­ку­ментима, а неки од нас ни како нам је право име и презиме. Сјећам се да смо доведени у дом а да нисмо знали како се зовемо па смо сами себи давали имена. Тако сам се и ја питао одакле сам, како ми се зову родитељи, како се, заправо, зовем. У нашим дјечијим разговорима измишљали смо мјеста одакле смо и како нам се зову родитељи. Написао сам више писама да ми се отац зове Предраг, мајка Мара и да ми одго­воре има ли породица са тим именом у тим мјестима гдје сам слао писма. Писао сам у Но­ви Сад, Бању Луку, Фочу, Добој… да би након извјесног времена добио одговор из Фоче и са­знао да ми се мајка зове Милица, отац Перко и да сам у транспорту одвезен из Фоче. Мислили су да нисам жив.

За вријеме школског распуста 1951. године отишао сам у Фочу и тамо пронашао преудату мајку. Исте године упућен сам у ђачки дом у Фочи, гдје сам наставио школовање. Школског ра­спуста 1952. године управник дома ми је рекао да не могу остати у дому преко распуста, да имам преудату мајку и да идем код ње. Из Фо­че упутио сам се у зграду Предсједништва БиХ, и по упути милиционера пронашао министарство за ратну сирочад. Стигао сам код другарице Зоре (заборавио сам јој презиме) која ме примила. Објаснио сам јој мој животни пут. Смјестила ме у дом за ратну сирочад у Сарајеву. Рекла ми је да ће сутра са мном разговарати. Дошао сам код ње. Вјероватно, повјеровавши у моју причу, више није хтјела да разговара о мом случају, али је са доста љубазности почела да ме убјеђује да ме она усвоји, да она нема дјеце и да би мени било добро код ње. Нисам на то могао да пристанем из два разлога. Прво, што сам на­викао да живим са дјецом, и друго, што нисам могао да пристанем да живим са старијим не­познатим особама. Када је другарица Зора ви­дјела да не пристајем, упутила ме на железничку станицу. Ту сам добио карту за Фочу.

У општини Фоча су ме питали да ли желим да идем у гиманзију или на занат. Одлучио сам се за занат. Исте године у септембру добио сам карту за Зеницу. Речено ми је да се јавим управнику дома. У Зеници, иако је било доста про­блема са ђацима из других општина које су морале да плате школарину за ту дјецу, мене нико није ометао до завршетка школовања.

О мојој дотадашњој биографији нисам гово­рио, јер су власти Титове Југославије забрањивале помињање логора у НДХ. Сјећам се мог при­јема у Комунистичку партију када сам написао биографију у којој сам споменуо боравак у ло­гору. Човјек из секретеријата задужен за мој при­јем ми је рекао да нигдје не спомињем ло­го­ре у Хрватској и да је то табу тема.

Међутим, 1988. године неки функционер из Хрватске причао је на ову тему о жртвама дјеце у логорима и причао о патњама које су подни­јели. Дјеца су биле највеће жртве рата. Нису се мо­гла борити нити су могли побјећи. Били су изло­жени на милост и немилост непријатељима, те да би се, рекао је он, тој дјеци која су била у лого­рима, требало да призна радни стаж за вријеме проведено у логорима. Какав цинизам!

<Раде Гавриловић                                                       Садржај                                                      Светозар Рубин>