Jovan Janjić: Dubrovnik – grad Srba bez Srba

Mnogo čega je bilo, pa ga više nema; niti za mnogo šta od toga što je bilo na zemlji svedočanstava više ima.

Ljudi, prepuštajući se zlu, brišu tragove postojanja onoga što im nije po volji, a onda nastoje da obrišu i tragove takvog svog rušilaštva. Nikada nijedni tragovi, bez pokajanja i oprosta, ne mogu se obrisati. Mogu se prikriti na zemlji, ali ostaju vidni na nebu.

A potrebno je da oni budu vidni i na zemlji, da bi ljude u potonjem vremenu opominjali, da i oni sami ne bi postali rušitelji i uništitelji. Jer, na zemlji čovek sudbinu svoju za večnost gradi.

Dubrovnik, grad srpskog imena, nekada je bio grad Srba, a danas je gotovo bez Srba. Dubrovačka republika širila se i uspon doživljavala zahvaljujući povlasticama i darovima srpskih vladara i vlastele. Narod je bio pravoslavne vere, imao je svoje crkve i manastire, koje su podizali srpski vladari; a u međuvremenu sve je činjeno da se tu pravoslavlje iskoreni.

E, sad, može se zamisliti kako bi tek tragično bilo da još ni svedočanstava o tome nema. I, eto, koliko su važne knjige kakva je knjiga Saše Nedeljkovića i Predraga Savića Gospar Mato Gracić, o „nastanku i nestanku Srba rimokatolika u Dubrovniku“, kako se obrazlaže u podnaslovu.

U ovom prolaznom svetu, sve što se vremenom meri, a ne pripada večnosti, nalazi se u iskušenju opstanka. Srbi u Dubrovniku i okolini, svojevremeno, da bi opstali, promenili su veru. A onda, u potonjim vekovima, pokazalo se da (ni) to nije dovoljno: činjeno je tako da se navedu na potpuno odricanje od sebe; ne samo duhovno, nego i nacionalno. Da Srbi ni po čemu ne budu – Srbi!

Istorijske činjenice pokazuju da su pravoslavni u Dalmaciji, na jadranskom primorju, a samim tim i u Dubrovniku i njegovoj okolini, vekovima bili izloženi nastojanjima sa zapada da se prevedu u rimokatoličku veru.

U istoriji se navodi da su pravoslavni u Dubrovačkoj republici, pod pritiskom, u rimokatolicizam prešli 1333. godine. Ali, sasvim izvesno, oni su pod tim nasrtajima bili naročito od Četvrtog krstaškog rata, koji se završio 1204. godine, zauzimanjem i pustošenjem Carigrada i uspostavljanjem Latinskog carstva.

PAKLENI PLAN VENECIJANSKOG DUŽDA DANDOLA
Krstaši u taj rat protiv pravoslavnog istoka, protiv Vizantije, s glavnim ciljem da se zauzme Carigrad, krenuli su iz Venecije. Rimski papa Inokentije III od venecijanske vlade – neprijateljski raspoložene prema Vizantiji – tražio je da obezbedi brodove za prevoz krstaša.

Venecijanski dužd Enrih Dandolo u tome je video priliku da krstaše iskoristi kao vojsku za svoje političke ciljeve protiv Vizantije, ali i da se trgovački okoristi, ustupanjem brodova. Odredio je cenu za koju je znao da Rimokatolička crkva neće moći da isplati.

Ipak, u slepom nastojanju da se kako tako dokopa pravoslavnog istoka, papa Inokentije III, u maju 1201. godine, potpiše ugovor krstaša sa Venecijom. Ali, pošto se pokazalo, da je nemoguće obezbediti novca koliko je ugovorom predviđeno, lukavi Dandolo predloži da krstaši osvoje i Veneciji predaju grad Zadar.

Tako i bude. Krstaši zauzmu i krenu u pustoše grada. Iako su nastupali tobože u ime hrišćanstva, prema hrišćanima odnosili su se kao prema bezbožnicima: ljude su ubijali, odvodili u ropstvo i prodavali, a crkve pljačali i rušili.

Pošto je bila pozna jesen, krstaši su ostali da prezime u Zadru, a to je značilo da prema Venecijacima, na ime toga, imaju novo zaduženje, koje su oni morali da izmire, naravno opet na tuđi račun.

Taj krvavi nehrišćanski pohod imao je bolne posledice i po Dubrovnik i njegovu okolinu: već od sledeće godine nakon što su krstaši zauzeli Carigrad, od 1205. godine, Dubrovčani su bili prinuđeno da priznaju vrhovnu vlast Venecije, pod čijom vlašću ostaju sve do 1358. godine, kada su ustupljeni Ugarskoj.

No, u međuvremenu, s jačanjem srpske države, srpskog kraljevstva, a onda i carstva, Dubrovnik se širi na Lastovo, Pelješac sa Stonom, Mljet i celo Konavlje. Upravo u to doba, tokom XIV i u prvoj polovini XV veka, Dubrovačka republika doživljava najveći uspeh,čemu su doprinosile trgovačke privilegije dobijene od srpske države.

POSLjEDICE KOSOVSKOG BOJA
Splet istorijskih okolnosti nije išao u prilog Srbima, a pogotovo pravoslavlju u Dubrovniku. Nakon Kosovske bitke Dubrovnik uspostavlja kontakt sa Turcima, i 1397. od sultana Bajazita dobija ferman da može slobodno trgovati po celom Turskom carstvu.

A posle pada srpske države 1459. godine Dubrovnik se obavezao da će plaćati godišnji harač za slobodu trgovanja po Turskoj. Harač je vremenom povećavan, a obaveza njegovog davanja ostala je sve do Srpskog ustanka 1804. godine.

Po slomu Mletačke republike (1797. godine), Francuzi 1806. okupiraju, a dve godine kasnije, 1808. godine, ukidaju Dubrovačku republiku, uključujući je u Ilirske provincije.

A onda, nakon poraza Napoleonove Francuske, 1814-1815. godine, odlukom Bečkog kongresa, Dubrovnik sa Dalmacijom, biva pripojen Austrijskoj carevini, pod čijom jurisdikcijom ostaje sve do njenog raspada 1918. godine. Od tada je u sastavu Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, potonje Jugoslavije, do njenog raspada 1991. godine.

Suzbijanje srpskog bića u Dubrovniku i okolini, radi njegovog konačnog otklanjanja, doći će do izražaja naročito za vreme austrijske uprave.

AUSTRO-UGARSKA PODSTAKLA HRVATSKI NACIONALIZAM
Potkresivanje krošnje na viševekovnom stablu srpskog nacionalnog bića u Dubrovniku i okolini, radi njegovog posecanja, a onda i iskorenjivanja, biće vidno naročito otkad je Austrija zagospodarila ovim krajevima.

Pogotovo od Evropske revolucije 1848. godine, u strahu da ne ojača uticaj Srba – kroz čiji lik se uvek i svuda ukazivao lik Rusa – Austro-Ugarska je podsticala hrvatski nacionalizam.

A nakon Berlinskog kongresa, 1878. godine, kada je Srbija ponovo stekla nezavisnost, i aneksije Bosne i Hercegovine, 1908. godine, Austro-Ugarska podstiče hrvatsku nacionalnu ideologiju i u Bosni i Hercegovini, uz nastojanje da se Srbi asimiluju.

Povod za žestok i konačan „obračun“ sa Srbima bio je sarajevski atentat 1914. godine, kada se nasrnulo na Srbe i na sve srpsko, ne samo u Sarajevu i u Bosni i Hercegovini, nego i u drugim krajevima pod austrijskom vlašću, a takođe i u Dubrovniku. Tada je uhapšen , zlostavljan i zatvoren bio i dr Mato Gracić.

Posebno pogubna po Srbe u Dubrovniku bila je 1939. godina, stvaranje Hrvatske banovine, kada su Hrvati uvideli priliku da sve krupnijim koracima idu ka uspotavljanju svoje državnosti, a na tom put kao „smetnju“ videli Srbe; čak i one koji su prešli u rimokatoličku veru.

Usledio je Drugi svetski rat i – genocid nad Srbima.

KOMUNISTI DOKUSURILI SRPSKI NACIONALIZAM
Komunističke vlasti Jugoslavije u svojim bezumnim težnjama da naprave novog čoveka i novo drušvo, uz prethodno sasecanje vekovima bokoranog korena, svako nacionalno isticanje, pogotovo u najbrojnijem (srpskom) narodu, doživljavale su kao atak na takva njena nastojanja.

Po volji nije bilo kad Srbin pravoslavne vere za sebe kaže da je Srbin, a pototovo kad Srbin rimokatoličke vere isto tako kaže.

Okrunjeno je srpsko nacionalno biće u Dubrovniku; ono što je preostalo u komunizmu, dokrajčeno je u novoj hrvatskoj državi, od 1991. godine.

Saša Nedeljković i Predrag Savić kroz lik i sudbinu Mate Gracića predočili su duboku ukorenjenost i sudbinu Srba rimokatoličke vere u Dubrovniku i okolini. Pošto prate životni put Mate Gracića, pišu o vremenu i prilikama u kojima je on živeo i stvarao, a to je druga polovina XIX i prva polovina XX veka.

Iako ne zadiru u dubinu istorije, već po izdancima srpskog bića upravo u ovom vremenu – kada se radi na njihovom potiskivanju sa glavnog druma na put nestanka, kao nacionalne zajednice – može se sagledati koliko su Srbi davali snažan sveživotni ton Dubovniku i Dalmaciji, i koliko je njihovo delo imalo i širi civilizacijski domet i odjek.

Mnogo je znamenitih Srba iz Dubrovnika, koji su ostavili dubok trag u nauci i kulturi i koji su obavljali važne društvene dužnosti ne samo na rodnom tlu, nego i u drugim matičnim zemljama srpskog naroda, u Srbiji i u Crnoj Gori.

DUBROVAČKI SRBI ISTINSKA GRAĐANSKA ELITA
Jedan od najznamenitijih Srba Ruđer Bošković, astronom, filosof , matematičar, fizičar i još mnogo šta drugog, ime je svetskog glasa.

U istoriji, letopisima i u sećanju, među mnoštvo imena jesu i ova: knez Medo Pucić, naučnik, književnik i političar; knez Ivo Vojnović, pisac, dramatur, član Srpske kraljevske akademije nauka;

knez dr Lujo Vojnović, doktor prava, advokat i istoričar, sekretar crnogorskog kneza Nikole, a zatim ministar pravde Knjaževine Crne Gore i opunomoćeni poslanik Crne Gore u Vatikanu;

dr Lazar Tomanović, sudija Velikog suda na Cetinju, predsednik Vlade i ministar inostranih poslova, ministar pravde, ministar unutrašnjih poslova Crne Gore, saradnik velikog broja srpskih časopisa, kalendara i listova, prvak Srpske stranke u Primorju i narodni poslanik u dalmatinskom saboru;

Matija Ban, pisac, profesor, političar, član Srpske kraljevske akademije nauka; čuveni istoričar prava dr Valtazar Bogišić, jedno vreme ministar pravde Crne Gore;

doktor prava Melko P. Čingrija, u dva navrata načelnik dubrovačke opštine, a onda viceguverner i guverner Narodne banke Jugoslavije;

doktor filosofije Milan Rešetar, profesor univerziteta u Beču i Zagrebu;

novinar i književnik Antun Fabris, vlasnik časopisa za nauku i kulturu Srđ, urednik lista Dubrovnik, direktor dubrovačke Matice srpske, osnivač Prosvetno-privrednog društva Srpska zora, Dalmatinsko-srpskog kulturnog društva;

veliki srpski pregalac i naučni radnik dr Frano Kulišić;

dr Miće Mičić, senator i gradonačelnik Dubrovnika; slikari Ignjat Job, Marko Murat, Vlaho Bukovac…

POTOMCI GOSPARA MATA GRACIĆA I DANAS U IZGNANSTVU
Život većine njih, kao i mnogih drugih uglednih Srba preplitao se sa životom dr Mate Gracića.

A sudbina gospara Mate uveliko odslikava i sudbinu samih dubrovačkih Srba, kao nacionalne zajednice. S izbijanjem Drugog svetskog rata otpočeo je novi veliki progon Srba u Dubrovniku, od fašista, od hrvatskih ustaša. Među progonjenima bio je i Mato, hapšen je, zatvaran i mučen.

Pod takvim terorom izbegao je iz Dubrovnika u Beograd, gde je, sasvim izvesno, usled svih tih nevolja preminuo 12. aprila 1944. godine. Po završetku rata, tri godine od upokojenja, Matu Gracića jugoslovenske komunističke vlasti proglasile su ratnim zločincem i konfiskovale mu svu imovinu.

Okrivljen je i, bez bilo kakvog krivičnog postupka, osuđen samo zato što su se u njegovom hotelu Pošta u Dubrovniku okupljali četnici. Potomci njegovi ostali su bez igde ičega, i primorani, da bi spasili živote, u više navrata da beže iz Dubrovnika

Kad bi se većalo ko to u našem vremenu zaslužuje da ime svoje stavi na knjigu o gosparu dr Mati Graciću i o dubrovačkim Srbima, sigurno je da bi među najzaslužnijima bili upravo ovih dvojica autora čija imena se nalaze na knjizi: Saša Nedeljković i Predrag Savić. Saša , po majci jedan od potomaka dubrovačkih Srba, godinama istražuje rad nekadašnjih srpskih društava i uopšte prošlost Srba u Dubrovniku.

A Predrag, po nacionalnom i profesionalnom osećaju, učinio je veliki poduhvat ispravljanja nepravde od komunista učinjene prema Mati Graciću – uspešno je izveo postupak njegove sudske rehabilitacije.

Zvanično je od srpske države, od nadležnih sudova, potvrđeno da Mato Gracić nije bio nikakav narodni neprijatelj, kako su ga komunisti oglasili, već da mu je suđeno iz političkih i ideoloških razloga.

Prošlost je razotkrivena – dr Mato Gracić bio je čovek koji je obeležio svoje vreme.

Dr Jovan Janjić (Reč na promociji knjige „Gospar Mato Gracić“, autora Saše Nedeljkovića i Predraga Savića, u kući Đure Jakšića, u Skadarliji, Beograd, 8. maj 2019)

Fotografije: TRIFKO ĆOROVIĆ/SLOBODNA HERCEGOVINA
Izvor: tamodaleko.co.rs