Много чега је било, па га више нема; нити за много шта од тога што је било на земљи сведочанстава више има.
Људи, препуштајући се злу, бришу трагове постојања онога што им није по вољи, а онда настоје да обришу и трагове таквог свог рушилаштва. Никада ниједни трагови, без покајања и опроста, не могу се обрисати. Могу се прикрити на земљи, али остају видни на небу.
А потребно је да они буду видни и на земљи, да би људе у потоњем времену опомињали, да и они сами не би постали рушитељи и уништитељи. Јер, на земљи човек судбину своју за вечност гради.
Дубровник, град српског имена, некада је био град Срба, а данас је готово без Срба. Дубровачка република ширила се и успон доживљавала захваљујући повластицама и даровима српских владара и властеле. Народ је био православне вере, имао је своје цркве и манастире, које су подизали српски владари; а у међувремену све је чињено да се ту православље искорени.
Е, сад, може се замислити како би тек трагично било да још ни сведочанстава о томе нема. И, ето, колико су важне књиге каква је књига Саше Недељковића и Предрага Савића Госпар Мато Грацић, о „настанку и нестанку Срба римокатолика у Дубровнику“, како се образлаже у поднаслову.
У овом пролазном свету, све што се временом мери, а не припада вечности, налази се у искушењу опстанка. Срби у Дубровнику и околини, својевремено, да би опстали, променили су веру. А онда, у потоњим вековима, показало се да (ни) то није довољно: чињено је тако да се наведу на потпуно одрицање од себе; не само духовно, него и национално. Да Срби ни по чему не буду – Срби!
Историјске чињенице показују да су православни у Далмацији, на јадранском приморју, а самим тим и у Дубровнику и његовој околини, вековима били изложени настојањима са запада да се преведу у римокатоличку веру.
У историји се наводи да су православни у Дубровачкој републици, под притиском, у римокатолицизам прешли 1333. године. Али, сасвим извесно, они су под тим насртајима били нарочито од Четвртог крсташког рата, који се завршио 1204. године, заузимањем и пустошењем Цариграда и успостављањем Латинског царства.
ПАКЛЕНИ ПЛАН ВЕНЕЦИЈАНСКОГ ДУЖДА ДАНДОЛА
Крсташи у тај рат против православног истока, против Византије, с главним циљем да се заузме Цариград, кренули су из Венеције. Римски папа Инокентије III од венецијанске владе – непријатељски расположене према Византији – тражио је да обезбеди бродове за превоз крсташа.
Венецијански дужд Енрих Дандоло у томе је видео прилику да крсташе искористи као војску за своје политичке циљеве против Византије, али и да се трговачки окористи, уступањем бродова. Одредио је цену за коју је знао да Римокатоличка црква неће моћи да исплати.
Ипак, у слепом настојању да се како тако докопа православног истока, папа Инокентије III, у мају 1201. године, потпише уговор крсташа са Венецијом. Али, пошто се показало, да је немогуће обезбедити новца колико је уговором предвиђено, лукави Дандоло предложи да крсташи освоје и Венецији предају град Задар.
Тако и буде. Крсташи заузму и крену у пустоше града. Иако су наступали тобоже у име хришћанства, према хришћанима односили су се као према безбожницима: људе су убијали, одводили у ропство и продавали, а цркве пљачали и рушили.
Пошто је била позна јесен, крсташи су остали да презиме у Задру, а то је значило да према Венецијацима, на име тога, имају ново задужење, које су они морали да измире, наравно опет на туђи рачун.
Тај крвави нехришћански поход имао је болне последице и по Дубровник и његову околину: већ од следеће године након што су крсташи заузели Цариград, од 1205. године, Дубровчани су били принуђено да признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године, када су уступљени Угарској.
Но, у међувремену, с јачањем српске државе, српског краљевства, а онда и царства, Дубровник се шири на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Управо у то доба, током XIV и у првој половини XV века, Дубровачка република доживљава највећи успех,чему су доприносиле трговачке привилегије добијене од српске државе.
ПОСЉЕДИЦЕ КОСОВСКОГ БОЈА
Сплет историјских околности није ишао у прилог Србима, а поготово православљу у Дубровнику. Након Косовске битке Дубровник успоставља контакт са Турцима, и 1397. од султана Бајазита добија ферман да може слободно трговати по целом Турском царству.
А после пада српске државе 1459. године Дубровник се обавезао да ће плаћати годишњи харач за слободу трговања по Турској. Харач је временом повећаван, а обавеза његовог давања остала је све до Српског устанка 1804. године.
По слому Млетачке републике (1797. године), Французи 1806. окупирају, а две године касније, 1808. године, укидају Дубровачку републику, укључујући је у Илирске провинције.
А онда, након пораза Наполеонове Француске, 1814-1815. године, одлуком Бечког конгреса, Дубровник са Далмацијом, бива припојен Аустријској царевини, под чијом јурисдикцијом остаје све до њеног распада 1918. године. Од тада је у саставу Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, потоње Југославије, до њеног распада 1991. године.
Сузбијање српског бића у Дубровнику и околини, ради његовог коначног отклањања, доћи ће до изражаја нарочито за време аустријске управе.
АУСТРО-УГАРСКА ПОДСТАКЛА ХРВАТСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
Поткресивање крошње на вишевековном стаблу српског националног бића у Дубровнику и околини, ради његовог посецања, а онда и искорењивања, биће видно нарочито откад је Аустрија загосподарила овим крајевима.
Поготово од Европске револуције 1848. године, у страху да не ојача утицај Срба – кроз чији лик се увек и свуда указивао лик Руса – Аустро-Угарска је подстицала хрватски национализам.
А након Берлинског конгреса, 1878. године, када је Србија поново стекла независност, и анексије Босне и Херцеговине, 1908. године, Аустро-Угарска подстиче хрватску националну идеологију и у Босни и Херцеговини, уз настојање да се Срби асимилују.
Повод за жесток и коначан „обрачун“ са Србима био је сарајевски атентат 1914. године, када се насрнуло на Србе и на све српско, не само у Сарајеву и у Босни и Херцеговини, него и у другим крајевима под аустријском влашћу, а такође и у Дубровнику. Тада је ухапшен , злостављан и затворен био и др Мато Грацић.
Посебно погубна по Србе у Дубровнику била је 1939. година, стварање Хрватске бановине, када су Хрвати увидели прилику да све крупнијим корацима иду ка успотављању своје државности, а на том пут као „сметњу“ видели Србе; чак и оне који су прешли у римокатоличку веру.
Уследио је Други светски рат и – геноцид над Србима.
КОМУНИСТИ ДОКУСУРИЛИ СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ
Комунистичке власти Југославије у својим безумним тежњама да направе новог човека и ново друшво, уз претходно сасецање вековима бокораног корена, свако национално истицање, поготово у најбројнијем (српском) народу, доживљавале су као атак на таква њена настојања.
По вољи није било кад Србин православне вере за себе каже да је Србин, а пототово кад Србин римокатоличке вере исто тако каже.
Окруњено је српско национално биће у Дубровнику; оно што је преостало у комунизму, докрајчено је у новој хрватској држави, од 1991. године.
Саша Недељковић и Предраг Савић кроз лик и судбину Мате Грацића предочили су дубоку укорењеност и судбину Срба римокатоличке вере у Дубровнику и околини. Пошто прате животни пут Мате Грацића, пишу о времену и приликама у којима је он живео и стварао, а то је друга половина XIX и прва половина XX века.
Иако не задиру у дубину историје, већ по изданцима српског бића управо у овом времену – када се ради на њиховом потискивању са главног друма на пут нестанка, као националне заједнице – може се сагледати колико су Срби давали снажан свеживотни тон Дубовнику и Далмацији, и колико је њихово дело имало и шири цивилизацијски домет и одјек.
Много је знаменитих Срба из Дубровника, који су оставили дубок траг у науци и култури и који су обављали важне друштвене дужности не само на родном тлу, него и у другим матичним земљама српског народа, у Србији и у Црној Гори.
ДУБРОВАЧКИ СРБИ ИСТИНСКА ГРАЂАНСКА ЕЛИТА
Један од најзнаменитијих Срба Руђер Бошковић, астроном, философ , математичар, физичар и још много шта другог, име је светског гласа.
У историји, летописима и у сећању, међу мноштво имена јесу и ова: кнез Медо Пуцић, научник, књижевник и политичар; кнез Иво Војновић, писац, драматур, члан Српске краљевске академије наука;
кнез др Лујо Војновић, доктор права, адвокат и историчар, секретар црногорског кнеза Николе, а затим министар правде Књажевине Црне Горе и опуномоћени посланик Црне Горе у Ватикану;
др Лазар Томановић, судија Великог суда на Цетињу, председник Владе и министар иностраних послова, министар правде, министар унутрашњих послова Црне Горе, сарадник великог броја српских часописа, календара и листова, првак Српске странке у Приморју и народни посланик у далматинском сабору;
Матија Бан, писац, професор, политичар, члан Српске краљевске академије наука; чувени историчар права др Валтазар Богишић, једно време министар правде Црне Горе;
доктор права Мелко П. Чингрија, у два наврата начелник дубровачке општине, а онда вицегувернер и гувернер Народне банке Југославије;
доктор философије Милан Решетар, професор универзитета у Бечу и Загребу;
новинар и књижевник Антун Фабрис, власник часописа за науку и културу Срђ, уредник листа Дубровник, директор дубровачке Матице српске, оснивач Просветно-привредног друштва Српска зора, Далматинско-српског културног друштва;
велики српски прегалац и научни радник др Франо Кулишић;
др Миће Мичић, сенатор и градоначелник Дубровника; сликари Игњат Јоб, Марко Мурат, Влахо Буковац…
ПОТОМЦИ ГОСПАРА МАТА ГРАЦИЋА И ДАНАС У ИЗГНАНСТВУ
Живот већине њих, као и многих других угледних Срба преплитао се са животом др Мате Грацића.
А судбина госпара Мате увелико одсликава и судбину самих дубровачких Срба, као националне заједнице. С избијањем Другог светског рата отпочео је нови велики прогон Срба у Дубровнику, од фашиста, од хрватских усташа. Међу прогоњенима био је и Мато, хапшен је, затваран и мучен.
Под таквим терором избегао је из Дубровника у Београд, где је, сасвим извесно, услед свих тих невоља преминуо 12. априла 1944. године. По завршетку рата, три године од упокојења, Мату Грацића југословенске комунистичке власти прогласиле су ратним злочинцем и конфисковале му сву имовину.
Окривљен је и, без било каквог кривичног поступка, осуђен само зато што су се у његовом хотелу Пошта у Дубровнику окупљали четници. Потомци његови остали су без игде ичега, и приморани, да би спасили животе, у више наврата да беже из Дубровника
Кад би се већало ко то у нашем времену заслужује да име своје стави на књигу о госпару др Мати Грацићу и о дубровачким Србима, сигурно је да би међу најзаслужнијима били управо ових двојица аутора чија имена се налазе на књизи: Саша Недељковић и Предраг Савић. Саша , по мајци један од потомака дубровачких Срба, годинама истражује рад некадашњих српских друштава и уопште прошлост Срба у Дубровнику.
А Предраг, по националном и професионалном осећају, учинио је велики подухват исправљања неправде од комуниста учињене према Мати Грацићу – успешно је извео поступак његове судске рехабилитације.
Званично је од српске државе, од надлежних судова, потврђено да Мато Грацић није био никакав народни непријатељ, како су га комунисти огласили, већ да му је суђено из политичких и идеолошких разлога.
Прошлост је разоткривена – др Мато Грацић био је човек који је обележио своје време.
Др Јован Јањић (Реч на промоцији књиге „Госпар Мато Грацић“, аутора Саше Недељковића и Предрага Савића, у кући Ђуре Јакшића, у Скадарлији, Београд, 8. мај 2019)
Фотографије: ТРИФКО ЋОРОВИЋ/СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА
Извор: tamodaleko.co.rs