JOŠ PONEŠTO IZ MOJIH SEĆANJA NA JADOVNO

Iz knjige Milana Trešnjića – IZ KRALJEVSTVA NIKOLE TESLE, Gambit Jagodina, 2012.

Anti Paveliću, zagrebačkom advokatu, da stane na čelo Nezavisne države Hrvatske, blagoslov je dao Adolf Hitler, kancelar Nemačke, a prećutno i Rimski papa, poglavar katolika u svetu. Hrišćanstvo Adolfa Hitlera, kao i njegovog italijanskog uzora Benita Musolinija, zasnovano je na istim rasnim, političkim i verskim načelima, na čistunstvu krvi, vere i molitve. Katoličanstvo je religija svih kojima je božji apostol u Rimu. Pravoslavlje je greh hrišćanski, jer je to bezbožje, takođe i islam…

Prema tome učenju i verovanju, nije greh istrebiti nevernike i ljudske stvorove koji zagađuju katoličke vrednosti. Stoga endehazija oštri kame, oštri mačeve i puni cevi vatrenog oružja čelikom da se krvlju pomoli svom Bogu!

Sluge toga Boga sa kamama, sabljama, vatrenim oružjem i maljevima kreću na posao. Hvataju i odvode Srbe, Jevreje i Cigane i vode ih na gubilišta.

Već aprila i maja 1941, Gospić postaje sabirni centar Srba iz Like, Krajine i sa svakog mesta gde bivaju zatečeni.

U mom rodnom selu Divoselu ustaška desetina zauzela je školsku zgradu i vasceli dan u nju dovodila, kako su govorili, najviđenije Srbe. Iz školskog podruma, već isprebijane i izmučene, vodili su ih na gubilište. Neke su usput i mecima obarali i ostavljali nezakopane familijama da ih sahrane. Već sam ispričao kako su ubili moga kuma Nikolu Ribara, jednu junačinu i džina, naočigled seljana, kao životinju.

Moj brat Nikola, dvadesetogodišnjak, sa devetoricom komšija odveden je sa kosidbe na njivi porodice Kekić. Morao se pokoriti ustaškim balavcima koji su im pobacali kose i odveli ih u Geriht. To je zgrada suda iz koje su transportovani na Jadovno.

Ta poluvisoravan na Velebitu, iznad ceste Gospić–Brušane, određena je za logor smrti. Na tom području se nalazi preko 30 bezdanih jama, velike dubine, što je načinila priroda, topeći u njima krečnjak, kroz vekove. Te jame su postajale grobovi žrtvama ustašluka. U njih su ubacivani izmučeni, izmrcvareni, naklani i osakaćeni robovi ustaša. Nije se čekalo da umru. Jednostavno su gurani u jame, i tako likvidirani. Oko 50 hiljada ljudskih glava tu je sklopilo oči.

Na Alanku, seocetu pod Velebitom, nedaleko od Jadovnog, moja kuća je imala prijatelje u kući Blaža Došena. Blaž je bio drvoseča i graditelj drvenih ličkih kuća. To je radio u Divoselu, kao poznat tišljar, to jest stolar.

S njegovim sinom Ivicom otišao sam jednom u Rizvanušu, seoce kraj Brušana, na kosidbu livade njegovoj tetki. Ta tetka nas je pozvala na ručak, kasnije iza podneva, postavila ga na sto i rekla: „Momci, eto vam juve, eto vam kokoške, eto vam krompira, pa izvolte. Uzmite i kapule, ako volite. Ja volim da se zaljutim ljutiko. Ali, moji dičaci“ – kaže ona svojim ikavskim govorom – „juče sam vam bila na Jadovnom.

Sidila sam sa Rudom Ricom. Onda sam nekoliko puta sila za teški puškomitraljez i sa nekoliko redenika kosila sam onu vlašku gamad koju su dovodili iz Gerikta. Bogami sam im se osvetila za sve one muke koje sam pretrpila kada su me srpski žandari, četnici 1932. mučili kao tobožnjeg ustaškog jataka. Ti, Ivice, znaš moje rane po nogama i prsima. Šta mi sve nisu činili ti vlaški krvnici. Evo, sad ćemo im vratiti milo za drago. Spavala sam kao zaklana posle silaska sa Jadovnog. Tamo naši rade svoj posa pošteno. Neka, neka… Treba sve te Vlahe istrebiti“.

Na plakatu iznad stola, na kojem smo jeli, i sada pamtim strašnu sliku nekog zlikovca, sa nožinom u ruci, razmahnutog.

Tu je pisalo: „Bješte psine preko Drine, bješte Vlasi Pavelić dolaziiii…“

Kad je Ivica primetio da sam se ja, gledajući tu plakatinu i slušajući kazivanje njegove tetke Mande, obeznanio, reče mi:

„Znaš, Milane… Ajde ti, kosu na leđa pa zarano još, da si kod kuće… Ja ću da iskosim ono što nam je ostalo“.

Logor Jadovno čuvale su ustaške straže. Mitraljeska gnezda bila su raspoređena tako da svaki pokušaj bekstva bude sprečen i begunac ubijen.

Znam da se pričalo da je ipak jednom Vrepčaninu (selo nedaleko od Gospića), uspelo begstvo. Taj je pričao da su ustaše svima koji su dovođeni na Jadovno odmah skidali cipele i svaki komadić odeće…

Iz mog sela Divosela grobno mesto u jamama Jadovnog našlo je skoro stotinu žitelja. Tu je završio svoj život i moj brat Nikola, star 20 godina. A moja majka Jaga, nedaleko od Jadovnog, u obližnjoj jami zvanoj Jarčija (valjda se pogađa zašto baš jarčija, jer su u nju posle klanja jaradi bacani otpaci) pored seoceta Alanak, živa je bačena, među devedeset Divoseljana pokupljanih iz logora u Kruškovačama. Najpre su je, kao prvu, proboli bajonetom i potom gurnuli u provaliju.

Nije to daleko vreme od ovog u kome ja, kao retko koji preostali živi Divoseljanin, to saopštavam javnosti, koja je sklona da zaboravi, ako je i imala saznanja šta se sve događalo Srbima, Jevrejima i Ciganima u NDH Ante Pavelića.

Krajina i Krajišnici znaju da je u Jadovnom umoren i sarajevski mitropolit, sa grupom svojih sveštenika. Da li je današnjim Krajišnicima poznato da je Ante Pavelić bio predvideo da svoj Dvor preseli i stalno nastani baš u Banja Luci?

Krajišnici, da li za to znate?

Šta li vam je sve smislio Ante?

Nadam se da će Udruženje potomaka žrtava Jadovnog da te strašne stvari, koje još žive u sećanjima nas preostalih, u koje i ja spadam, oživeti i podsetiti savremenike da se klone krvave prošlosti, ne zbog bratstva i jedinstva, već iz ljudskih, humanih i hrišćanskih razloga.

Lično sam obavezan pred svojom savešću da na ta zla prošlosti podsetim svet sadašnjice, govoreći istinite podatke o svetu prošlosti.

Prilog:

Foto 1: Šema sistema ustaških logora Jadovno sa gubilištima

Foto 2: Majka Jaga sa sinovima Nikolom, Milanom i Đurom

---

Priredio: Zlatomir Lazić – GAMBIT

---

Zlatomir Lazić: Mi smo duboko nesrećan narod koji ne haje za svoje mučene i poklane pretke