Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Joш један 22. април

Датум објаве: среда, 23 априла, 2014
Објављено у Јасеновац
Величина слова: A- A+

English

Прошао jе jош jедан 22. април, дан када бисмо требали да се сjетимо пробоjа jасеновачких логораша. Балкански Аушвиц, наjвећа системски одгоjена ждерњача српског и jевреjског народа, сваке године постави нам поново низ питања. Та питања, комликована и никада до краjа одговорена, задиру у дубине темеља нашег колективног идентитета, нашег односа према прошлости, али и односа родитеља и прародитеља са своjим покољењима.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/jasenovac.crnapg.jpg

Наша jавна свиjест дубоко формализована и скандализована до таблоидности, овакве датуме „потроши“ jедном годишње, реда ради већином пропративши их уобичаjним новинарским и политикантским флоскулама о понављању историjе, нашим обавезама, борби против сличних поjава, … Иначе, ко jош има времена да се зарад свиjетле политичке будућности, коjа нема алтернативу, бави „ретроградним пребирањем костиjу и призива прошлост“.

Дан када jе 1945. године  од 1073 преживjела логораша 600 кренуло у пробоj, а слободу угледао само 91, наша национална историографиjа, фактички jе, можемо рећи описала. Наравно, ту као и у многим другим стварима далеко смо од суштине сазнања, или бар њихових преношења у широке културолошке слоjеве друштва. Не може се рећи да се о Јасеновцу ниjе довољно, бар квантитативно, писало у Југославиjи. Преломљена кроз идеолошко револуционарну, jош нажалост живу, призму, и уз часне изузетке углавном, лош или недовољан покушаj обjашњења феномена геноцида над српским народом деведестих година, историjска амнезиjа српског друштва добила  jе само jош jедну ,, сиву jасеновачку конфузиjу“ , коjа jе видљива на сваком кораку.

У медиjима суровим поjавним облицима и оквирима наше задате jавне свиjести и данас се уз назив Независне Државе Хрватске обавезно прикачи оно „тзв.“, док за просjечног српског новинара разлика између поjма холокауст и геноцид готово и не постоjи.  Поjам холокауст везан jе  искључиво за глобални процес геноцидног уништавања jевреjског народа у Другом свjетском рату. Именуjући страдање српског народа у НДХ  геноцидом никако не
умањуjемо значаj и обим страдња  српског народа. И да у претходноj реченици за кованицу НДХ не употриjебисмо „тзв.“, jер  негирањем  државности и фактичког међународног признања ове државе „тисућљетних тежњи хрватског народа“ геноциду над Србима узимамо jедну од основних обиљежjа, одузимамо му починиоца са државним и административним системом. Рекли бисте да су ово формалне и више стручне ствари. Колико би нас дало иоле тачне одговоре на питање када jе Јасеновац почео са радом, и зашто, па макар и формално, не обиљежавамо таj датум? Колико би нас знало зашто jе комплекс логора смрти Госпић – Јадовно – Паг претеча Јасеновца? Ево да поjедноставимо. У колико jе школа 22. априла одржан историjски час? Колико нас зна зашто jе 13. септембар  везан за Јасеновац? Уџбеници, организоване или обавезне наставне посjете Доњоj Градини и
Јасеновцу, требамо ли расправљати о томе? Кад већ не учимо из сопствене историjе колико смо или зашто нисмо  научили од jевреjског и jерменског народа како се истраjношћу и суштинским односом сваког поjединца мемориjализуjу овакви страшни истриjски процеси националне и глобалне историjе?

Наравано, као и све  у животу и у историjи ниjе све тако црно-биjело. Црквено народно сjећање на Јасеновац као метафору страдања српског народа у 20. виjеку, коjе се полако надовезуjе на косовски завjет, формира се тешко,  не без проблема одакле би се наjмање смjели поjављивати, али незаустваљиво.  Свака упаљена свиjећа, света литургиjа, нова икона новомученика нови су темељ националног и колективног самоспознања коjе се простире у пољима од Јадовна преко Јасеновца, па све до Косова.

Како за нашу националну науку о геноциду тако и за преношење мултидисциплинарних сазнања у народ, потпуно сам сигуран ипак има наде. Она се остваруjе у оном голготском путу посртања и устаjања коjим пролази свака истина. Наjтежи jе, ипак, пут онаj у нама самима. Борба за истину о геноциду над Србима на међународном плану  тек jе почела, док она са сталним организованим и системским порицањем злочина, од стране хрватског културолошког система предвођеног римокатоличком црковом, тек треба да добиjе системски одговор и реакциjу српског друштва. Она ће полако давати резултате и одговоре на многа питања, па и она jасеновачка.  На неуспjех jедноставно немамо право, а за почетак запитаjмо се шта jе свако од нас урадио да нам се он не догоди или ћемо чекати неки нови 22. април!?

Предраг Лозо

Аутор jе секретар УГ Јадовно 1941. 

и предсjедник Удружења студената историjе “ДР МИЛАН ВАСИЋ”

 

Везане виjести:

Јасеновац: памћење као завjет

ЈАДОВНИЧКА БРОЈАЊА

Порицање Холокауста и геноцида jе дио злочина са коjим се сусрећемо и данас.

СТОП ХРВАТИЗАЦИЈИ СРПСКИХ ИНСТИТУЦИЈА

Сjећање на кашичицу jедном годишње, строго 22. aприлa

ЗАШТО СЕ ОДРИЧЕМО ЖРТАВА ГЕНОЦИДА ?

 

 

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top